УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 28. фебруар 2014.

ПЕСМА И ПИСМО / Мирослав Тодоровић



СЛУШАМ ПОЕЗИЈУ РУСКИХ ПЕСНИКА


СЛУШАМ поезију руских песника

Чујем Русију из стихова

Не разумем све речи што кано тице лепршају

Ал осећам снагу поезије

Мелодију језика дах даљина

Из стихова како  призива

Песмом на окупу држи



Слушао сам поезију разних језика

Мотрио поезију

У пејзажима многих земаља

Сада слушам поезију руских песника

Хиљаде  различитих гласова песма окупља

Песме различитих језика

У песму се једну стачу



Песма зна све језике

Све песме овог света

Језиком истим светле



Једна  је песма коју ће дописивати

До судњег дана и  песници будући

На различитим језицима

Истинске мисли једне свепесме

Чујем док слушам поезију рзских песника

28.10.2007.
      _____________  28. 02. 2014. Драги Имењаче, пре извесног времена Књижевник Анђелко Анушић  је у писму изрекао дивљење према Твом издавачком подухвату, обелодањивању нове руске поезије. Наравно и дивљење према нашем заједничком пријатељу, истинском песнику који је у руску поезију удахнуо и своју песничку душу, Владимир Јагличићу. Наводим ово да моја похвала и чуђење не буде тумачена као лична  симпатија, пријатељство, које смо ја и Ти одавно раздвојили од онога што радимо и вреднујемо. Мој (наш) Пријатељ Стојан Богдановић има стих-пошалицу: "Будале мисле да је то лако / али видиш шта је Стојан урадио." Није лако...Урадили сте много, на ползу оног малог броја читалаца који зна шта је, и зашто, поезија. О томе би могао да пишем данима, али, за сада  нека најизговоранија реч ХВАЛА Теби и Владимиру буде, уз честитке, мој израз дивљења и штовања.
Раније доживљења песма прати овај јав.
Ваш, учтиво МирОСлав из Трешњевице

понедељак, 17. фебруар 2014.

Зашто млади и образовани беже из Србије? / Мирослав Тодоровић




Зашто млади и образовани беже из Србије? Зато што су млади и паметни. Тако написа  и афористичар. Одлазе. Празни се Србија, ускоро ће и градови. Насељавају Срби трбухом за крухом све на земаљском шару. Европа, Азија, Северна Америка, Средња и Јужна, Африка, Аустралија, Океанија… Политика од 29. дец. 2013. пише да је процењено бројно стање  наших у белом свету 4. 331.500 (!).
“Од 1992. године када је СФРЈ  дезинтегрисана, до 2012, прекоокеанске земље  су издале  преко 150.000 усељеничких виза грађанима Србије и Црне Горе. Једну половину овог броја су апсорбовале САД, а приближно четвртину Канада и Аустралија….” Одлазе, не хају више  за обећања, јер боље сутра је давно прошло. Ко се још сећа стихова А. Шантића: Остајте овдје!... Сунце туђег неба /Неће вас гријат кô што ово грије -/ Грки су тамо залогаји хљеба / Гдје свога нема и гдје брата није... (1896).
Шта би било са Србијом да није дознака из иностранства. Само лане 2013. су послали 3.3 милијарди долара. Тај новац  су послали својима, уложили у градњу кућа, дакле у потрошњу. Шта је Србија радила, колико   зарадила то није тема овог текста. 
Када је, и како, почело одлажење у туђину?
У роману „На Дрини ћуприја" Андрић пише  како су „Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један и у сваки сепет по један дечак…" Истргнути од родитеља као Истргнути од родитеља као десетогодишњици, дечаци су одвођени у Цариград, где су кроз специјалне методе васпитавања претварани у јаничаре... У наше народно предање ушли су на велика врата као сејачи страве и ужаса. Особито били су сурови према живљу из крајева из којих су као дечаци „уловљени". „Нема", вели народ, „горег Турчина од потурице“. Тај страшан „данак у крви“ је праћен  сузама и лелеком мајки. Шта све нису чинили да спасу децу, крили, обогаљивали...Клели, никад да се не заборави...Било негда, на списе пала прашина заборава... Данас на ТВ су најгледаније турске серије.
Политика, 4 март 2012. пише о одушевљењу  Београђана  који су дочекали глумце серије Сулејман. „Таласи емоција, одушевљење, радост народних маса“.
Сулејман Величанствени  им сваке вечери улази у домове  „и шири славу свог сараја, своје ђорде, свог харема, своје вере...Његов живот и прикљученија одушевљава. Да ли због тога што се у српски етнички код, уз петсто  година робовања, трајно усадило уз пусто турско...  
Од тада, а можда још раније, овај простор је људски расадник. Негда су отимали ђецу, одводили, хранили, васпитавали...

Нема више отимања, данас одлазе одрасли људи и жене, школовани, да тамо, под туђим  небом свију гнездо, да снаже другу земљу...Одлазе (Беже!) с песмом, радују се родитељи, музика  прати одлазнике. Од пустог турског овај простор се празни. Исељавања, сеобе, политичка, економска, избеглице, „одлив мозгова“...Србија све празнија  јер је земља у последњих 10 година остала без 300.000 становника...

Новине су јавиле:

Шокантни подаци: Недостаје чак 500.000 људи. Градови у Србији ће постати старачки домови.

Према прошлогодишњем попису становништва (и нашем прорачуну), више од 1.200 села у Србији је у нестајању. Пуста села. А село је кичма нације. Искривила се кичма, згрбила, села пуста.
Закоровљена. Сећам се како су у Трешњевици негда крчили шуму, њиве правили, од шуме отимали.  Данас су шуме њиве  појеле. Тамо где је мој отац жито сејао, ја данас печурке берем. Шта ће бити?  Каже мој земљак сељак зналац:  Овде ће да живи друга раса, црњи од Цигана. Ко зна? Mени не да мира пророштво старца Гаврила: „Србију ће распарчати, странци ће нам управљати а народ неће имати ни за хлеб и воду! Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају.“ Песник, академик, Љубомир Симовић пева:

Доћи ће време да из мишје рупе
промолиш нос, оњушиш месо и супу,
да на клупу попењеш гладно дупе,
а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.

Чим је академик, зна, јамачно.  шта ће бити.
      Можда ће се све променити када уђемо у Европску унију? Песник Д. Новаковић прича како Јапанци већ граде куће под морем  јер немају  земље. Вели да је Европа сва асфалтирана, ускоро неће имати где да сеју. И још каже да је будућност у земљи.  Можда ће, када уђемо у ЕУ,  Европа доћи да оживи наша села? Да ору, сеју... Хајде да им издамо на пола...
Читам књигу „Лакоћа нестајања“ Драгана Драгојловића у пустом селу Трешњевици, чекам да снег окопни, па да, под старе дане, сав шкрипав, позно заорем прву бразду у мом малињаку...Сети се, читаоче, некдашње лектире: „Прва бразда“, Милован Глишић.
 И из овог села има житеља који су у Америци, Аустралији, по Европи... Свуда се расуо  и просуо народ српски....И сам сам негда печалио у Африци, вратио се, па су ми зарађено заробили као „стару штедњу“...
У књизи „Лакоћа нестајања“ пише  мој земљак,  песник Драган, негда амбасадор у Аустралији о нашим људима Под Јужним крстом  и  непрестаној борби за опстанак и за одржавање подношљивог социјалног статуса у потпуно новој  друштвеној средини и култури...У тој борби они су принуђени да прихватају послове које нису очекивали, па су тако лекари, инжењери, архитекте постајали таксисти, келнери, физички радници, девојке и жене  које су завршиле медицину могле су да се само надају само месту медицинске сестре, неговатељице или чистачице у болници...
 О томе, ова књига прича од живота отета. Има наших  који су успели, има  знаних писаца, сликара, научника. Бројни писци из света су чланови Удружења књижевника Србије...
Читам, слушам како хуји ветар понад гора, чујем и у том хују  болну мелодију пустих села у којем самота бије док се на  ТВ екранима странке гложе, око све тање погаче отимају, а не виде да у наћвару нема више брашна, да су воденице одавно стале, а њиве више нико и не оре...










петак, 14. фебруар 2014.

(СВЕВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА ОВОГ ВРЕМЕНА) / Мирослав Тодоровић

БИТНА ПЕВАЊА ИЗМЕЂУ СВЕТЛОСТИ И ТАМЕ

Братислав Р. Милановић: Цврчак у децембру, Просвета, Београд, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2013.

У беседи поводом „Жичке хрисовуље“ песник Милановић је исказао начело свог певања и истакао да је „Са речима, песнику дата моћ да преображава свет. Било би богохулно изједначавати песника, слабашног људског створа, са Творцем који је од речи створио све што можемо да видимо, помиришемо, додирнемо чујемо. Није песнику дато да преображава Творчево дело, већ да речима мења оно што су људи у својој грамзивости, властољубивости, самољубљу и осионости од Творчевог дела учинили. Песник, наравно, нема моћ да утиче на светске политичке и економске процесе, али има дара да крхотине раздробљеног света доведе у један нови ред.* Тај поредак ствари биће само његов, другачији од свачије замисли, засебан, онај који нуди читалачку драж откривања и сусрета са новим и неочекиваним. И колико је песника, толико је светова, усамљених али ствараних, с љубављу која стоји насупрот рушилачкој енергији што је раздробила некада невини шар“.
Песник нема ту моћ, али ту моћ му даје реч. То је она Реч коју је еванђелиста новозаветни обзнанио: У почетку беше реч, и реч беше Бог и Бог беше реч. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, а без ње ништа није постало што је постало. У њој беше живот, и живот беше видело људима. И видело се светли у тами, и тама га не обузе.“ (Јован, 1, 1-5). До те речи сеже песничка реч песника Братислава Р. Милановића који ствара, и оставља песничко, сведочанство свог (нашег) времена у којем се находи душа овог времена.
        Јер,  Поезија је у свему што човек чини, а како  је, по Хазлиту, честица која постоји у човеку што  шири, разређује, прочишћава и уздиже читаво наше биће; без ње је људски живот бедан као живот дивље звери. Она је ткиво од којег је наш живот створен. Остатак је заборав сушти мртво слово, јер све што вреди запамтити у животу је његова поезија.
         Данас,  када је све обесмишљено и доведено до апсурда, када су праве вредности потиснуте на маргину,  када је на ове просторе зинула и ала и врана, када и језик наш сваким даном нестаје, када се књижаре затварају а кафићи отварају, када је све(т) у власти капитала и нових богова оличеним у новцу, када je све мање човека у човеку, јер је обездушен, обезљуђен, јер му је душу, то песничко осећање света, узела идеологија звана „нови врли свет“, свет који је постао орвеловска „животињска фарма“ поезија је потребна као спас... Својевремено је Сефери казао: Верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија.
         У нашем времену поезија ми се чини више но икад потребна људима, како је то вазда бивало у историји, људима суоченим са негативним силама које су окренуте против њених основних и општих својстава: емоција којима осмишљавамо своје свакодневно живљење и маште којом дограђујемо јад, беду и величину тог живљења. Ако нас поезија и не учи како да живимо, она нас учи како да постављамо питања. Поезија, ма у којем времену, пита се не само о сврси свога говора, него и о томе ко то говори у нама, кроз нас, обраћајући се другом и покушавајући да покаже како тај други заправо јесмо ми сами. (А. Ристовић)
Песник Џејмс Дики је казивао: „Поезија вам неће спасити живот - / Али ће га учинити вредним спасења.“
       Транзициона времена су угрозила данашњег човека, ђаво оличен у металу и пластици створио је, у виртуелној тамници, безосећајног створа који је у власти божанства новца, створа који је изгубио сопствену душу.  Без оне честице што уздиже читаво наше биће, која нас  уверава  да ће само   божанство поезије после свега, попут косовке девојке, видати ране и спасавати човека сутрашњице. Човек се од свега најбоље спасава  уметношћу, каже Гете, а Његош вели: Поета је клик смртнога с бурнога нашег бријега, поета је глас вапијућег у пустињи; он сања о бесмертију…

среда, 12. фебруар 2014.

Продавали печене људске главе: Нигерија затворила ресторан с људским месом



ANAMBRA – Nigerijska policija uhapsila je 11 osoba,
uključujući i vlasnika, u raciji u jednom restoranu u Anambri zbog
prodavanja ljudskog mesa, piše Dejli Miror.



nigerian restaurant shutdown after police recover human meat Prodavali pečene ljudske glave: Nigerija zatvorila restoran s ljudskim mesom
Foto: Ilustracija
U restoranu su pronašli dve ljudske glave u celofanu, a na meniju su nuđene pečene ljudske glave i druga jela od ljudskog tela.


Policija je zaplenila i desetinu pištolja, municiju i drugo oružje, kao i više mobilnih telefona.


Inspekcija je upala u restoranu nakon što su dobili dojavu od
lokalnog sveštenika. Sveštenik se u restoranu požalio na visok račun na
što mu je osoblje odgovorio da je to zbog toga jer je upravo jeo ljudsko
meso.


Izvor: Indeks.hr



Продавали печене људске главе: Нигерија затворила ресторан с људским месом - Правда

недеља, 09. фебруар 2014.

Uručene Vukove nagrade za 2013. godinu

KULTURNO-prosvetna zajednica Srbije 50. put dodelila je u petak, u
Svečanoj sali Predsedništva Srbije, Vukove nagrade za naročite
rezultate ostvarene u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i
nauke. Dobitnicima su ih uručili predsednik i potpredsednik KPZS
Ljubivoje Ršumović i Živorad Ajdačić, a odluku žirija saopštio je
književnik Milovan Vitezović.
Podsećajući da se pola veka ova nagrada dodeljuje za sve vidove
istaknutog stvaralaštva, Ršumović je istakao da ne postoje "zlatna
vremena" već zlatne ruke, zlatni umovi, zlatna srca što su u stvari
prave vrednosti. Reformator srpskog jezika i pisma Vuk Stefanović
Karadžić, po kojem nagrada nosi ime, naglasio je Ajdačić, umro je pre
tačno vek i po u Beču.
Prema odluci žirija nagrade za 2013. pripale su Radomiru Andriću (književniku), Momčilu Antonoviću
(akademskom slikaru), mr Dragutinu Bogosavljeviću (violinisti), Kosti
Dimitrijeviću (profesoru, književniku), Sonji Jauković (dramskoj
umetnici), Savi B. Joviću (protojereju stavroforu), Grozdani Komadinić
(profesorki, književnici), Moši Odaloviću (književniku), Vladanu
Radovanoviću (slikaru, profesoru muzike) i Salihu Selimoviću
(istoričaru, istraživaču). Na predlog žirija Izvršni odbor KPZS Izuzetne
Vukove nagrade dodelio je Karlovačkoj gimnaziji i književnicima Lazi
Laziću i Lazi Čurčiću.

 





Uručene Vukove nagrade za 2013. godinu | Kultura | Novosti.rs

субота, 08. фебруар 2014.

Prva klapa filma "Branio sam Mladu Bosnu" pada u martu

 EDAN od naših najnagrađivanijih scenarista, Srđan Koljević (ovih
dana dobio je nagradu FIPRESCI za najbolji scenario, za film "Krugovi",
zajedno sa Melinom Potom Koljević), još nije započeo snimanje novog
filma, koji je od same najave izazvao ogromnu medijsku pažnju, i kod
nas, i u regionu.




Nova Koljevićeva priča "Branio sam Mladu Bosnu", posvećena
advokatu Rudolfu Cistleru, koji je po službenoj dužnosti branio Gavrila
Principa i dvadeset četvoricu njegovih drugova optuženih 1914. za
ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i
veleizdaju, još čeka prvu klapu. Ona je bila najavljena najpre u junu
2013, kako bi se film premijerno prikazao na Vidovdan ove godine, tačno
na 100-godišnjicu Sarajevskog atentata. Onda je početak snimanja pomeren
za septembar, jer finansijska konstrukcija bez podrške države nije
mogla da se zaokruži, a sada se čeka - mart.

Sva
priznanja koja je Koljević do sada dobio i kao reditelj (njegov film
"Sivi kamion crvene boje" dobio je 11 međunarodnih nagrada na 40
festivala, uključujući i nagradu Ministarstva kulture Nemačke za
najbolji film, i 13 nagrada na domaćim festivalima, a "Klopka" Srdana
Golubovića na kojoj je koscenarist je prvi srpski scenario čija su prava
za rimejk otkupljena u Holivudu), očigledno nisu dovoljna za neku vrstu
"propusnice":

- To je kod nas stalna priča, uvek se kreće od nule - kaže za "Novosti" Srđan Koljević. - Uspeh u suštini
ništa ne znači, kao što bi trebalo, i kao što se "boduje" u nekim drugim
zemljama. Ali, nadam se ipak da ću uspeti da prevaziđem sve teškoće. Sa
filmom "Branio sam Mladu Bosnu" otišao sam na redovni konkurs Filmskog
centra Srbije, i sada čekam rezultat konkursne komisije koji će biti
objavljen u martu. Ako dobijem pozitivan odgovor, odmah krećemo sa
pripremama i snimanjem. Tu je i Radio Televizija Srbije koja je
zainteresovana da "uđe" u projekat, kao i Ministarstvo kulture Republike
Srpske. Žao mi je, naravno, što zbog birokratije države film neće biti
prikazan 28. juna, kako smo planirali prošle godine, ali sam optimista i
biće dobro ako premijera bude do kraja 2014. - ističe Koljević.

PRAZNA OBEĆANjA


SRĐAN Koljević je imao obećanje za finansijsku podršku filmu od našeg
ministarstva kulture još početkom 2013, ali ono nije ispunjeno čak ni u
formi ugovora, iako je Vlada Srbije, na zajedničkoj sednici sa Vladom RS
u Banjaluci, donela odluku o podršci projektu. Pri svemu tome,
producent filma, "Košutnjak film", za početak realizacije tražio je samo
ugovor za dogovorena sredstva, ne i sredstva odmah.
-
Zanimljivo je da su se u međuvremenu javljali neki ljudi koji imaju
svest o važnosti ove priče da makar malo, koliko je u njihovoj moći,
pomognu da se film snimi - kaže Koljević.Prva klapa filma "Branio sam Mladu Bosnu" pada u martu | Kultura | Novosti.rs