Тзв. МОГУЋЕ и НЕМОГУЋЕ линије "Заветина"

недеља, 30. октобар 2016.

ТО НЕБО ИЗНАД КРУГА АРКТИКА, МОЖДА ИЗНАД КИРУНЕ, НАРВИКА? / Белатукадруз





То небо којим сам опседнут,
Тај хоризонт  Хиперборејаца,
Те сензације без којих сам луд,
А са којима постајем још луђи!

Те слике, та потрага, та потреба
Да се пронађе Бог – Сиоран би одбрусио –
-... глава свих безнађа. Бог је безнађе
Које почиње тамо
Где се сва остала завршавају....

Ајјооооооој!
Разумео је овај Румун
Матилду из Магдебурга кад се жали
Да ни лепота света ни свеци не могу да је утеше,
Већ једино Исус, само срце Исусово...

То небо изнад поларног круга, Арктика,
Можда изнад Кируне, Нарвика,
Има нешто од светости
Која нам исисава крв.

То небо је тако огромно,
Као широки хоризонт испод њега,
Као горчина чежње из које се рађа
Свет  очишћен од баналности и копија.

Светост је посебна лудост, каже Сиоран.
Исус је одговоран за многе патње, понавља.

Бог је послао овог Румуна са Карпата у Париз,
Зашто га не посла  макар лети код Лапонаца,
Код Хиперборејаца?

Зато што је то учинио са оргуљама – инструментом
Који чини осетљивијим раздаљину између нас и Бога.

Сиорану је отац био православни поп.
И он је био  прави син правог оца.
Доказ. Само још овај цитат:
-          Боже! Ја не кажем да Ти ниси; кажем да ја више нисам!

Под тим  небом изнад поларног круга, Арктика,
Можда изнад Кируне, Нарвика,
Утапам се у једну неописиву мистерију, у дубину, у топлину,
Оријентир  ми је огромна усамљеност,
И једно небо  на коме је једна душа  на попришту
Својих  унутрашњих  трзавица  стигла до  крајњег севера,
Мрклине,  залеђених језера и фјордова,
И Божанске еротике  Матилде из Магдебурга...


 29. 10. 2016. Касно, касно ноћу...

Обе фотографије је снимила Бранка ВрС на крајњем северу Европе ових дана.

субота, 22. октобар 2016.

На чесми, највероватније саграђеној у Немањино доба...

Откопали "невидљиву" Немањину чесму / М. Н. | 22. октобар 2016. 12:28 | Небрига о важним траговима прошлости у близини градилишта Храма Светог Саве у селу Дежева
У СЕЛУ Дежева, у близини градилишта Храма Светог Саве, група омладинаца, која је недавно од корова чистила постојбину Србије, пронашла је у шибљу скоро потпуно потонулу у земљу - чесму Стефана Немање. На чесми, највероватније саграђеној у Немањино доба, налази и спомен-плоча на којој пише да су је мештани подголијских села откопали и обновили тридесетих година прошлог века. Међутим, небригом оних који би требало да воде рачуна о српској прошлости и историји, чесма је поново деценијама била "невидљива" и тек ових дана је поново "изашла на површину".
У запостављеној Дежевској долини, где је Стефан Немања стварао прву српску државу, где је рођен Свети Сава и где је сваки камен историја, под земљом лежи још на стотине оваквих трагова славне прошлости које нико не тражи, нити откопава. Неки се случајно појаве само када сељаци тракторима ору њиве или овако када се организује нека добровољна акција чишћења.

Majstor Dzogula se igra sa harmonikom dok ga posmatraju jedan poznati pe...



Мајстор Дзогула је један или и од лепшег има лепше. Надсвиравање.  - Ово је празник за уши! Поводом неких коментара који су по мом ми[љењу неприкладни а односе се на Слободана Лекића желео би да истакнем да смо ми дошли код Дзогуле да се друзимо сви заједно укључујући и Слоба па нема места поређења ко је бољи ко како свира и тд.Дзогула је један ми то знамо и нико то не доводи у питање јер ми смо сви другари и замолио бих све пријатеље који посећују овај пост да се суздрже од тога.Нама је било лепо и лепо смо се дружили и то је тема и ниста друго зато слушајте и уживајте. Објављено је 25.02.2014.

недеља, 16. октобар 2016.

Mikica Krstic - Sus, sus, la kulmja mika





Објављено је 15.04.2012.
Stara verzija cuvene vlaske pesme

„Спремте се спремте,“



Прва верзија песме Спремте се Четници снимљена 1924. 
Пева: Васа Буквић
Вероватно сте сви чули за песму „Спремте се спремте,“ чије извођење је било неизбежно, нарочито деведесетих година прошлог века, на готово сваком слављу. Од верзије коју смо слушали, остала је само композиција, а речи су променили припадници и симпатизери четничког покрета из Другог светског рата, иако је оригинална верзија настала много раније и посвећена је једном од легендарних српских хероја, којег ћемо представити у овом броју.
Попут идеалиста, о којима смо до сада писали, овај српски патриота је био дискретни херој, натеран на рат, од раног детињства, а песму су му испевали поштоваоци, запањени његовом храброшћу и држањем. Прва верзија песме изашла је давне 1924. године, нажалост када је наш херој већ био мртав, али он није ни посегао за славом и историјом, него за слободом, па је зато ваљда, по правди добио и једно и друго.
Звао се Јован Стојковић. Рођен је 25. јануара 1878. године у месту Мартолци у Македонији, која је тада припадала Османском царству. Његова породица је, као и све тада, била сељачка, а као веома надареног дечака, отац га не уписује у турску школу, него тражећи хришћанске школе по Македонији, проналази бугарску гимназију у коју га уписују, у жељи да дечак добије хришћанско и словенско образовање.
Међутим, изгледа да су Срби и у Османском царству, били на последњем месту. Бугарски учитељ га у школу уписује под именом Иван Стојков, у жељи да га побугари, јер је то био период када је било јасно да ће Турци бити протерани, па су Бугари користили утицај и становништву мењали имена, где год да су имали прилику.
Треба напоменути да су ову праксу, применили су такође и током Првог и Другог светског рата, када су тек рођену децу, али и целе породице, под претњом стрељања, одузимања имовине и слично, насилно проглашавали за Бугаре, скраћујући им презимена.
Но, вратимо се на нашег јунака, који је одбио школовање под другим именом, па га отац шаље у Србију на даље школовање. Међутим, један сељак није могао да приушти сину школовање у иностранству, него је тада постојало „Друштво Свети Сава“ које је отворено управо из потребе да помогне младићима из дијаспоре. Ако данашње стање упоредимо са тадашњим, лако ћемо схватити да је та Србија била много озбиљнија држава у поређењу са

петак, 14. октобар 2016.

Смисао / М.М. Саичић



Смрти се не бојим,
нити кад ће доћи.
То ме се не тиче.
Ал' живот волим
свим срцем својим!

Ту , заиста нема никакве приче.
Ко је на небу, а ко је овде?
Овде ил горе, горе ил овде?
Све је ту, где ти је срце.
Оно животом једино туче,
ако се љубав у њега увуче.

Отац ил' мајка, сестра ил' брат?
Сусед или друг или друга?
За све њих нека нит космоса светли.
За све њих нека љубав друга.
Само за тебе једна те иста,
од првог тренутка до сада.
Постојаност њена мени говори
да бесмртност није нада.
Ако је живот волети страсно?
То живот је био, а не парада!
И смрт и вечност и овде и горе,
све пред њом пада!
Краљица, краљ, пешак ил' ловац?
Рухо ил' рите, светло ил' тама?
Живео ниси ако волео ниси...
Ни слава ту не спада!
Не бројим кораке, ни сате, ни дане.
Не бринем да ли ће ново јутро да ми сване.
Не бринем да ли ме неко воли 
или да л' ће да ме воли?
Једино што би могло да ме боли,
Да живела јесам, 
а да не умем да волим!


ММСаичић
___________________

       = из писма ауторке (наше старе познанице и пријатељице, члана бивше редакције "Треће Србије") : "Драги пријатељу,
Читам, читам, нешто разумем, нешто не разумем. Знам да је "нешто труло у држави Данској", али се више не осврћем на правде и неправде. Све ми се чини да је живот креација неких, мени, непознатих и далеких људи. Да је ово нека опсена, нека варка, matrix.
Али, мора да се живи. Мора да се живот изживи до краја. Где је тај крај? Какав је пут до тамо?
Знам да је посве сигурно, да ако себе не обрадујеш пожутелим, јесењим листом, поцрвенелим јабукама из остарелих српских воћњака, врапцима у жбуњу, олињалим градским мачкама...., од живота пуно не остаје. (.....) У школи обележавамо 100 годишњцу пробоја Солунског фронта. У уводном делу причамо деци како је Србија ушла у рат сиромашна, гладна, гола и боса.... Мука ме хвата! И данас смо јадни, корумпирани, голи и боси. Докле, брате мој? Докле ћемо да будемо јадни, мали и бедни? Да ли материјална беда подстиче духовну беду или обрнуто?
Хтела сам да ти кажем, али није било умесно, Шоле се борила за живот, потом туга...скупила сам своје песме, на иницијативу мог пријатеља (....)  и одлучила сам да их објавим. Онако, женске, љубавне, романтичне...лирика. Шаљем ти једну да прочиташ..... И тако, пролазе дани...удах, издах, корак тамо, корак овамо, реч овде, реч онде...
Поздрави све исписане и неисписане речи, признате и непризнате писце, уметнике, све неизбројане кораке и звезде. Спавај ми здраво, сном праведника. Направио си задужбину од речи, за покољења.
Нежно, додиром тамне ноћи, 
твоја другарица Мира

ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић

Чекаћу


Чекаћу,
али се бојим нећеш ме пронаћи,
јер још не знам куда ме води пут,
хоћу ли у маглине Млечног Пута заћи,
или међу звезде владичице
камо не залази земаљски нико,
које не познаје ни заоблачни вихор.

Чекаћу,
но доспем ли до безваздушних простора,
до најстаријег вечности зрака,
иза сунчевих двора,
бојим се нећу ти дочути корака.

Чекаћу,
али сумњам да ћеш ме наћи
у свемиру огромном, —
беспутан је небески свод,
стазе његове познаје само гром
и облака понеког путник брод.

Чекаћу,
будем ли и у чаури златној
коју свилена буба вечности преде,
али се бојим хоће ли ти бити дато
доспети до светлости
пред којом и сунца бледе.


Чекаћу,

Само још не познајем васиону,
Не познајем њене међе,
И не могу ти сада рећи:
Дођи на звезду ову или ону,
На ово или на оно сазвежђе.


      = извор: Десанка Максимовић: ПАМТИЋУ СВЕ : Песме - Нолит Београд, 1988,  , 106 стр.; стр. 97-98
        -  Коме се то песникиња обраћа у позном добу свога живота? Хипотетичком неком бићу, или реалном, стварном? Или можда неком анђелу? Не; није то религијска песма, пре ови стихови вуку на љубавне стихове; на неку тајну љубав у позно доба, на нешто што само знају пескиња и бог. Постоје такве љубави, сачекају понекад на окукама живота, на оним "нашим линијама", само нашим. И ту тумачи, биографи, и сви други књижевни лешинари немају шта да траже. Такве се "љубави"  прекидају нагло, као што су се и појавиле, и селе на звезде и сазвежђа. Позно доба се окреће меланхолији, линији мањег отпора, мазохизму и страху да се испије чаша до дна, до последњег даха... (Из бележнице... 14. октобра 2016, око 03:10 ч. На нашој линији несанице )

недеља, 9. октобар 2016.

ХТЕО ДА СЕ ЖЕНИ СА ТРАНСВЕСТИТОМ

Сви знали за заљубљеног педофила из Врања  / Ј. Стојковић | 09. октобар 2016. 09:02 | После хапшења Ненада Стевановића (37) из Врања, снимљеног како љуби дете испред школе. Родитељи тврде да су Стевановића пријављивали. Ухапшени претио да ће се обрачунати са „тазбином“
НЕНАД Стевановић (37) радник рудника "Грот" у Кривој Феји, који је ухапшен због недозвољених полних радњи, након што су на друштвеним мрежама освануле фотографије како испред школе љуби ученицу седмог разреда, саслушан је јуче у Основном тужилаштву у Врању, након чега је судија за претходни поступак прихватио предлог тужиоца и одредио притвор до 30 дана. Како "Новости" сазнају, Стевановић се пред тужиоцем бранио заљубљеношћу и љубављу која је била узвраћена.
Иако су све надлежне институције, почев од школе, Центра за социјални рад преко полиције, ангажоване, родитељи девојчице ипак мисле да је требало раније реаговати, јер они већ месецима, како кажу, муче муку са овим педофилом, који је непосредно пре хапшења претио девојчици да ће јој побити породицу, због чега је она покушала да се отрује.
Врата скромног породичног дома у Врању отвара нам сићушна девојчица више налик дечаку, убрзо јој се на капији придружује и очајна мајка, која започиње причу о вишемесечној борби.
Брука се невиђена догодила, сви причају о нама, али мени је битно да ми је дете добро, за њега живимо и мучимо се и ја и муж. Старија сестра се удала са 15 година, а она је још детенце које ништа не зна и он је манијак који злоупотребљава њену наивност - започиње причу Верица Станисављевић.
Она каже да је обијала врата многих институција и да јој је жао што он није ухапшен још јула када су она и супруг пријавили нестанак девојчице.
Била је код тетке и кренула кући, испоставило се да се нашла са њим. Хтела је да се уда за њега. Полиција је вратила дете кући. На срећу између њих се ништа није догодило. Од тада сам водила дете код свих могућих лекара, психијатра и школског психолога

понедељак, 3. октобар 2016.

Држава, као некад, помаже "Просвети"?

НОВОСТИ САЗНАЈУ.Држава спречила крах "Просвете" Д. БОГУТОВИЋ | 03. октобар 2016. 13:17 | Коментара: 0.- Назире се крај дугогодишњем пропадању једне од најмоћнијих издавачких кућа у бившој Југославији. Дуговања од 215 милиона динара претворена у капитал
ПОСЛЕ неколико година грчевите борбе за опстанак, неуспешне и буразерске приватизације, која је касно поништена, подржављења и најаве нове продаје, "Просвети" се смеше мирнији и спокојнији дани. Извесна будућност за некада моћну издавачку кућу са традицијом од 72 године, дошло је у виду недавне одлуке Привредног суда у Београду којом је усвојен тзв. УППР. Прихваћен је понуђени план реорганизације фирме што се иначе веома ретко дешава.
У разговору за "Новости" Драган Миленковић, директор "Просвете", каже да је то право чудо јер је, колико је њему познато, то први случај да се УППР одобрава једној културној институцији.
- Показало се да је то једини и прави спас за нашу кућу. Притом, одлучујући је био закључак Владе према којем се наш дуг према државним фирмама у износу од 215 милиона динара претвара у капитал. Потраживања према приватним лицима мораћемо сами да исплатимо у року од годину и по дана.
С обзиром на то да "Просвета" годинама није плаћала уобичајене рачуне није никакво чудо што су достигли тако високе цифре. Највише се дугује Фонду за развој - 67 милиона, Министарству финансија 53 милиона (за порезе и доприносе на зараде), Пословном простору Стари град - 28 милиона (за кирију), Градској управи града Београда - 9,6 милиона (порез на имовину, грађевинско земљиште и таксе), Београдским електранама - 6 милиона, Фонду ПИО - 3,2 милиона, док дуг адвокатској канцеларији износи 1,5 милиона.
Готово ни динара није исплаћивано ни издавачима чије су књиге одавно промениле власника, па се тако морају намирити "Паидеиа" - 1,1 милион динара, "Младинска књига" - 725.000 динара, "Драганић" 517.000, као и "Елвод принт" - 633.000 (за штампарске услуге). Дуг ће бити враћен и сликарима и галеристима чија су дела одавно продата: Јовану Тодоровићу - 1,9 милиона, Томиславу Матотеку - 1,4 милион, Миодрагу Радовановићу 979.000 и Радославу Ђорђевићу - 612.000. На питање откуда новац за исплату поменутих дугова у укупном износу од 14 милиона динара, Миленковић одговара:
- Наша књижара "Јован Скерлић" на Копаонику процењена је на 15 милиона динара, ускоро ћемо обнародовати продају, а већ има неколико озбиљних кандидата. На папиру у нашем власништву је 240 квадрата на простору где је позориште "Бошко Буха" у строгом центру града