СРОДНЕ ВЕСТИ

          НЕКО је већ уздахнуо: како су хендикепирани данашњи двадесетогодишњаци јер не знају ко је Арсен Дедић и не слушају његову ванвременску музику. Ко да слуша шансоњера у време буке и беса. На сцени су фолкери са глупим текстовима и азијатском музиком.
          Из наших живота одлазе, све брже, ретке ренесансне личности. Људи енциклопедије. Данас, нажалост, нису на цени тихи аутентични ствараоци, јер су јавност окупирали они бахати, без биографија, фалсификатори, имитатори, они који свакодневно дрече у узаврелој политичкој арени.
          Када је Оља Бећковић недавно искрено рекла да књиге са треш садржајем не би требало продавати у књижарама поред српских класика - потпуно се слажем - скочили су и прозвани и они други који добро пливају у овом живом блату сурове свакодневице.
          Јер - ружно је лепо, истина је лаж, ненормално је нормално, празно је пуно, ноћ је дан, поштени су будале, писмени су неписмени, успешни су они који су у ријалити програмима, а добре девојке показују своје набилдоване гузе, јер је то диплома за један звездан живот.
          Најбољи хирурзи су у тесним и претрпаним операционим салама. Немају времена да трче по телевизијским емисијама.
          Талентовани писци се муче с речима. Пишу споро и сумњичаво. Ни њих нема у оваквој јавности.
          Професори држе часове, архитекте смишљају нове пројекте, сликари сликају, спортисти вежбају, истраживачи истражују, рудари копају, сточари музу краве, пензионери јуре снижења по самопослугама.
          Ко нам то соли памет од јутра до сутра?
          Највише политичари, од месне заједнице до самог врха, и таблоидни мешетари који нуде прљаве гаће само да освану у тиражном "жутаћу" или у гледаној телевизијској емисији.
          Фамозни рејтинзи, и политички и маркетиншки, хране се скандалима и помијама!
          Деценијама смо у ванредном стању. Као да је сваки дан последњи. А можда и јесте.