УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 18. децембар 2013.

Душанов законик и данашњи дани





У  белешкама књиге Листови на ветру из минулог века описао сам како смо 4. октобрa 1990. ја и  Уредник библиотеке Крајински књижевни круг знани песник Томислав Мијовић били код Преседника општине Књажевац ради штампања моје збирке песама Судњи час. Председник општине Књажевац Стојан Богдановић професор универзитета, и сам песник,  у то доба је државни посао  радио волонтерски, на ползу народу. У разговору  у вези штампања књиге нас  је подсетио на Душанов законик:
На градском  казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.
Скројио је план како ће књига  бити штампана. Спонзор ће бити Индустросировина,  а директор, господин Љубинко Николић, ће уместо упаљача, ташни  и сличних дрангулија делити пословиним људима поезију.
Са Томом сам, после сусрета,  наставио разговор о необичном председнику општине, доктору математике, врсном песнику, спремном да се жртвује за праве ствари. Да то не ваља не бих се ни трудио – казивао је.  И студенте је своје саветовао: „Ако нећете да учите, немо џаба паре да тикате“. Радио је волонтерски, нигде није узимао, већ је давао. И књигу ће своју Обзнане  ове 2013, завршити изреком: „Изделио сам људима своје богатство сада уживам у њему.“
У оно време   се за туђе књиге старао, а своју у тој  едицији још  нема.
У Књажевац је  у Стојаново  време долазио  и  министар културе Миодраг Ђукић, драмски писац.  У едицији Крајински круг штампана му је књига: „Александар, Кисеоник, Кртичњак, 1993.“ Каква едиција? И да гледаш, и да читаш. Какав домаћин таква кућа, укућани, држава...Председник општине отвара изложбе, пише-чита песме, са „општинског казана“ штампане  су књиге... 
Из албума аутора

Расположен Тома ми тада смејући се  каза: „Видиш, п. ти материна (Умео је Тома тобож  да опсује)  шта  нам  каза  Професор: - На градском казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни. Сиротиње више нема, остали су само песници. Уметници...
 Али,  однос према уметницима није био такав само у време цара Душана. По свој прилици да је цар тако одредио, у наслеђе оставио.
"Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.            
Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од цара,    „конзулских вре-мена“ до данас. (Андрић: Травничка хроника).
Подсетисмо се, Тома и ја,  радосни због исхода и ове истине. Хоћеш да будеш уметник у Србији? Трпи. Давно су нас сврстали  међу сиротињу и залуднике и наменили казан...
Сиротиња, мислили смо, је прошлост, али биће уметника. Шта ће казан? Нема више ни у селу казана. Ни слутили нисмо да књига Судњи час пророкује оно што ће нас снаћи. На хоризонту су се гомилали тамни облаци, политичари су обећавали куле и градове. И даље се веровало обећањима, иако нас је пословица опомињала да је  „Обећање лудом радовање.“  Мислили смо да су казани и сиротиња прошлост, ни слутили нисмо да ће бити наша будућност. Надали да ће уметници бити цењени, да ће култура бити потребна, да стваралаштво неће бити лична ствар. Пиши, сликај, само не таласај. Да ли је тај однос  наслеђе  пустог Турског, јер Турци су само у поводу значајних догађаја „из државне хазне одвајали по који дукат да се подели учењацима и фукари“.
Ко је могао помислити  да  ће се   комунизам урушити,  пре но што нам  срећна будућност стигне,   у провалију тзв. транзиције повући до јучерашње самоуправљаче, да ће фабрике које беху радничке куповати  и потписници палцем. Да ће   градови постати резервати гладних, јадних и обезнађених, да ће  се улицама орити повици: Плате, плате!
- Дођу тако понекад времена, кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати -   записа својевремено Андрић. Стигло то време, одомаћило се и никако да оде. Стиже нам и казан, и у казану све невоље и заблуде. Оживеше у једној речи: рестрикције, стабилизације, и оно народски речено „јебе луд збуњеног“ оличено у новим паролама и причама да ће  стићи инвеститори.  Што је баби  мило то јој се и снило...А све је давно почело. Када? У Трешњевици сам као дечак чуо стихове: „Ој, несрећо, мој у глави црве / Зар све почиње од четрес прве.“ И наступи индустријализација, испразнише се  села. Фабрике радницима... Оно мало преосталих сељака  још је  тада у себи шапутало:

Кад је била влада краља Петра
Носили смо гаће од два метра
А сада дође влада друга Тита
Види нам се и пркно и кита

Стручњаци тврде да одговорност за кризу пада на самоуправљање. „То је исто као кад би пустили лисицу да брине о кокошарнику“, упозоравали   су амерички економисти Џефри Сакс и Дејвид Липтон... Наши су ваљда знали, али нису смели да кажу, ћутали су и чекали да нас несрећа опамети. Ортачка кобила за плотом липсава, вели народна.
 Кад нико не брине о капиталу, радници обавезно покушавају да прогутају профите кроз високе плате, мање радне обавезе или друге облике скривене ком-пензације. Не само профите, но – до кости! И при томе  нијесу радници имали иницијативу у пљачкању свога предузећа: Увијек су их предухитрили руководиоци.“. Тако је писао М. Лалић 1990. Исте године пише: „Комунистички режими падају као муве, Америка нема пара за све те земље. То су  речи нашег времена нема пара! ...Потрошене  су на поткопавање, зато их нема за помагање.“  „Хисторијска улога радничке класе, сељаци, радници и поштена интелигенција“    неста и као тема. Написа Андрић како је Балкан казан над који се  велики надносе и чекају свој залогај. Чекали и дочекали.
Како они помажу зналац политике ововременог колонијализма Стојан Богдановић каже:“... Они ти дају новце, а после ти узму душу, то је амерички специјалитет, узму ти све, и новце и душу, и градове, и целу земљу, после ти дају да ручкаш на кафену кашичку, цуцају те, закускују и уцењују, хајде ово, ако не узмеш то, нема ни оно...“А ми хоћемо помоћ. Они ти поломе  ноге и онда дају аспирин за главу. А и њему рок истекао.  И тако, тапа тупа, дођосмо у сиву зону економије, у клопку транзиције са теретом бирократије. Оне на коју су негда трудбеници  опомињали „Друже Тито не може се више, један ради а петоро пише.“Нема више? Стигли до дувара.  Нема више романтике, „хисторијска улога радничке класе“ се скљока  у сопствену заблуду. Стигосмо на казан. У немање, а немање ј... поштење... Ко би могао да  разуме наслов у штампи: „На народном казану 10000 Војвођана. (31. 10. 2013). Војвођана?“ А негда су ишли у Војводину, из удаљених крајева, кукуруз да беру. Празна каса за угрожене!  Каса – казан. Држава казан. Чабар. Лист Данас 31. 10. 2013. пише:  „Да сиромаштво све више узима данак, показују подаци Секретаријата за социјалну заштиту, према којима се само у Београду на пунктовима народних кухиња подели више од 13.000 оброка. Према речима секретара социјалне заштите  бесплатни оброци се дистрибуирају на 51 пункту народних кухиња на територији свих 17 градских општина. Упркос сталном порасту гладних...“ . ( Политика 8. дец. 2013. пише: „Уметници су данас доведени на руб пропасти...“)
Гладних све више становника све мање. Како иде  стаћемо сви  под једну шљиву и имаће места за казан. И као да се цела Србија полако претвара у велики казан у којем ћемо се батргати. Као у оној причи, ако ико покуша да се извуче, други ће га  назад вући
_____ КАЗАН НАШЕ СТВАРНОСТИ / Мирослав Тодоровић.

понедељак, 25. новембар 2013.

ХАИКУ-АЛБУМ / Милица Миленковић



Јужна Србија, источно подножје Радана, Ображда, месна црква, снимак Мирјане Соколовић, новембар 2013, фотодокументација "Заветина", потребна сагласност за преузимање фотоса!!


(Мирослав Тодоровић: Шум и лахор, М. Тодоровић, Ниш, 2013)


    Између два пролећа рађају се, цветају, вену, шуме и дишу хаику стихови збирке Шум и лахор Мирослава Тодоровића. Једно је пролеће – пролеће радости: Радост је трешња/ коју засадих. Сада/ цветамо заједно, друго је Црно пролеће 1999. – својеврсни песнички (хаику) дневник писан ратне 1999. године, песников одговор на страдање невиних. Тако први део збирке обухвата временски период од четири годишња доба, а други свега четири месеци. Песник датира овај други циклус хаику песама: ПИСАНО – до/ЖИВЉЕНО од 24. марта до 10. јуна 1999, чиме јасно указује на апелативну форму и сачињава један несвакидашњи поетски дневник. Позиција песника је тако померена из стања припадања природи (први циклус) у улогу посматрача (други циклус) који заједно са птицама излеће из гнезда (симбол дома): Вапај сирене/ Ваздушна опасност:/ из крошње јато птица, и остаје нем, пуст, беспомоћан сред згаришта: Сред згаришта куће/ гологлав човек./ Нем, све док петлови не најаве неко ново буђење, док њихова песма свитања не замени сирене: На з/гаришту куће/ у цик праскозорја/ кукуриче петао. Овом последњом хаику песмом завршени су један круг страдања и један круг прошлости.
   Хронолошки посматрано први циклус долази након црног пролећа. Први циклус је оно праскозорје, васкрсење човека и природе које најављује пој петла. Оваква кружна структура хаику збирке Шум и лахор указује на њен дуалитет: затвореност унутар саме књиге чиме песник постиже уједначеност певања и једнакост на плану композиције (што књигу чини естетски вредном и функционалном) и отвореност исте према читаоцу који унутар задате поетске кружнице оживљава слике које је Тодоровић својим језичким стилом и песничким талентом пренео са платна природе на странице једне изузетне збирке. Зато ова збирка подсећа на албум са фотографијама из природе, хаику-албум, у којем усликани тренуци поново бивају оживљени у свести читаоца, али тако да тамо изазову смиреност или катарзу: једно од два осећања која нас враћају алфа стању ума, искону, прапочетку.
      Мирослав Тодоровић својим чулима опажа језик природе, а потом песничким сензибилитетом попут блица фото-апарата осветљава слику коју тај језик твори било да се налази у завичајним планинама, породичној авлији или на мору: то је оно његово песничко перо које светли над лавиринтом белине,[1] јер све је бело док светлост унутрашњег блица не обоји путеве природе, док попут Аријадниног калема не усмери песника правим путем. Оним путем који је уствари пут трагања за самим собом и својим положајем у свету и природи. Чини се да песник уместо штапа (И штап се радује/ мом поласку у шуму./ Он родном месту.) када крене на ходочашће у природу, носи са собом перо које се радује повратку матици, песми коју ће онамо наћи. Песми која живи у шуму лишћа, цветању биљака, говору и тишини трава, бојама лептира и маслачка, ветровој игри, таласу и пени мора... На песнику је да ту песму осветли већ поменутим унутрашњим блицем, да у наизглед бесконачно истим покретима и звуцима природе открије скривено значење, метафору, симбол и поруку, и да их дарује читаоцу: ономе који је кадар да из једне песничке књиге сажетих слика ишчита више од написаног, да прође траговима једног ходочасника и великог поштоваоца природе. Ти трагови јасно су видљиви у линеарном надовезивању хаику песама: некада је песнику довољна једна песма да прикаже оно што је заокупило његову пажњу или у чему је нашао израз своје душе, а некада по неколико хаикуа чине варијације на исту тему, на исти трзај природе и утисак који је остао попут печата у песниковој души. Управо тада изгледа као да је трагајући за Суштином, Тодоровић неколико пута притисао дугме фото-апарата па у свакој слици направљеној у свега неколико секунди (фотографисаној речима из неколико различитих углова) пронашао по део те Суштине, по један пршљен стуба и да, тек тако поређане и надовезане, сумиране и у корелацији једна са другом, дају онај кичмени стуб који држи Универзум (спољашњи и унутрашњи) на месту.
   Простор у којем се лирски субјекат креће, простор је природе у ширем значењу, али он бива сужен са општег топоса на топос завичаја, родног села, дворишта и на крају куће која је у Црном пролећу комплементарна птичјем гнезду и означава све домове жртава бомбардовања, домове који су постали згаришта, али који ће бити обновљени новим рађањем најављеним појем петла. Са општег топоса, Тодоровић уме да пређе на конкретне топониме и да их једнако универзално прикаже као делове Космоса: Рзав (На обали Рзава/ слушам жубор -/ поезију с небом), Власина (Суво цвеће са Власине/ призва сећање -/ лето и висине), Нишава, Сићево (Међ бојама Сићева/ звезди се/ Рамонда сербика), Коритњак, али и на оне топосе који једнако представљају путеве у време колико у простор: сеоски пут (Сеоски пут./ Ветар витла прашину и/ Сене бивших путника), или пак на сопствену унутрашњост као унутрашњи универзум (микрокосмос): Склупчам се/ у се завучем ал/ невреме се не смирује. Невреме мора да остави какву рушевину након чега долази смирење, из те рушевине, из смрти нечега мора да дође васкрсење, рођење нечег новог (Сломљена олујом/ грана трешње у траву/ пала расцвала се.) – овом песниковом идејом инициран је мит природе у коме је вечито обнављање један вид креације. У том идејном сегменту збирке, изузетне су оне хаику песме које подсећају на Настасијевићеве стихове из песме Љиљани: Сама згажена биљка/ златан отвара цвет/ из ожиљка. У двема хаику песмама са истим мотивима пања и младице, Тодоровић јасно указује на однос између мртвог и онога што се рађа, јер рађање оживљава оно Ништа из којег је све постало:

Из трулог пања                                    Из трулог пања
расте младица.                                    расте младица.
                          Потомак из претка.                              Оживео и пањ.

   Сваким васкрсењем природе настаје један нови почетак који оживљава свој крају, нема рођења ако се тиме није ма у чему умрло. Почетак је тада суштински што и крај, све буде у свему, и ни краја ни почетка.[2]
    Лирски субјекат ове збирке користи мотиве из природе како би приказао своје душевно стање и своје емоције. Све што постоји у природи само је категорија великог броја огледала (или једног поломљеног?) која се састављају у целину онда када се из свих могућих углова услика одраз. Сваки покрет природе одјек је у песничкој свести, онај одјек који је повратна информација Апсолута на фреквенције човековог ума. Одјек који казује интимну причу једне душе иза које стоји прошлост, како индивидуална тако и колективна, а коју мами белина садашњости да у њеној круни свије своје боје и своја шарена крила попут лептира из једне од песама: На белу круницу/ слетео лептир./ Шарени се цвет. Тако свет добија боје човекове унутрашње драме, драме која стоји између радости и туге, гласног завијања сирена, цвркута птица и тишине немих. Драме која између таласа и стене постаје пена у мору вечности:

                            Талас и стење.                           Засја на трен стење.
                            Расу се писмо пучине                Распрши се талас.
                            у пену светлости.                    Пена о томе.

   Онако како је жртва рата Понела у склониште/ цео свој живот./ Албум са сликама, тако песник Мирослав Тодоровић дарује читаоца једним својим албумом, са хаику-фотографијама истргнутим из великог албума живота, поклања му низ слика над којима може да се наднесе и о којима може да размишља као о сопственим искуствима општења са природом. Сваки је хаику у овој збирци водено огледало над којим и сам песник медитира: Над водом/ гледам у свој лик./ Зачуђен и он ме гледа.
    У Шуму и лахору свака хаику песма је вода на чијој површини стоје обриси слика из природе, али испод које се крије дубина песничке мисли вечно окренуте добру као једином могућем принципу, ономе који рађањем и вечним обнављањем пркоси злу и црним пролећима.


[1] Једна хаику песма из збирке Шум и лахор гласи: Моје перо/ Над лавиринтом белине/ Светли васколико.
[2] Момчило Настасијевић.

      ________ М. Миленковић први пут публикује у "Заветинама" (нап. уредника)

недеља, 17. новембар 2013.

ХАЈДЕ СЕЛА ДА НАСЕЛИМО / Мирослав Тодоровић



Тодоровић у Коритњаку



Стигох у Коритњак  29. октобра, у давно напуштено село, без иједног житеља, а надомак Ниш(Т)а. У јесењој тишини жубори чесма једини сведок да је овде било живота:. Жубор воде/ У јесењој тишини / Прича пустог села. У селу Коритњак нема ниједног становника и то још од 2002. године. У Политици, 13. мај 2012. читам: „За 15 година нестаће још 1.200 села у Србији, а већ  је 1900 напуштено. У Србији данас има око 50.000 напуштених кућа на селу…
 На плочи чесме слова: Овај водовод подигао је Централни хигијенски завод Београд Из кредита за јавне радове Министарства грађевина Уз сарадњу народа села Коритњака 1936. год. Чуј, народа, а сада све у корову. Ко да овде никада ничега није било. Само вода жубори,  грмови шипурка пламте. Плаво небо нада мном, планина преда мном. Коритњак село којег одавно нема. Гете каже да је све што је  прошло симбол. Коритњак је симбол за угашена села.  Испразнила их  је негдашња  индустријализација која је обећавала срећну будућност. Радићемо колико можемо, имати колико треба. Комунизам! Накриви капу, уживај, ово је заједничко. Бежи из села. Учи да не радиш. Нису хтели сељаци у град, у фабрике:
Видео сам многе фабричке раднике и раднице, многе којима је то тешко. Видео једне страшне очи. Не, за њих није фабрика, Сељак индустријски радник по психологији остаје сељак. Све њих нешто вуче горе у брда...“ Тако је 1962. писао песник Раде Томић.
У овој синтагми страшне очи  је семенка велике теме о  удесу српског сељака и села. Виделе су те страшне, уплашене, очи већ тада обећану „срећну будућност“. Пуста села, глухоту и безнађе, зарасле стазе и богазе, аветну тишину и судбинску метафизику. Да све јесте да не би било, или је људском уму дато до све/т   види из свог кратковеког бивства...
 Шта се десило са сељаком, на силу: „Градски човек, специјално наш, обезљућује се наглим преласком из села у град, наши грaдови су јучерашња села, нигде то не иде брже и шокантније него у земљи која је до пре сто година извозила само свиње и која грађанско друштво није ни имала, такорећи. Треба га зато тек оживети, оно тек настаје. Наш човек мора да прође фазу грађанина, човека у папучама пред телевизором, са колима због којих гладује и убија, са бесмисленим, лажним стилским намештајем, са пакетима услуга за кружна путовања, о викендима у село из кога је безглаво побегао, са децом која уче балете, и језике, и клавире...Том човеку, таквом, треба помоћи, ако га волиш. А он се може волети, ипак... (Политика, 30. окт. 2009. У поводу књиге записа „Залажем се за лаж“, З. Радмиловић)
Најмање три милиона Срба је најурено, сјурено са имања  у – немање. Из пашњака и воћњака – у двособне и трособне станове на Новом Београду. То је једно од најсуровијих етничких чишћења...”
O тамањењу српског села оставио је роман Младен Марков „Истеривање бога”, писао Иван Ивановић „Аризани”, Добрило Ненадић написа „Кишу”, али Ариљци се наљутише јер они су бољи, лепши и поштенији него у књизи. „Учени” избацише програмски из лектире „Прву бразду” Милована Глишића, тема сеоског живота и села поста табу тема…Ретко ко пише о селу. Пише Владимир Јагличић у приповеткама за које критика  не хаје:
 „А на селу се тешко оженити. Србија пропада услед многобројних сеоба, али највише од колективног исељења женске деце са села. Чим девојка намирише јесење блато, стајско ћубриво и свакодневни зној – бежи главом без обзира. Неће се никад удати, родиће у граду и ванбрачно, само да не пође за сељака.“ 
У пустом Коритњаку на пропланку мотрим чудо. Сјакти лимузина,  седи човек на камену,  мотри планинске пејзаже. Ја се изненадих, он зачуди. Из овог  је краја, у Холандији зарадио пензију. Дође овде да одмори душу. Каже да је у свету срео многе богате земљаке, али  нису били срећни, сви су жалили што су отишли. Када би се овде радило као тамо, када би овде као у Холандији свака стопа земље била обрађена?  Да они ово имају хранили би Европу.  Али, коме рећи?  Његови исписници који су остали штрајкују оседели не могу да оду у пензију. Зову да дође Вучић, ко да је Вучић соко тица свуда да стигне. Чекају  бољитак годинама, још не виде да од чекања вајде нема. Заборавили народну да „лењ дупе не рани“. Ишло се у погрешном правцу. Стигли до дувара, даље не може.  Ваља се вратити тамо где се скренуло.  Знано је да колико времена треба да у природи нешто нестане толико и још више треба да се врати. Неће бити лако.
“Будућност Србије је у пољоприврдеди”, каза наш Председник.  Само да  на томе не остане.  Шлајпик је одавно празан, у  салашима ни мишева више нема.  Нема села, све у ковраг зараста. Залуд доводе из света да кажу оно што стари Гаврило, домаћин из  Трешњевице, од свог оца  зна.   Све то сличи оној причи  како је тобож нека баба када су је одвели да гледа Шекспиров комад казала  како то одавно зна. Они кажу како треба да користимо своје ресурсе, потенцијале, капацитете, како нема јефтиних кредита.  Кажу да треба да оживимо села, да улажемо у пољоприврду. Кажу и оду.  Сакс, Кан и остали. Тобож ће својом памећу нама  помоћи. То што они казују је у нашим пословицама: У се и у своје кљусе. Дуг зао друг. Тешко лонцу који чека запршку из селаИ тако до рујне зоре. Треба населити села. Како? Онако како смо их негда раселили. Милом, или силом. На много начина. Може да се преузме неки модел од држава у којима је то давно уређено.
Што пре то боље, док не буде касно.  Ускоро   неће имати ко да  у казан народне кухиње ишта  тури. Од немања  горег јада нема. Зар Србија земља на брдовитом Балкану да има гладних? Остали смо без фабрика. Шта ће бити од градова без фабрика? Музеји бетонских кутија. Резервати гладних. Ваља се латити мотике.  Вратити тамо одакле су очеви  пошли у срећнију будућност. Јер, нема хлеба без мотике. То ће нам неки од светских  зналаца убрзо казати. И зато хајде села да населимо.  Док не буде касно...
О томе размишљам као повратаник у родну Трешњевицу уз мисао Милоша Црњанског: Човек путује по свету да би нашао шта треба, а враћа се кући да то нађе.

среда, 06. новембар 2013.

„Дан у запуштеном воћњаку“ / Мирослав Тодоровић

(О јабукама и нама)
Са јабуком на глави, М. Тодоровић (Фотодокументација З.)

Недељу дана сам се почетком септембра борио у старом воћњаку са незваним и
дивљим житељима. Виде нема домаћина па се уселили у воћњак: купина, коприва,
глог, брезе; буја народ шуме, грана се багрење. И храст је овде нашао станиште,
дивља трешња уз јабуку питому се привила. Самоникло руком ветра посејано буја
дрвеће а домаћа стабла се суше. Без бриге домаћина и воћњак нестаје ...И као што каза
Борхес да се песма сама пише ја стекох песму „Дан у запуштеном воћњаку.“
Воћњак је у овом тексту многолика метафора. Шта све не симболише? Као и
врт. Асоцира, шири гране на све стране. Метафора за језик, кућу, државу...Језик –
Воћњак. Шта све није непозвано ушло у српски језик. Сваким даном стране речи улазе
у воћњак српског језика. Свака туђа реч у воћњаку српског језика мука је домаћину.
А њих је све више. Закоровљују. И језик постаје колонија великих језика. Воћњак је и
књижевност. Закоровила се, додворава светским трендовима. Али ко за то хаје? Више
нико озбиљан за књигу и књижевност не пита.
О томе размишљам док самотан уљуђујем стари воћњак у завичају. И чудим се
како је једар коров, како дошљаци стабла цера, граба, ено и букве, ево јавора, стигли
ниоткуд, кипте од једрине. Домаћа се суше, свикле на човека, његову бригу. Домаће
су у људском склоништу изгубиле имунитет, ослабиле...
 Не старaш ли се о њиви запарложи се, подивља, коров је сколи и готово. Тако
ти је и са нама, намножило се много коров људи, чујем како говоре на ариљској
пијаци. Тешко ће сe то истребити. Богме, тешко. Ето, кукољ људи на све стране. А
ти се чудиш што је ’вако... Требим коров, хоћу да воћњак прогледа. Старе, добре,
сорте се више и не гаје. А још рађају, не предају се. Ове јесени родило као никад.
Нису прскане а рађају. Старе сорте: будимка, тамњаника, колачара, ђула, кантаруша,
петровача, шарунка, пожегача, ранка, округлица, дреновка, восковача, колачара,
лончара, зечица, такиша, лубеничарка… „То су само нека од бројних народских имена
за сорте у збирци Аутохтоно и гајено воће рудничко-таковског краја коју је сакупио
Природњачки музеј у Београду. Сакупио, да би сачувао. За неко боље време и неке
мудрије људе.“
 Родило, преродило, као да нешто најављује. Опадају јабуке, нема ко да бере, ни да
скупља. У земљи незапослених нема ко да ради. Скупљају стари, понеки повратник,
пензионер. Откупна цена 7 дин. Смањише на 6 дин. па на 5. Џакчић јабука за литар
сока у продавници. Нема рачуна. Шта да купи када скупи 100 кила? А треба скупити,
изнети, пренети до откупног места. Оно мало сељака згрбио терет и године. Људи као
једногрбе камиле. Не могу, веле, да гледају како и зрело воће пропада.
 Зашто власт нешто не учини? Власт има преча посла, треба да чува власт, а не да
брине о селима која нестају и воћу које пропада. Продавнице су пуне увозног воћа,
зар није лакше да се купи. Пусти шта ће бити сутра. Каже света књига: Не брините се,
дакле, за сутрашњи дан, јер ће сутрашњи дан имати своје бриге. Доста је сваком дану
свога зла“ (Матеј 6:33, 34).
 Чуди се повратник из Аустралије стари Гаврило: „Па ви сте, вели, земља чуда. Ово
су живе паре. Да се убере, прикупи, спакује, преради, прода. Шта би други дали да ово
имају. Само сиротиња не ради и не штеди...“
Али залуд, труле јабуке, шљиве... Непрскане, без хемије. Опада, али и на грани се
одржи, под снегом у трави пролеће дочека. Дочека путника намерника, ловца. У оно
време Књаз Милош је заповедио да се воће сади и поред пута. Није могла њива да се
запусти, у коров да зарасте. Данас нико за то не хаје.
 Ново време, стигле нове сорте јабука по мери дигитрона и трговаца. Старе живеле,
и још живе, без хемије. По стотину љета и више. Нове сорте мора да се бране и хране
хемијом. И воће са на неки начин дрогира, постало зависник, од хемије. Тако и живи,
15 година а већ старо. Још није никло, није листало, треба га шкропити препаратима.
У њима нови вирус који не да да се биљка одбрани. Прскај, не дозволи му да предахне.
Нова јабука нема укус, али је лепа. Споља гладац...Не мирише, не трули, неће је
ни црв, ни оса, ништа...Као да је пластична. Сада задоцнело опомињу да се треба
спасавати од хемије, треба органска храна, стајњак... Јер, хемија у храни је узроковала
и нове болести. Али кога за то брига? Ти пуцаш од муке, њима пуца прслук за твоју
бригу. Село пусто, све сишло у поље, до пута, варошком животу се тобож примакло.
У брдима мирише зрело воће које нико не скупља. Нигде живе душе. Село се тули. У
„Политици“, 13. мај 2012. пише: „За 15 година нестаће још 1.200 села у Србији, а већ је
1600 напуштено.“ Србија је све више пуста земља. Напуштено 1.600 села. (В. Н. 14.
јул 2013). Пусто и глуво, има баба, нема деда, ђеца се по свету разишла.
Чујем: гракће гавран, на главу ми слеће кос, сеница с астала мрве односи. Већ пети
дан нико да прође, немам код кога да одем, нити има ко да ми дође.
Сретнем 10 септембра, у цик зоре, човека с ловачком пушком. Ја се изненадих
он зачуди. -Има ли зечева? Нема, сатре све хемија...Све мање је и птица. Нема сврака,
креја... Пита: Откуд ја овде? Вратио се тако, као и ја, понеки пензионер, не задржи се,
оде. Видимо се на Дивљаци, и у Ариљу. Не препознајемо се, него већ оседели после
десетлећа упознајемо. Како нам је знамо, али о томе не причамо, него се лажући и
хвалећи тешимо.
 Негде у јулу заустави ме у Ариљу старица. - Не познајеш ме ? - пита зачуђено.
А ја се сетим како je Црњански уочи повратка у домовину рекао: - Страшно ми је
да се вратим у Београд после толико година. Најтужније ми је што ћу видети све
оне некада лепе жене - сада бабе. Старица, моја ђачка симпатија. Вукао је за кике,
негда. Како ли тек ја изгледам у њеним очима? И моји исписници повратници исто
замишљени. Где си био, где младост оставио те сада свој животић матор овде давиш. И
да хоћеш нешто да урадиш немаш с ким. Свуда задоцнили, доцно прогледали. Немаш
више у селу коме, ако имаш, да платиш нешто да се уради. Њиве зарастају у коров,
шума се враћа на своје раније поседе. Тамо где смо негда сејали сада је шума, где смо
брали кукуруз сада скупљамо печурке. Док и њих хемија не затре.
 Падају ми на ум речи Поглавице Сиетла: „ Шта снађе земљу - снађе и њену децу.
Пљује ли човек на земљу - пљује на себе самога. Земља не припада човеку - човек
припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу
сједињена. Све је повезано. Није човјек творац разбоја живота, већ је само влакно у
њему. Што учини са разбојем - чини са собом...“
 Вратио сам се да, под старе дане, копам, пишем, тешим како писац емигрира у
самоћу, како је „књижевност најдубља приватна ствар живота“. А од живота ни трага.
У селу поготову, о градовима да не казујем. Пишем о томе, кварим артију. Отписује ми
песник Винко Шелога:
„Да је живот земљоделаца лак и леп, села се не би празнила, остајала пуста. Речи
село, сељак, су погрдне, сељаци презрен друштвени слој.
Кад поумиру ови који су се родили на селу, који нису напуштали село, а то ће се
неминовно десити, ко ће обрађивати земљу у Србији? Кинези?“
Не треба бити Митар Тарабић из Кремана па видети на шта ће ово изаћи и шта ће
нас све још снаћи. Хоће ли нас бити за под шљиву, када су нам се и шљиве осушиле.У
Библији Пророк Озеј каже: „Страда народ мој, јер је без знања!..“ А због чега ми
сироти нестајемо, зар је наше незнање толико силна ала која нас гута?

недеља, 27. октобар 2013.

КАО ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА / Мирослав Тодоровић



Мишљеновац, 26. октобар 2013. Фотодокументација "Заветина"

ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

_________________________


Ниш, 26. 10. 2013.



После књижевне вечери дарујем своје књиге Шум и лахор, и Светиња пријатељима 
песницима (Р. З. Р.С и В..). Малобројна публика се разилази, учесници књ. вечери треба да 
иду на заједничку вечеру. Књижевној промоцији није присуствао нико из библиотке, нема ни 
уреднице књижевног програма. Уступили су простор, читаоницу, и то је довољно. Публика, 
махом старија лица, незаинтерсовано је слушала стихове. Нема ни нишких писаца. Не 
долазе на књижевне вечери својих колега. Неки одустали од писања. Радмило П. каже како је 
спаковао писаћу машину. Нема више, склонио сам је. Ни на књижевне вечери не иде.


Свако загледан само у свој пупак и ћуну, казао би Добрило.

Учесник, заступљен у књизи, песник В. полази са мном. Неће, каже, да иде на вечеру, 
жели да поразговарамо. Вече пријатно, главна улица пуна шетача. Седамо за сто уличног 
кафића, каване. Њега зову на мобилни, он позива мене да се придружим вечери, ја не 
прихватам. Не прихвата ни он „са Тодоровићем сам, он не жели,а ја хоћу с њим да разговарам“.


О слабој посети, публици, организацији, библиотеци упитно каже: Видиш докле је све 
дошло. Никога више не интересују ни књижевне вечери, ни поезија. Па ни оне који од тога 
живе...Мисли на раднике биб лиотеке. 

Разговарамо о поезији, уз пиво. Он прича о песнику Б. који је целог живота организовао 
хајку на критичаре и жирије. Ни њега није поштедео. Звао, распитивао за жиристе. Има једну 
добру збирку песама, све остало је било писање поезије. Имао је своје критичаре. Мало је 
оних који честито пишу о књигама. Критичар мора у првом реду да буде честит човек, не сме 
критика да буде интересна, и за њу, како то каже Марко Недић, треба „...и знања и умећа, и 
љубави и упорности, и моралних врлина, па и способности да останете трајно одушевљени 
уметношћу, када у савременом свету све говори против таквог одушевљења...“

 
Песма треба да заустави читаоца, да га изненади, збуни, као гром из ведра неба... Ја никако 
не могу да заборавим песму у којој твоја мајка брани кокошке од орла. Читао сам је небројено 
пута... Та песма ме враћала у детињство. Видео сам у тој песми своју мајку. 

Изненада устаје, поглед упире у небо, шири руке: Уаааа! узвикује. Озго само празна 
тишина и мрклина, нема одјека од узвика Уааа као међу брдима.
Гледам га зачуђено. Горе у тамном небу искре звезде, улицом пролазници. Застају. Он 
понавља: Уаааа! В. стоји раскорачен, руке раширио, гледа у небо и понавља: -Уаааа. Уааааа, се 
отискује низ улицу... Тако је моја мајка бранила кокошке од орла. 

В. је говорио стихове: 
 Стреловито стуштио се јастреб 
Испод трешње крај салаша зграбио кокошку Јовану
А моја мајка је с нарамком траве немоћно стајала крај ограде
И слабашним гласом запомагала
Уааа! - вичи, Мирославе
Уааа! Уааа! Уааааа!
Мој громки повик пресрете зликовца и он испусти Јовану
Муњевито ишчезе у зеленом вртлогу Благојевине док су кокошке
Панично крештале Озгора је вејало перје
 А кокодакање је кључало под тремом и у дрвљанику
Крештаво се кокодачући препричавао догађај
Застао конобар с послужавником. В. пије сок, сигурно се конобар пита шта се дешава? 

Гости што седе около се окрећу. Застаје млађа жена, гледа у В. маше рукама, поздравља, као 
лептир крилима.

 В. се осмехује. Седа за сто. Е, то је, вели песма. Дотакла ме до сржи. То је онај нектар 
који ми из села носимо у свом срцу. У себи. Ово је наша песма. Нема овакве теме, ни песме, 
у српској поезији. Све ми је оживела. Покушавам да о овој песми напишем оглед. Покушавам 
али још нисам спреман да све оно што осећам претворим у речи. Имам цео текст, зри у глави, 
али се опире када хоћу да га пренесем на хартију. У мени је, куца као срце, кљуца као детлић. 
Живи, а ја често подигнем руке и вичем „Уааа...“ Браним се, терам зле силе од себе, браним од
невидљивих сила, чујем и своју мајку како виче: Уаааа! 

Написаћу оглед о овој песми- каже. Већ дуже времена подстиче ме да напишем овај догађај 
у прози. Пиши... Целу збирку треба да пренесеш у прозу. Твоје су песме су блиставе приче. 
Лирски романи. Мислим се, само да почнем...

Скоро у поноћ растајемо се с оживљеном причом нашег детињства.



***



Читам поезију, прича Добрило, али никако да разумем постмодернисте. Колико сам 
се узалуд мучио, и чудио, над стихом: Склопљених очију загледан у сан камиле. 

Питам Церу: - О чему сања камила?

 - Да нема грбу - вели. 

А постмодернизам = паразитизам (Ж. Павловић) је овде негован у задњем
десетлећу 20 века кад је све рушено. Многи су постали славни песници које нико 
никада неће читати. Добро је те наше постмодернистичке „мангупе у нашим редовима“ 
описао Чудић у књизи „Вејачи овејане суштине.“

 Ако прочитам збирку песама а ни једна песма ме не задржи онда се питам каква је то 
поезија? Коме је потребна? Збуњују ме песници на „гласу“ чије збирке немају ни једну 
песму да задрже пажњу. Да те песма протресе као струјни удар, као гром из ведра 
неба, да те удари као маљем по глави. Па када је прочитам да песнику напишем писмо. 

Као што сам се теби јавио после оних стихова из Потоње верзије и збирке Свети 
мученици:



11/18/98, Добрило Ненадић, Ариље



Драги Мирославе,
баш сам сада, пре пола сата разговарао телефоном са Чедом Мирковићем и
рекао му да ме је твоја књига Свети мученици потресла. Књигу сам јуче добио и у 
једном је даху прочитао. Ја се не разумем у поезију да бих сад ту могао да вршим 
разврставања и рангирања, знам само да ми је већина песничких књига досадна 
јер слутим да је све то лажно, да то нису аутентична осећања, да су то компилације 
и мање или више веште монтаже туђих стихова, обрта и метафора, игра речима, 
али ово твоје је тачно, истинито, јер то знам из прве руке јер сам толике године 
био теренац, ако не грађевински, а онда пољопривредни, што није мања мука ако 
понекад није и већа. Гиљао сам по чукама, чикерима и чалијама, сушио мокру 
џоку крај бубњаре, кашљао и кијао, шљемао по олајисаним каванчинама. Твоја 
ме је књига и разгалила и потресла И хвала ти. Свима си нам подигао споменик. 

А опет, нема везе. живели смо 6арем мушки. И не завидим овим мекомудим 
свилогаћанима, које је мамица будила у подне, са белом кафом и земичкама. 
Ми смо искусили све, чули смо све звуке, у опсегу седам октава, од највише до 
најниже скале. И хвала Богу Сведржитељу што нам је то дао…


(одл. из писма)



Писац Данило Николић пише како су га неки стихови из збирке Потоња
верзија „…погодили тамо где је свако од нас најосетљивији, у леву страну груди. Само 
један пример: и ја, као многи у овом времену „Живим као метак у пушчаној цеви. Тај 
твој стих, та мисао, сликовита бескрајно, има много значења. Ја сам узео најдиректнији: 
старшно је оном појединцу и народу, који се заглавио у цеви, а био је светлећи метак, 
нешто што је излетело великом брзином и хрлило ка циљу. Не да усмрти циљ, него да га 
обасја…“


Збирка „Потоња верзија“ стиже, преко песника Мирослава Лукића, у руке есејисти 
Миодрагу Мркићу.* Он пише оглед о књизи „У мрежи Потоње верзије“ (Београд 1997  -1998) штампан као књига 2008. и у књизи Огледи, 2011.



У Огледу о Потоњој верзији есејиста Мркић коментарише мишљења писаца и  критичара:

“Из писма Ненадићевог сазнајемо да је велики шок естетски, поетски, доживео Ненадић од  стиха на 28. страни Потоње верзије:
У туђем се будиш сну
Ненадић је стих написао великим словима. У томе видимо неки знак страхопоштовања. 

Свој шок је изразио уобичајеним народним: ,,Као да ме је неко маљем по глави ударио”. Он у 
том стиху види ,,пропламсај чисте генијалности”. Можда у овом одушевљењу има и земљачког 
заноса, па рецимо, и неке куртоазије несвесне. Неке ,,зависти’’ прозаисте. Но, ја могу да кажем 
да налазим у Потоњој верзији доста стихова, по мом мишљењу, равним овом стиху, што 
показујем и својим кратким тумачењима појединих стихова и овом целом књигом. Занимљиво, 
иако познато, питање ,,чисте генијалности’’?! Ненадић и даље у свом кратком писму показује 
одушевљење:


,,Да ништа ниси друго написао осим овог стиха било би довољно да ти накнади све оно 
немерљиво време које си утрошио на поезију. О овом стиху би се могла написати студија. 
Асоцијације се гранају на све стране, али мислим да је најбоље да га оставимо без накнадних 
коментара, да као дијамант достојанствено и отмено светлуца”.


,,Студија’’, ,,асоцијације’’, ,,без коментара’’ и да ,,као дијамант достојанствено и отмено 
светлуца’’. Можемо додати да светлуца својом тамом пројекције постојања кроз сан.


Изгледа да је Ненадић имао доста времена, јер Французи кажу: ,,Драги пријатељу, извини, 
немам времена да ти пишем кратко’’. 

Говорили смо о несвесној потреби за имитирањем стила онога који се метатекстовно 
надовезује. Ту потребу у елиптичности... видимо и у писму Добрила Ненадића. Дакле, видимо 
неки вид деловања поезије на читаоца. 
Но, да овог трена не подлегнимо асоцијацијама које се ,,гранају на све стране”, не упадајмо 
у ,,писање студије’’, послушајмо Добрила Ненадића, оставимо ,,дијамант...’’ Коме? Зашто и 
ради чега?” – чујемо из таме Тишине и вриска Празнине Потоње верзије. 
Друго писмо је писмо Данила Николића. Оно је опширније. Могли бисмо грубо рећи да 
објективно ово писмо мало говори и о релацији болест, поезија... здравље. Ето, и у таквим
околностима болести Потоња верзија је изборила место у његовој души-духу. 
Али, да видимо директно шта каже о Потоњој верзији Данило Николић. 
,,А хтео сам да ово писмо не буде обично, као што твоја Потоња верзија није обична књига 
са стиховима”.

 Дакле, – ,,није обична књига са стиховима”. Вероватно мисли да данас има доста ,,обичних 
књига са стиховима”.
,,Велико, дакле, моје закашњење са одговором само је делимице последица тешке прехладе. 
У њему је и осећај захвалности који сам хтео да посведочим помним ишчитавањем твоје 
поезије”.

,,Захвалност” и ,,помно ишчитавање твоје поезије”. Велика похвала – ,,помно ишчитавање”.

,,Зато о првим утисцима нећу говорити подробно. Не смем, јер су врло повољни. Неки 
стихови су ме погодили тамо где је свако од нас најосетљивији, у леву страну груди”. 

На нас делује мисао: ,,зато о првим утисцима нећу говорити подробно”. Мислимо да данас 
има доста критичара који говоре о првом повољном утиску. 
,,Само један пример: и ја, као многи у овом времену, “Живим као метак у пушчаној цеви”. 
Тај твој стих, та мисао, сликовита бескрајно, има много значења. Ја сам узео најдиректнији: 
страшно је оном, појединцу и народу, који се заглавио у цеви, а био је светлећи метак, нешто 
што је излетело великом брзином и хрлило ка циљу. 
Не да усмрти циљ, него да га обасја. 

Нећу више, ни даље.



Од многих значења на Данила је највише деловало актуел-но социјално, национално
индивидуално... Наравно, тај и такав доживљај стиха је убедљив, на крају у Х (икс) значења 
тачан. Но, нас су више провоцирала мистична значења тог стиха, реално-метафизичка. И не 
само тог стиха и оног који узима Ненадић но и целе књиге Потоња верзија.  Моје тумачење писама је кратко и треба га схватити као допринос сагледавања смисла 
ретке књиге Мирослава Тодоровића – Потоња верзија. Ја сам просторно имао највише  могућности, што не значи да сам и најтачније сагледао суштину ове мистично-метафизичке 
поезије и ништа мање актуелне. Но, у метатекстовном сагледавању кроз будућност 
књижевно-уметничког про-цеса биће мишљења и мишљења, биће још потоњих верзија 
критичарских. Потоње верзије ићи ће кроз време и простор пратећи оно што су стари Латини 
назвали ,,судбина књиге”.



Београд, 1997 – 1998.



Сећам са коликим узбуђењем је Томислав Мијовић говорио о песми „Шпорет једе моју 
мајку“ Пауна ес Дурлића. Остало ми је у памћењу његово усхићење док чита стихове те 
песме.
Песма треба да буде па онда да значи, казивао је Тома. 
Кратке приче Тодоре Шкоро сам читао под мојом смреком у завичају. Септембра 2013. 
у недељноj Политици. Причу Казна сам упамтио. И остале приче успеле, мајсторски 
написане. Када је кратка прича у питању увек се сетим Буњинових речи: „Треба 
писати сасвим мале, сажете приче, од неколико редака...

Заправо, о сваком људском животу могу се написати само два-три ретка.“
Прича Казна добије другу награду на неком књижевном конкурсу. Честитам преко 
фејсбука Тодори. Укажем на знану истину:
„Мугуел де Сервантес дао је досад непревазиђену дефиницију књижевних награда.
Обраћајући се младом песнику Дон Лоренсу, витез Тужнога Лица , каже „...а ако 
је књижевна утакмица, гледајте да добијете другу награду, јер прва се увек даје по 
наклоности или по отмености лица, а друга се даје чисто по правди, те трећа долази да 
буде друга, а прва би према томе била трећа“.

Према томе Тодора „добија“ прву награду премда је свако вредновање уметности 
субјективно. Пише Тодора и песме. Зналачки чињенице обликује у песничку форму. 
Уме да сажме, да удахне дух песнички у биће песме, да физику прожме метафизичким 
сјајем, да личну емоцију изрази као универзалну.

Уврсте приређивачи њену песму у Зборник најбољих песама и прича о завичају: К'о да 
стоји у небеском чанку. Честитам.



18. окт. 2013. Јавља Тодора да је прочитала песме у Зборнику:
 Песме сам прочитала (најснажнија ми је песма Зорице Арсић-Мандарић, чудо од 
песме!).
Одговарам: Тодора, у Трагу бр. 34. сам објавио моје кратке приче. У причи Песници за 
мото сам узео стихове: 
Признати ваља:сви су источњаци
песници већи но ми западњаци!
Само у једном равни смо са њима 

 Гете 
Обрадовала ме је твоја реченица о песми Зорице А. М. Свака час, можда је то што 
зближава нас. Радујем се када прочитам добру песму, причу, видим слику у којој 
видим и себе. Итд... 

Тодора јавља:
Ево је, немам стрпљења да Зборник добијете да је прочитате, зато ћу је прекуцати:

ЈАГЊАД

Стасавала су јагњад у истом тору.
Једна су дорасла до овце, 
из кожа других искочише вуци, 
тренутак заклаше, наук преварише, 
сису одгризоше мајци овци!
Разваљен тор опомиње
да су вукови у овчијој кожи.
Не зна се, тобоже, 
крвава вуна коме припада.
Не може се по стаду закључити   
ко је кога клао.


И зашто


(Зорица Арсић-Мандарић)



* Једино ми је, некако "вишак" реч "овци" на крају последњег стиха у првој строфи...
И, знате кад мислим да је песма добра? Кад се најежим, узнесем (скоро до стварног 
лебдења, није шала), кад је прочитам. И, кад исто тако реагујем и кад је прочитам 
опет, и опет, и опет... А има таквих песама, на моју велику радост. Ово је једна од 
њих…


Поздрав Вама, драги песниче. Човече…


Иначе, песма Зорице Мандарић ми не излази из главе. И, знате шта?! Она реч "(мајци) 
овци" никако није "вишак", погрешила сам! Без ње, цела та прва строфа не би имала 
онај библијски (тон јеванђеоских прича), алегоријски... Ето, и то сам хтела да кажем... 

Наравно, како је она могла да погреши, кад је песма исклесана до дијаманта, погреших 
ја, узнесеним, али ипак неудубљујућим читањем у првих неколико пута... Свако добро с 
песницима и Песницима Вам желим!


(21. окт. 2013)



(Oдломак из дужег текста)

Са Есејистом Миодрагом Мркићем сам се лично упознао и срео у Библиотеци школе „М. П. 
Алас“ 18. 02. 2008. У библиотеци је радио Лукић…Мој и Лукићев пут се укрстио 24. 10. 1993. 
године на промоцији БИГЗ-ових издања: Нове књиге домаћих писаца. Његова „Земља недођија“ и моја „Теренска свеска“ су нас повезале. О мом сусрету ( упознавању) са Мркићем Политика је 26. 02. 2008 објавила белешку „Поезија као судбинска уметност“. „Не пишем ја због тебе већ ме је твоја поезија дубоко узнемирила и подстакла да о њој пишем“, казао је Миодраг Мркић. Нису му биле потребне речи захвалности, све је нашао у мојој поезији о којој је написао скоро 1000 страница. Преко ње се обрачунавао са лажним величинама истичући да
“Данашњим аутентичним песницима није лако. На сцени су песници политикантско конјунктурни. 
Некадашњи „носиоци прогреса”; „свести народа, радничке класе, сељака и поштене интелигенције” сада су „борци за српско национално биће” итд, итд. Ту су и нови... Но, то је увек тако. Филозофија прилагођавања није нешто ново…

Мучно је и тешко песницима, уметницима уопште, када се „борци за српско национално биће”, и против „зле коби и удеса националног” јагме за амбасадорска места, за места министара, помоћника, за места чланова и председника одбора, комисија... Ту су и „случајеви”, „реаговања”, „пресавијања табака”, „рекла-казала политикантска”... Пуста села... Милиони у расејању... Не-запосленост...Стрепња од тероризма... Организовани криминал и корупција... Професионалне патриоте лирске, драмске, епске, који се у патњи „за свој народ” размећу речима: „нечастиви”, „Бог”, „зла коб”... Размећу се дубокоумним гостовањима на ТВ, радију и чланцима у новинама, часописима, или на промоцијама итд…”  

Душан Стојковић је у предговорном тексту Пробој иза изаза књигу Огледи (2011) истакао: 
Закључимо: Миодраг Мркић, аутентично и критичарски исконски, пише о аутентичним и 
исконским песницима.