УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 27. октобар 2013.

КАО ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА / Мирослав Тодоровић



Мишљеновац, 26. октобар 2013. Фотодокументација "Заветина"

ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

_________________________


Ниш, 26. 10. 2013.



После књижевне вечери дарујем своје књиге Шум и лахор, и Светиња пријатељима 
песницима (Р. З. Р.С и В..). Малобројна публика се разилази, учесници књ. вечери треба да 
иду на заједничку вечеру. Књижевној промоцији није присуствао нико из библиотке, нема ни 
уреднице књижевног програма. Уступили су простор, читаоницу, и то је довољно. Публика, 
махом старија лица, незаинтерсовано је слушала стихове. Нема ни нишких писаца. Не 
долазе на књижевне вечери својих колега. Неки одустали од писања. Радмило П. каже како је 
спаковао писаћу машину. Нема више, склонио сам је. Ни на књижевне вечери не иде.


Свако загледан само у свој пупак и ћуну, казао би Добрило.

Учесник, заступљен у књизи, песник В. полази са мном. Неће, каже, да иде на вечеру, 
жели да поразговарамо. Вече пријатно, главна улица пуна шетача. Седамо за сто уличног 
кафића, каване. Њега зову на мобилни, он позива мене да се придружим вечери, ја не 
прихватам. Не прихвата ни он „са Тодоровићем сам, он не жели,а ја хоћу с њим да разговарам“.


О слабој посети, публици, организацији, библиотеци упитно каже: Видиш докле је све 
дошло. Никога више не интересују ни књижевне вечери, ни поезија. Па ни оне који од тога 
живе...Мисли на раднике биб лиотеке. 

Разговарамо о поезији, уз пиво. Он прича о песнику Б. који је целог живота организовао 
хајку на критичаре и жирије. Ни њега није поштедео. Звао, распитивао за жиристе. Има једну 
добру збирку песама, све остало је било писање поезије. Имао је своје критичаре. Мало је 
оних који честито пишу о књигама. Критичар мора у првом реду да буде честит човек, не сме 
критика да буде интересна, и за њу, како то каже Марко Недић, треба „...и знања и умећа, и 
љубави и упорности, и моралних врлина, па и способности да останете трајно одушевљени 
уметношћу, када у савременом свету све говори против таквог одушевљења...“

 
Песма треба да заустави читаоца, да га изненади, збуни, као гром из ведра неба... Ја никако 
не могу да заборавим песму у којој твоја мајка брани кокошке од орла. Читао сам је небројено 
пута... Та песма ме враћала у детињство. Видео сам у тој песми своју мајку. 

Изненада устаје, поглед упире у небо, шири руке: Уаааа! узвикује. Озго само празна 
тишина и мрклина, нема одјека од узвика Уааа као међу брдима.
Гледам га зачуђено. Горе у тамном небу искре звезде, улицом пролазници. Застају. Он 
понавља: Уаааа! В. стоји раскорачен, руке раширио, гледа у небо и понавља: -Уаааа. Уааааа, се 
отискује низ улицу... Тако је моја мајка бранила кокошке од орла. 

В. је говорио стихове: 
 Стреловито стуштио се јастреб 
Испод трешње крај салаша зграбио кокошку Јовану
А моја мајка је с нарамком траве немоћно стајала крај ограде
И слабашним гласом запомагала
Уааа! - вичи, Мирославе
Уааа! Уааа! Уааааа!
Мој громки повик пресрете зликовца и он испусти Јовану
Муњевито ишчезе у зеленом вртлогу Благојевине док су кокошке
Панично крештале Озгора је вејало перје
 А кокодакање је кључало под тремом и у дрвљанику
Крештаво се кокодачући препричавао догађај
Застао конобар с послужавником. В. пије сок, сигурно се конобар пита шта се дешава? 

Гости што седе около се окрећу. Застаје млађа жена, гледа у В. маше рукама, поздравља, као 
лептир крилима.

 В. се осмехује. Седа за сто. Е, то је, вели песма. Дотакла ме до сржи. То је онај нектар 
који ми из села носимо у свом срцу. У себи. Ово је наша песма. Нема овакве теме, ни песме, 
у српској поезији. Све ми је оживела. Покушавам да о овој песми напишем оглед. Покушавам 
али још нисам спреман да све оно што осећам претворим у речи. Имам цео текст, зри у глави, 
али се опире када хоћу да га пренесем на хартију. У мени је, куца као срце, кљуца као детлић. 
Живи, а ја често подигнем руке и вичем „Уааа...“ Браним се, терам зле силе од себе, браним од
невидљивих сила, чујем и своју мајку како виче: Уаааа! 

Написаћу оглед о овој песми- каже. Већ дуже времена подстиче ме да напишем овај догађај 
у прози. Пиши... Целу збирку треба да пренесеш у прозу. Твоје су песме су блиставе приче. 
Лирски романи. Мислим се, само да почнем...

Скоро у поноћ растајемо се с оживљеном причом нашег детињства.



***



Читам поезију, прича Добрило, али никако да разумем постмодернисте. Колико сам 
се узалуд мучио, и чудио, над стихом: Склопљених очију загледан у сан камиле. 

Питам Церу: - О чему сања камила?

 - Да нема грбу - вели. 

А постмодернизам = паразитизам (Ж. Павловић) је овде негован у задњем
десетлећу 20 века кад је све рушено. Многи су постали славни песници које нико 
никада неће читати. Добро је те наше постмодернистичке „мангупе у нашим редовима“ 
описао Чудић у књизи „Вејачи овејане суштине.“

 Ако прочитам збирку песама а ни једна песма ме не задржи онда се питам каква је то 
поезија? Коме је потребна? Збуњују ме песници на „гласу“ чије збирке немају ни једну 
песму да задрже пажњу. Да те песма протресе као струјни удар, као гром из ведра 
неба, да те удари као маљем по глави. Па када је прочитам да песнику напишем писмо. 

Као што сам се теби јавио после оних стихова из Потоње верзије и збирке Свети 
мученици:



11/18/98, Добрило Ненадић, Ариље



Драги Мирославе,
баш сам сада, пре пола сата разговарао телефоном са Чедом Мирковићем и
рекао му да ме је твоја књига Свети мученици потресла. Књигу сам јуче добио и у 
једном је даху прочитао. Ја се не разумем у поезију да бих сад ту могао да вршим 
разврставања и рангирања, знам само да ми је већина песничких књига досадна 
јер слутим да је све то лажно, да то нису аутентична осећања, да су то компилације 
и мање или више веште монтаже туђих стихова, обрта и метафора, игра речима, 
али ово твоје је тачно, истинито, јер то знам из прве руке јер сам толике године 
био теренац, ако не грађевински, а онда пољопривредни, што није мања мука ако 
понекад није и већа. Гиљао сам по чукама, чикерима и чалијама, сушио мокру 
џоку крај бубњаре, кашљао и кијао, шљемао по олајисаним каванчинама. Твоја 
ме је књига и разгалила и потресла И хвала ти. Свима си нам подигао споменик. 

А опет, нема везе. живели смо 6арем мушки. И не завидим овим мекомудим 
свилогаћанима, које је мамица будила у подне, са белом кафом и земичкама. 
Ми смо искусили све, чули смо све звуке, у опсегу седам октава, од највише до 
најниже скале. И хвала Богу Сведржитељу што нам је то дао…


(одл. из писма)



Писац Данило Николић пише како су га неки стихови из збирке Потоња
верзија „…погодили тамо где је свако од нас најосетљивији, у леву страну груди. Само 
један пример: и ја, као многи у овом времену „Живим као метак у пушчаној цеви. Тај 
твој стих, та мисао, сликовита бескрајно, има много значења. Ја сам узео најдиректнији: 
старшно је оном појединцу и народу, који се заглавио у цеви, а био је светлећи метак, 
нешто што је излетело великом брзином и хрлило ка циљу. Не да усмрти циљ, него да га 
обасја…“


Збирка „Потоња верзија“ стиже, преко песника Мирослава Лукића, у руке есејисти 
Миодрагу Мркићу.* Он пише оглед о књизи „У мрежи Потоње верзије“ (Београд 1997  -1998) штампан као књига 2008. и у књизи Огледи, 2011.



У Огледу о Потоњој верзији есејиста Мркић коментарише мишљења писаца и  критичара:

“Из писма Ненадићевог сазнајемо да је велики шок естетски, поетски, доживео Ненадић од  стиха на 28. страни Потоње верзије:
У туђем се будиш сну
Ненадић је стих написао великим словима. У томе видимо неки знак страхопоштовања. 

Свој шок је изразио уобичајеним народним: ,,Као да ме је неко маљем по глави ударио”. Он у 
том стиху види ,,пропламсај чисте генијалности”. Можда у овом одушевљењу има и земљачког 
заноса, па рецимо, и неке куртоазије несвесне. Неке ,,зависти’’ прозаисте. Но, ја могу да кажем 
да налазим у Потоњој верзији доста стихова, по мом мишљењу, равним овом стиху, што 
показујем и својим кратким тумачењима појединих стихова и овом целом књигом. Занимљиво, 
иако познато, питање ,,чисте генијалности’’?! Ненадић и даље у свом кратком писму показује 
одушевљење:


,,Да ништа ниси друго написао осим овог стиха било би довољно да ти накнади све оно 
немерљиво време које си утрошио на поезију. О овом стиху би се могла написати студија. 
Асоцијације се гранају на све стране, али мислим да је најбоље да га оставимо без накнадних 
коментара, да као дијамант достојанствено и отмено светлуца”.


,,Студија’’, ,,асоцијације’’, ,,без коментара’’ и да ,,као дијамант достојанствено и отмено 
светлуца’’. Можемо додати да светлуца својом тамом пројекције постојања кроз сан.


Изгледа да је Ненадић имао доста времена, јер Французи кажу: ,,Драги пријатељу, извини, 
немам времена да ти пишем кратко’’. 

Говорили смо о несвесној потреби за имитирањем стила онога који се метатекстовно 
надовезује. Ту потребу у елиптичности... видимо и у писму Добрила Ненадића. Дакле, видимо 
неки вид деловања поезије на читаоца. 
Но, да овог трена не подлегнимо асоцијацијама које се ,,гранају на све стране”, не упадајмо 
у ,,писање студије’’, послушајмо Добрила Ненадића, оставимо ,,дијамант...’’ Коме? Зашто и 
ради чега?” – чујемо из таме Тишине и вриска Празнине Потоње верзије. 
Друго писмо је писмо Данила Николића. Оно је опширније. Могли бисмо грубо рећи да 
објективно ово писмо мало говори и о релацији болест, поезија... здравље. Ето, и у таквим
околностима болести Потоња верзија је изборила место у његовој души-духу. 
Али, да видимо директно шта каже о Потоњој верзији Данило Николић. 
,,А хтео сам да ово писмо не буде обично, као што твоја Потоња верзија није обична књига 
са стиховима”.

 Дакле, – ,,није обична књига са стиховима”. Вероватно мисли да данас има доста ,,обичних 
књига са стиховима”.
,,Велико, дакле, моје закашњење са одговором само је делимице последица тешке прехладе. 
У њему је и осећај захвалности који сам хтео да посведочим помним ишчитавањем твоје 
поезије”.

,,Захвалност” и ,,помно ишчитавање твоје поезије”. Велика похвала – ,,помно ишчитавање”.

,,Зато о првим утисцима нећу говорити подробно. Не смем, јер су врло повољни. Неки 
стихови су ме погодили тамо где је свако од нас најосетљивији, у леву страну груди”. 

На нас делује мисао: ,,зато о првим утисцима нећу говорити подробно”. Мислимо да данас 
има доста критичара који говоре о првом повољном утиску. 
,,Само један пример: и ја, као многи у овом времену, “Живим као метак у пушчаној цеви”. 
Тај твој стих, та мисао, сликовита бескрајно, има много значења. Ја сам узео најдиректнији: 
страшно је оном, појединцу и народу, који се заглавио у цеви, а био је светлећи метак, нешто 
што је излетело великом брзином и хрлило ка циљу. 
Не да усмрти циљ, него да га обасја. 

Нећу више, ни даље.



Од многих значења на Данила је највише деловало актуел-но социјално, национално
индивидуално... Наравно, тај и такав доживљај стиха је убедљив, на крају у Х (икс) значења 
тачан. Но, нас су више провоцирала мистична значења тог стиха, реално-метафизичка. И не 
само тог стиха и оног који узима Ненадић но и целе књиге Потоња верзија.  Моје тумачење писама је кратко и треба га схватити као допринос сагледавања смисла 
ретке књиге Мирослава Тодоровића – Потоња верзија. Ја сам просторно имао највише  могућности, што не значи да сам и најтачније сагледао суштину ове мистично-метафизичке 
поезије и ништа мање актуелне. Но, у метатекстовном сагледавању кроз будућност 
књижевно-уметничког про-цеса биће мишљења и мишљења, биће још потоњих верзија 
критичарских. Потоње верзије ићи ће кроз време и простор пратећи оно што су стари Латини 
назвали ,,судбина књиге”.



Београд, 1997 – 1998.



Сећам са коликим узбуђењем је Томислав Мијовић говорио о песми „Шпорет једе моју 
мајку“ Пауна ес Дурлића. Остало ми је у памћењу његово усхићење док чита стихове те 
песме.
Песма треба да буде па онда да значи, казивао је Тома. 
Кратке приче Тодоре Шкоро сам читао под мојом смреком у завичају. Септембра 2013. 
у недељноj Политици. Причу Казна сам упамтио. И остале приче успеле, мајсторски 
написане. Када је кратка прича у питању увек се сетим Буњинових речи: „Треба 
писати сасвим мале, сажете приче, од неколико редака...

Заправо, о сваком људском животу могу се написати само два-три ретка.“
Прича Казна добије другу награду на неком књижевном конкурсу. Честитам преко 
фејсбука Тодори. Укажем на знану истину:
„Мугуел де Сервантес дао је досад непревазиђену дефиницију књижевних награда.
Обраћајући се младом песнику Дон Лоренсу, витез Тужнога Лица , каже „...а ако 
је књижевна утакмица, гледајте да добијете другу награду, јер прва се увек даје по 
наклоности или по отмености лица, а друга се даје чисто по правди, те трећа долази да 
буде друга, а прва би према томе била трећа“.

Према томе Тодора „добија“ прву награду премда је свако вредновање уметности 
субјективно. Пише Тодора и песме. Зналачки чињенице обликује у песничку форму. 
Уме да сажме, да удахне дух песнички у биће песме, да физику прожме метафизичким 
сјајем, да личну емоцију изрази као универзалну.

Уврсте приређивачи њену песму у Зборник најбољих песама и прича о завичају: К'о да 
стоји у небеском чанку. Честитам.



18. окт. 2013. Јавља Тодора да је прочитала песме у Зборнику:
 Песме сам прочитала (најснажнија ми је песма Зорице Арсић-Мандарић, чудо од 
песме!).
Одговарам: Тодора, у Трагу бр. 34. сам објавио моје кратке приче. У причи Песници за 
мото сам узео стихове: 
Признати ваља:сви су источњаци
песници већи но ми западњаци!
Само у једном равни смо са њима 

 Гете 
Обрадовала ме је твоја реченица о песми Зорице А. М. Свака час, можда је то што 
зближава нас. Радујем се када прочитам добру песму, причу, видим слику у којој 
видим и себе. Итд... 

Тодора јавља:
Ево је, немам стрпљења да Зборник добијете да је прочитате, зато ћу је прекуцати:

ЈАГЊАД

Стасавала су јагњад у истом тору.
Једна су дорасла до овце, 
из кожа других искочише вуци, 
тренутак заклаше, наук преварише, 
сису одгризоше мајци овци!
Разваљен тор опомиње
да су вукови у овчијој кожи.
Не зна се, тобоже, 
крвава вуна коме припада.
Не може се по стаду закључити   
ко је кога клао.


И зашто


(Зорица Арсић-Мандарић)



* Једино ми је, некако "вишак" реч "овци" на крају последњег стиха у првој строфи...
И, знате кад мислим да је песма добра? Кад се најежим, узнесем (скоро до стварног 
лебдења, није шала), кад је прочитам. И, кад исто тако реагујем и кад је прочитам 
опет, и опет, и опет... А има таквих песама, на моју велику радост. Ово је једна од 
њих…


Поздрав Вама, драги песниче. Човече…


Иначе, песма Зорице Мандарић ми не излази из главе. И, знате шта?! Она реч "(мајци) 
овци" никако није "вишак", погрешила сам! Без ње, цела та прва строфа не би имала 
онај библијски (тон јеванђеоских прича), алегоријски... Ето, и то сам хтела да кажем... 

Наравно, како је она могла да погреши, кад је песма исклесана до дијаманта, погреших 
ја, узнесеним, али ипак неудубљујућим читањем у првих неколико пута... Свако добро с 
песницима и Песницима Вам желим!


(21. окт. 2013)



(Oдломак из дужег текста)

Са Есејистом Миодрагом Мркићем сам се лично упознао и срео у Библиотеци школе „М. П. 
Алас“ 18. 02. 2008. У библиотеци је радио Лукић…Мој и Лукићев пут се укрстио 24. 10. 1993. 
године на промоцији БИГЗ-ових издања: Нове књиге домаћих писаца. Његова „Земља недођија“ и моја „Теренска свеска“ су нас повезале. О мом сусрету ( упознавању) са Мркићем Политика је 26. 02. 2008 објавила белешку „Поезија као судбинска уметност“. „Не пишем ја због тебе већ ме је твоја поезија дубоко узнемирила и подстакла да о њој пишем“, казао је Миодраг Мркић. Нису му биле потребне речи захвалности, све је нашао у мојој поезији о којој је написао скоро 1000 страница. Преко ње се обрачунавао са лажним величинама истичући да
“Данашњим аутентичним песницима није лако. На сцени су песници политикантско конјунктурни. 
Некадашњи „носиоци прогреса”; „свести народа, радничке класе, сељака и поштене интелигенције” сада су „борци за српско национално биће” итд, итд. Ту су и нови... Но, то је увек тако. Филозофија прилагођавања није нешто ново…

Мучно је и тешко песницима, уметницима уопште, када се „борци за српско национално биће”, и против „зле коби и удеса националног” јагме за амбасадорска места, за места министара, помоћника, за места чланова и председника одбора, комисија... Ту су и „случајеви”, „реаговања”, „пресавијања табака”, „рекла-казала политикантска”... Пуста села... Милиони у расејању... Не-запосленост...Стрепња од тероризма... Организовани криминал и корупција... Професионалне патриоте лирске, драмске, епске, који се у патњи „за свој народ” размећу речима: „нечастиви”, „Бог”, „зла коб”... Размећу се дубокоумним гостовањима на ТВ, радију и чланцима у новинама, часописима, или на промоцијама итд…”  

Душан Стојковић је у предговорном тексту Пробој иза изаза књигу Огледи (2011) истакао: 
Закључимо: Миодраг Мркић, аутентично и критичарски исконски, пише о аутентичним и 
исконским песницима.

уторак, 15. октобар 2013.

СПИСАТЕЉИ И КЊИГЕ У НЕДОБА / Мирослав Тодоровић


M. Тодоровић


На клапни своје књиге „За горама“ писац Владимир Кирда Болхорвес је
штампао белешку:Нешто сасвим лично. Пише: „Извињавам се својим најближима,
супрузи, деци и унуцима, због тога што им, у њиховом рвању са поретком и нередом
свакодневице, и настојању да остваре мање и веће властите снове, не помажем онако
како то чине ваљани мужеви, очеви и дедови, него им (супрузи и деци деценијама,унуцима тек неколико година) загорчавам живот. Манијачка жеља да се реализујем као творац хеутеранизма, романсијер и песник, и да своје рукописе видим претворене у књиге, скромно моје (пензионерске) приходе преусмерава са кућног буџета на задоваљавање ексцентричних личних илузија.“ Пакет са својим делима од Владимира сам добио поштом на дар. Дакле, још један трошак на терет породице.
Посвета на књизи казује и о другој мисији: Мирославе, драго ми је што се и на овај начин главни град југа Србије повезује са главним градом севера исте државе В. К. Болхорвес, 27. 12. 2012.
Пре столећа дивљи геније искусан као издавач својих књига штампао је књигу „Нечиста крв“ (2010). Морао је књигу да скраћује, према парама да се управља.
Али, тада је његов роман дочекан, и изван Србије, речима Б. Лазаревића: „Доле капе , Господо! Као оно Шуман Шопену, то је поздрав који шаљем свим српским приповедачима, онима који су били и онима који су: Доле капе, Господо, пред вама је геније...“ (1910). Продао је Бора прво издање преко пренумераната... Питао се тада


зид, са почетка 20. века
(2010) Бора у писму Матошу: „Да ли може код нашег народа, а без партија и
котерија штогод постићи?“ То питање и данас живи.
Још од Вука Караџића, па ево до данас писци раде на ползу отечеству. О свом руву и
круву трукују књиге. У оно време благодарећи пренумерантима штампане су књиге,
у њима је сачувана душа народа тог доба, наш ослонац. Где је то отечество данас?
Могући, данашњи, пренумеранти ишту хлеба: Хлеба господару!... Дакле данашњи
писац мора, ако хоће да штампа своје дело мора много чега да се одриче.
„Ја се споразумео са једном госпођом преводиоцем да ми преведе Доротеја на
енглески коштаће ме око пет хиљадарки. Када не могу да крстарим Нилом и да се
брчкам по Копакабани да потрошим коју уштеђену кинту на свој ћеф…“ каже наш
најзначајнији романописац Добрило Ненадић (2011).
Занимљив је случај професора С. Р. Своје наслеђе је уложио у штамање књига.
Прву књигу дочекаше с усхитом, чак је и локална телевизија снимила репортажу.
Некадашњи љубитељ књижевности вратио се, као успешан професор, својој великој
љубави - Књизи. Прву књигу „Песмарица“ у луксузној опреми даривао је скоро свима.
Написао посвету, срцем: „Ову збирку песама за певање о жудњи, жалу, неоствареној
или изгубљеној љубави, „Туги големој“, поклањам свим мојим пријатељима који „знају
само једну строфу“, а са којима сам, на моју велику радост, свирао и певао и са којима
ћу, надам се, и да проводити лепе музичке тренутке.“
Није се освртао на шапутања да је то неозбиљно. Па он је име, научник, шта ли то
петља са књигом. Шта му би, а угледан човек? Муке насташе с другом. Они који су му
прву с радошћу примали сада се нађоше у чуду. Па, дао си већ, имам књигу. Залуд
прича о магији читања…Залуд. Неће књигу ни као поклон. Нема читаоца. О томе је већ
писао (у „Нину“, 1998) Бранислав Петровић:
„Какво је славно време, мора се рачунати и с читаоцима који не читају ни наслове,
који у свом господству не читају ништа. Писац који не рачуна с читаоцима који не
читају, неће се науживати успеха и књижевне славе. Од оних који читају, па још
цепидлачки, ред по ред, као сајџије, само невоље. Зар су српски властодршци били
глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И
садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених грађана Србије.
Нема тог lex specijalis-a, тих избора и рефе-рендума који би тако лако прошли да није
полуписменог и неписменог становништва. У Србији нема куће без телевизора. Скупа
справа али осиромашеном српском народу присту-пачна. Књиге се, међутим, веома
ретко могу видети у кућама српских домаћина.“
 Гасе се издавачке куће, затварају књижаре, доћи ће на ред и библиотеке, али књига
упркос недаћама опстаје. Штампају аутори, не одустају, пишу, поклањају. Оствари
се пророштво Бранка Миљковића да ће поезији сви писати. Писати али је неће
читати. Пишу сви. Забављају се, не сметају, нека доконају песници. Није џабе
речено „Песници су чудо на овом свету“. Пишу, нико од њих не тражи да пишу а они
пишу. Нико их не плаћа, они сами плаћају штампање. Уметници и остала менажерија.
Не вичу против власти.
 Пишу писмени, пишу и неписмени. Ни они што никада нису прочитали књигу
пишу књиге. Домаћице, глумице, пиљарице, бивши легионари, генерали, пишу,
кажу, криминалци, пропали фудбалери, политичари, естрадне звезде и оне друге,
учесници ријалити програма, новинари…
 Критичари прогласише „Женско писмо“, следи „Пензионерско“, следи…
 Све стало само писање књига не јењава. Чудо. Манија, епидемија, пошаст,
феномен. Колико има писаца нико не зна. Зна се да је у Србији 30 % неписмених,
толико и писаца ваљда има, остали таворе у животу, само 2% кажу живи и не хаје
ни за једне ни за друге. Не хаје ни држава, јер писци и без њене помоћи трукују своја
сочењенија. Тако је на овим просторима. Држава не хаје, али писци и „писци“ не
одустају. Послушали првог српског попечитеља Доситеја: „Боље је много једну
паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе
и наштампа него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати!
Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци. Књиге тај предараги и непроцењиви
небески дар просвећених умова. Оне сад на земљи и на миру царују и премудре законе
дају, оне славу срећних народа до неба подижу!“
Књига и књижевност су данас, у ово недоба, постали лична ствар, занимација.
У одговору на питање о песницима Стојан Богдановић, и сам песник,
написа: „Навешћу и како су песници третирани у средњевековној Србији. У чувеном
Душановом законику пише: На градски казан могу да се хране градска сиротиња,
песници и њима подобни. Што би значили да су песници на неки начин били
обезбеђивани. А што се Вука Караџића тиче, он је добијао паре од свих, до књаза
Милоша, од руског цара, од Аустрије, од Немачке, па и од пренумераната... Боље би
било говорити о његовој улози у реформи језика. Ја лично мислим да реформа није
успела, јер да је успела, Срби сада не би имали неколико српских језика: српски,
црногорски, босански, бошњачки,... али то ћемо касније. Но штампање књига у време
Његоша, Вука, Шелија... није исто што и данас, нити информације иду тако споро као
некад…“
У Травничкој хроници Андрић пише: "Француски конзул (Давил) је везиру
(Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир
казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове;
ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од
посла и угледа“.
Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од „конзулских времена“ до
данас. Али писци и писци се не предају. Пишу, штампају... Одмах, друго издање,
треће... Не живе од књижевности, живе за књижевност. Држе се знаног савета: Носи
стари капут и купи нову књигу.
Спонзорска књижевност се разгранала. У сенци глобалних потреса култура
је постала забава. Данас код нас већи утицај има естрада него академија, ко пита
за научнике, песнике. Сведоци смо деградације културе, која је у модерном
свету замењена „забавом за масе“. А код нас Срба то је одавно сведено на
филозофију „Узми све што ти живот пружа“, „Игра коло дупе голо. Баналност је
заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по
доминацији „лаке литературе“. Виспрени и вешти да зараде су открили формулу која
важи у овом времену: Скандалозно, шокантно, сензационално! То, пролази. То се чита.
Тражи. Купује. Курир. Скандал. Пусти белетристика, каква поезија? Ово је време
фарме.Оне Орвелове. Али писци не одустају. Не хају за опште сиромаштво, на то што
нико више не хаје за књигу. Опомињу, како: Ниједна књига није тако лоша да не би за
нешто била корисна, на мисао Сервантеса да: Нема књиге, а да се у њој нешто добро
не нађе.
„Не остаје нам ништа друго него да гледамо своја посла и да их не примећујемо.
Док год имам иједног читаоца коме се допада оно што пишем ја ћу да објављујем а
писаћу и даље и кад тај последњи читалац одустане. Све друго је узалудна секирација.
Нека их нека се шепуре и нека блебећу попут ћурана“, тако вели Балзак из Вигошта.
Расписала се Србадија, више песника него читалаца. И то је добро. Јер, каже Морозов:
„Књига је чаробњак. Књига је преобразила свет. У њој је памћење људског рода, она је
тумач људске мисли. Свет без књиге – свет је дивљака.“
Србија је земља књиге благодарећи писцима и њиховим одрицањима.
Поручују псалми “Јер сваки је човек уметник и жели да остави траг на земљи”. И
стога пишите, али и читајте овај текст…

уторак, 08. октобар 2013.

КЊИГА КОЈА КУПУЈЕ ЧИТАОЦЕ






ОБЗНАНА је особена књига. И њен творитељ је особен човек. Више(с-т)руки стваралац. Про-мислитељ. Шта је написао зна се*, чиме ће нас изненадити видећемо. Јер ево стигавши у златно доба живота досадашње животно и стваралачко искуство  дало му је елан да пером бодро сумира, да отвара сопствене ризнице сећања, васкрсава прошло и предочава властито виђење ствари и времена. И као код Пруста „неумитно пролажење  и нестајање света као да намах бива осујећено: оно што је у времену прохујало бива на свој начин враћено. Реч је, дакако, о субјективном доживљају васкрсавања минулог света.“ ** Такви су, углавном, Стојанови радови: песме, приче, мисли, роман...
Сада када улазимо у дигиталну галаксију, и дигитално стање духа,  када све/т/ тражи нову свест и друкчији вид ствари овај полифони стваралац  се без оклевања  укључио у њене токове.  Свет је постао „глобално село“ а нови начин комуникације  је умрежио људе диљем света. Благодарећи томе „налазе се“ заборављени, рађа нови вид пријатељства, „путује светом“ а да се притом нигде не иде. Али, нада овим лебди сумња и упит да ли смо то ми умрежени или нас је у ову мрежу  виша сила заточила   и сада нас свевидеће  око мотри и слуша.
И списатељ Стојан мотри, крепко  варницама  духа  пали ватру речи која обасјава и наше приче. Гномским исказима, својевсрсним духовним жаокама и  куршумима, предочава  особеност властитог виђења, доживљаја,  света. Пише из живота – из дубинског Ја. У томе Ја се препознаје и читаоц, отуда одзиви.
Његова поетика има жичку мисаоног дискурса са разуђеним садржајима прожетим иронијско-сатиричним струјањима. Да би обзнанио ову несвакидашњу књигу било је потребно да објави песничке књиге*** , математичке као и књигу сентенци „Трунке“. Стигао је до ове књиге. До  своје Обзнане.
У његовој поезији има дистих који опомиње:
будале мисле да је то лако
али видите шта је стојан богдановић
написао...
Створио је личну књигу за коју су му елан дале до сада труковане књиге у Гутенберговом руху, док су ову и својим умом пријатељи ↔ читаоци, на свој начин – одзивима, подстицали. Фејсбук и дигитална  техника је омогућила групни стваралачки портрет. Књига је стигла до читаоца, читаоци су ушли у књигу и постали коаутори. Њихове  одзиве на његове максиме је прихватио као своје. „Посвојио“ и постојанио.  Схватио је да су му читаоци иницирани његовим теКстом проширили причу. Удахнули у њ  и свој дух. Њему је преостало да све што пасује  угради у своју грађевину уз помоћ свеколике своје интелигенције.
      Неке границе, као писац, Стојан Богдановић  је померио, много тога гурнуо у страну, а опет овде  све почива на математичкој правилности и строгости, небеском принципу будуће једности, на Речи која нас, око своје ватре, окупља.  Бродски каже: „На крају крајева, то што се улаже у књигу – био то роман, филозофски трактат, збирка песама, биографија или трилер – јесте, најзад, једини човеков живот, добар лош, али увек коначан. Онај ко је изјавио да је филозофирање вежбање за умирање, био је у праву, јер док пише нико не постаје млађи...“
Али Стојан негира Бродског, он пишући постаје све млађи. Таква је његова мисао, песма, прича коју из бунара сећања износи пред читаоца.
И писац ових редова је инициран сликом четворогодишњег Стојана  на фејсбуку написао причу.
(Професор Стојан Богдановић већ у зрелом животном добу поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи дечачић, гледа у фотоапарат. Стојан исписује легенду: У порти цркве Св. Николај, Велико Боњинце, 1948.
Мирослав из Трешњевице у Ариљу види да дечачић није у порти,  иза је тараба порте, види се звоник. Јесен, сивило, а можда је и зима на измаку.
На другој фотографији дечачић, удешен за сликање, стоји на столици. Мотри крупним очима у око фотоапарата.
Хоће ли птичица излетети? 
Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, мотри  на екрану компјутера, себе дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове... фотографија је разгрнула завесу и све оживела.
Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, помисли професор и писац.
С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.
У сну професор  писац Стојан Богдановић се врати у прошлост. Мотри осмехнута лица, празник је, хоће да га сликају.
Чује се нека  ларма, и  он се буди као онај дечачић  што стоји на столици.  Бунован још не поима  шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо схвата да то није сан. )*
___________________________________
*
Моју сумњу у истинитост ове приче препуштам читаоцима. Да ли се догодила или ће се догодити? Којим ће путем после овог збитија поћи  Стојан?... Лично мислим да ће се  посветити писању.
Данас када се физика све више утапа у метафизику када је контемплација сна и психијатрија све више мистика  случај је чудан. То потврђује, још увек,  мистерија случаја  шездесетогодишњег Руса Глигорија који се пробудио као петнаестогодишњак.  Ничег се није сећао. Пустињак и мистик са Кавказа Фјодор Булгаков је овај случај  описао. Данас је Глигорије познати психијатар и хипнотизер. Случај  младог Ирца Ирвина који се  пробудио као старац је  описан у часопису Бритиш медикал журнал... )
_______________
Дописивали су ову књигу читаоци и вољом писца остали у књизи. Опасна је ова књига  јер у свом лавиринту задржава читаоца. А у књизи ниђе знака за Излаз. Све је као у оној бајци о пећини у коју воде сви трагови, а ниједан не води из ње. Онај што је то видео, мислио је да се спасао...

Богдановић чита поезију, седе др Зоран Момчиловић, др Стана Смиљковић, Тодоровић

2.
Обзнана је тематски разуђена. Она обзнањује особеност Богдановићевог виђења света. Свега. Слика је и прилика  ауторова. Књига= Стојан, и све више Стојан, пријатељи и читаоци. Необична књига. Вашар духа. Чега све на њему нема? Од духовних поскочица, доскочица, којекаквих зезанција, да разгале и насмеју,  до суморних мисли о  овом и оном свету. Оне су зачињене хуморно иронијом, подстичу да и сам нешто кажеш, да се огласиш, замислиш. И размислиш док још можеш и смеш.
 А „ Он може да уђе у сваку главу, / У паметну, луду, веселу.../ А ја, ето, ни у своју не могу!“
Овој књизи не треба рецензент, критичар поготову, да у мноштву књига  читаоцу укаже на ову. Да му да компас и шифру: Сезаме, отвори се! Ова је књига  је оно што тражимо и без компаса. Бродски каже, а њему се, као и писцу Стојану може веровати:
„Критичарима се не може веровати јер,    њихова казаљка произвољно шета. Оно што је за једне север, за друге је југ (тачније Јужна Америка); исто се догађа, са још већом произвољношћу, са истоком и западом. Са рецензентима постоје (минимум) три врсте проблема:
а) он може бити занатлија и исти игнорант као што смо ми
б) може бити изузетно пристрасан према одређеној врсти писања  или може радити за одређене издаваче
ц) ако је даровит, претвориће своју рецензију у посебну уметничку форму – за то је потврда Хорхе Луис Борхес – и ви можете завршити тако што ћете радије читати приказе него саме књиге...“
То ова књига зна, она је кормилар, ветар и једра, она  води читаоца кроз „тамни вилајет“ с компасом  животних  мисли са којима живот  има виши смисао.
Из Обзнане сам за своју књигу „Листове на ветру“ узимао понеку максиму. Онако како су у ранијим временима у селима домаћице узимале из суседних кућа жар да би заложиле ватру. Тако сам и ја, Мирослав из Трешњевице,  писца Обзнане „заточио“ у своју књигу -  сваштару. Има такву књигу,   с тим именом, и  Милован Данојлић. „Сваштара“. Колико сам је само пута прочитао. И ова књига је њена својта. Обзнана – Сваштара. Ваља је читати прелиставати све док  не постане купусара. Онда је књига срећна...
3.
Објављују се у Богдановићу знани и незнани. Од Сократа, Ремизова, Хармса...Булкагова, Леца... деде Николе... Чују се у његовом гласу читаоци, слуте у душевном одзиву гласови сећања отвара и ствара животна и духовна биографија о чијем настајању и трајању казује ова књига. Она гледа на Стојанов начин. Мотри искоса, види право. У центар...
И зато, читаоче, уозбиљи се, а затим унеозбиљи. И слушај, читај, обзнану.
Казује она и о политици и политичарима. И ту врсту искуства овај  писац има.На путу до Обзнане  у прошлом веку је  свратио и у биртију звану Политика (4).  Видео је  да су српски политичари људи посебног соја. Да лажу мислећи да говоре истину то је дијагностиковано као синдром поремећеног мишљења. Има међу њима оних  из којих зине нека ала која би до ожмикура ( а то је 13 предак) све пропуштено узела и прогутала. Отуда толике лопине, отуда и по томе памтим Тихомира Јовића и његову „максиму“ влас мас.Али када је Стојан видео каква политика  то каљуга,  како...., Пандорина кутија,  вратио се себи, математици, поезији.  О колико су и када политичари паметни записао Тек када зглајзају.
У његовом песничком опусу, поред низа антологијских песма,  се издваја песма с именом „Браво Никола“, а ја могу да после свега речем Браво Стојане! Јер стојанио си пером како доликује на ползу речи, књизи, читаоцима. И зато  не стој, Стојане, пиши све док не постанеш човек песма*...


4.
Овај се текст може насловити  и као Књига испод црте. Јер  је збир, синтеза. Све је сабрано у мисао,  пуцањ. Песма треба да има (с)мисао, каже стихом Стојан. У овој се роје мисли.  Афоризми. Хуморни. Сатирични. Духовити, али испод те духовите маске налазе се и други слојеви.  („И „Маска има своје лице“). Треба је читати. „Читати се може на много начина,  и зато човек треба да има много памети да би могао добро да чита“ Гистав Флобер (1812 -1880). Свако ко прочита ову књигу имаће осећање те памети.  Ова не држи само читочеву пажњу она читаоца не пушта из својих  одаја. Волео бих да сам  је написао, али како нисам, ништа ми другo не  преостаје  него да будем њен издавач.
Уз текст о њој иде и арапска пословица:
Рај на земљи налази се на грудима жене, на леђима коња и на страницама књига.
Ја сам свој рај нашао на страницама ове књиге.
   
Е, тека, и довека...                                                                                                                                 

Трешњевица, септембар 2013.                                                                  Мирослав Тодоровић

 ____________________
    Напомене:  


** И. Тартаља: Циклус романа о роману још ненаписаном, ЛМс, мај, 2010. стр. 861.



*** Биг Бен (Београд, 1977)

одлазим а остаје нејасно (Крушевац- Књажевац, 1990)

зна се  (Ниш, 1991)

црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш, 2004)

господар (Ниш, 2004)

човек песма* (Врање, 2007)

Бдења и буђења (Коауторска, Сврљиг –Књажевац, 2010)

Трунке (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 2011)

О ДА (Апостроф, Књажевац, 2013)



(4)

1990. Г  Стјан Богдановић тада председник општине Књажевац је био на Изборној листи за Народног посланика (Демократска странка ?).  Сада мислим да су и тада Избори намештани. Шта власт све није чинила да Стојан не буде изабран ? Ангажован је и месни свештеник да са активисттима иде по селима, да агитује. Ширен је глас како Стојан напуста Књажевац и да нема сврхе да он буде изабран. СПС је свог кандидата представио на плакатима поред Председника Србије Слободана Милошевића. Код житеља, у то време, када је пропаганда воздигла  Милошевића до неба, као спаситеља ово је имало и те како великог значаја за ток и резултат избора. И поред тога су стрепели да њихов кандидата лекар (? )неће проћи. Из Беле Паланке где сам тада радио интересовао сам се за изборе. Питао.

Пропали избори - каже ми пријатељ.
Како ?  - питам.
Стојан није изабран. Шушка се, да су избори организовани. Покрадени.

Пропала Србија, народ - помислио сам и убрзо  и сам напустио Књажевац.  

*



      У Књажевцу на промоцији Стојанове књиге човек песма  7. дец 2007. у Дому културе имао сам утисак да се  скупила цела варош. Дошли су да виде, поздраве и чују свог Стојана. Препуна сала, стајало  се  у ходнику, на степеништу.  Не знам да ли сам тада рекао Стојану, или сам помислио, да би га и сада изабрали за свог председника када би се кандидовао. 

       О његовој поезји, о њему као човеку тада су говорили: Ректор нишког универзитета поф. др Радослав Бубањ, деканица учитељског факултета проф. др Стана Смиљковић, проф.др  Зоран Момчиловић,  Радомир Виденовић Равид, књижевник,  Мирослав Тодоровић, песник, Обрен Ристић, песник, Небојша Ђорђевић, песник, Милијан Срејић, песник и ини. Остала су ми у сећању радосна лица публике, то њихово осећање да су у другој стварности, у стварности поезије Стојана Богданвића, као и мени драги суграђани  ( И сам и сам био житељ Књажевца...)  а поготову проф. филозоф  Вита чији је ђак Стојан био. Поносио се својим ђаком премда у годинама, младићки  радовао сусрету и књижевној вечери...