УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 02. август 2013.

ИСТА ПРИЧА У ДВE РУКЕ

ИСТА ПРИЧА У ДВE  РУКЕ

Мирослав Тодоровић
СУДЊИ ЧАС

За њега се може рећи да је прави господин.  Сећам се када је госпођа Ксенија за песника Б. Р. казала: Прави господин, и да буде само у гаћама он је господин.  Увек.  Као да је говорила, и о Стојану. Вест да ће се Стојан кандидовати за председника општине је обрадовала, уморне од вазда истих  људи, Књажевчане.  И изабран је за председника општине Књажевац.
О њему су скоро сви говорили. Као председник имао је своје време када одлази у општину. Прошао, казивали су, Господин Стојан, предедник општине. Елегантан, висок и витак. Пише песме. Професор универзитета. Студирао у Паризу.  Када такав човек пише песме мора да је поезија озбиљна ствар.  И сам сам то истицао у одбрану своје поезије. 
У то време Томислав Мијовић, уредник часописа Развитак је покренуо едицију Крајински књижевни круг. Већ су  биле изашле две књиге. Адам Пуслојић: Музеј Црне Крајине и Живојин Павловић: Азбука. Тома је мислио да ће књига штампати књигу,  надао се да ће продајом књига бити обезебеђене паре за штампање следеће. За трећу збирку одлучио се за моју књигу Судњи час.  Садржала је песме из збирке Унакрсни знаци која је приликом редукције Издавачког плана у Нолиту отпала. Иако се за књигу залагао Иван В. Лалић изабрана је збирка песника шиптара. Било је то време када се одлучивало по кључу.  Лалић је жалио, био је у време одлучивања у иностранству, написаће рецензију, предложиће да се збирка прихвати у Нишу, члан је жирија за Награду „Бранко Миљковић“.  Написао је Лалић рецензију, други рецензент  Слободан Ракитић и трећи, можда и први Срба Игњатовић. Он је темељно збирку прочитао, написао примедбе, указао и на моју површност и све то објавио у књизи Усуд.
Дакле збирка са три рецензије  названа Судњи час одређена за библиотеку Крајински књижевни круг је чекала паре. И часопис „Развитак“ својеврсна енциклопедија Тимочке Крајине је  имао проблема са финасијама. Неке општине су касниле,  све је зависило од њихових челника.  Али мало ко је тада (а и данас) од политичара знао за значај часописа и књиге уопште.  Ми смо имали срећу што се Стојан вратио у Књажевац.
 Стојана сам упознао са ситуацијом и он је прихватио да прими на разговор мене и Тому. Обећао је да ће помоћи. Јавим Томи да дође.  Тома сумња, доста му је вели обећања...толико пута је узалуд посећивао оне који су одлучивали за штампање књига Сада, велим,  нема разлога за зебњу, идемо код човека коме може да се верује. Идемо  код песника председника. Већ сам добио од Стојана  његову збирку  биг бен и збирку одлазим а остаје нејасно...
Сачекао сам Тому 4. 10. 1990.  на жел. станици. Воз за Ниш је стигао у Књажевац у 7 часова.  Састанак  у 8. 30.  Шетали смо парком, зборили оис евму, па и о поезији.
Песма треба да буде, ako јесте па онда значи, казивао је Тома.  Настојали смо да не мислимо о исходу нашег сусрета. Ушли смо на време, тамо су већ чекали из борске телевизије. Стојан нас је  примио одмах. Срдачно. Знао је због чега долазимо, и већ је имао, како је то он говорио скројен план. И подсетио  је  на Душанов законик да само сиротиња и уметници могу да  се хране са општинског казана.  Позвао је тада директора  Индустросировине господина Љубинка Николића.
-- Шта делиш пословним пријатељима?  Пита га  после уобичајених речи поздрављања.
?
Е, ускоро ћеш им давати књигу Мирослава Тодоровића „Судњи час“.

Следио је позив директору Ноте. Господин Љуба Стојановић ће бити Издавач. Уредник „Ноте“ Зоран Живковић је добио задатак да нам данас буде домаћин. Нажалост  он је имао обавезе. Требало је решавати питања битна за Општину.
Ех, када би било још оваквих људи – каза Тома док смо, после састанка ишли ка Ноти.
Сада смо могли да одахнемо. Тому је осоколило и Стојаново обећање за помоћ часопису Развитак....
5.новембра Тома стиже из Зајечара у Књажевац у 8.30. Поново смо прегледали рукопис, истребили интерпункцију у „Тимоку“. Рукопис са цртежима Видоја Романдића предали „Ноти“, Зорану и Томиславу Живковићу. Тома отишао за Зајечар у 3 и 15.

***
Прмоција збирке Судњи час је одржана 25. januara 1991. u 19h.  у згради музеја, кући Аце Станојевића...

Стојан Богдановић на промоцији књиге М. Тодоровића

*** 

APPENDIX
                                                                                                         
                                                                                                            Beograd, 12. XI 1989.
Dragi Miroslave, *
Dostavljam vam u prilogu rukopis vaše knjige i recenziju. Ispala je nešto duže  - ali je pisana tako da njeno kraćenje na opseg teksta za klapnu ne bi smelo biti problem iole iskusnom uredniku.
Da mi se knjiga sviđa, vidi se iz recenzije. Dodajem samo ovo: bilo bi sramota da izdavač odbije ovaj rukopis.
Javite mi, molim vas, da str primili ovo pismo i pošiqku.
Mnogo pozdrava, najsrdačnije Ivan V. Lalić

* Писаћом машином лат. на папиру А4
------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Поглед на Градину и Маглич, снимак М. Тодоровић



---
                                                                                                     
                                                                                                 30. октобар 1989.*
                                                                                                Београд


Драги Мирославе,
Књига Ти је одлична, можда мало преобимна. Један део песама сам знао одраније.
Оно што си Ти као песник, налази се заиста у овом рукопису.
Извини што сам мало закаснио. Твој рукопис ме затекао у мом личном хаосу.
Желим Ти пуно успеха.
Срдачно,
Слободан Ракитић       
* Руком писано ћир. на папиру А4.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------
 
Јутарњи пејсаж, М. Т.


Beograd, 7. XI 1989
                                                
                                      Dragi Miroslave, *
           
Sa strepnjom ili bez strepnji, tek recenzija je gotova, a mislim da komotno, po potrebi, može da bude i mali pogovor. Original šaljem sutra Tomi, kopiju tebi, i kopiju meni, u fasciklu.
Uz to i primedbe, možda pendaterijske, čak i na greške u kucanju, s željom da knjiga bude što čistija, bolja i što skorije odštampana!
Ako te moje sitničarenje podstakne da još jednom pogledaš  - pročešljaš rukopis, štete neće biti.
Ako bih šta žrtvovao, za dobro knjige, ja, nepozvan, žrtvovao bih starije pesme s početka knjige  (ne sve, već selektivno).
Knjiga će te predstaviti u najboljem izdanju, a što manje suvišaka i samilosti – sažaljenja prema sebi, svojoj prvenčadi i neprvenčadi, to više šansi da se mogući efekat ne razvodni.
Kabasta knjiga, dobra knjiga, pročišćena – eto punog smisla i za čekanje, i za godine bez knjiga.  Sve se oprvdava, osmišljava i namiruje po sebi.
To ti u stvari, želim.
(Ostaješ mi dužan mobu, to jest ovaj dan rada na tvojoj knjizi, plus dva dana čitanja, s olovkom u ruci - ravno tri dana – šetnje, po Krajini, ali da nas ne gađa letošnja radijacija! Da svetlimo kao pisci, u reči, a ne kao ljudi, po noći.)

                                    Pozdrav tvojima,pozdrav tebi.
                                    Svako dobro - vaš                                                                                                                             Srba Ignjatović

* Pisaćom mašinom, lat. A4.

(Из рукописа Листови на ветру)

 
позивница

Стојан Богдановић

СУДЊИ ЧАС


Једнога дана секретарица ми пријави да су дошли господа Томислав Мијовић, песник и главни уредник зајечарског Развитка, и Мирослав Тодоровић, песник из Књажевца. Са Томом је требало да разговарам о финансирању регионалног часописа за културу Развитак. Неке општине из региона су отказивале финансирање, неуки људи, не схватају да је постојало само оно што је записано. Али овај пут они су хтели да разговарају са мном о нечем другом. Није било времена за велику припрему приче, јер ме је сатница ограничавала, морао сам да примим још неколико странака, ништа нарочито, проза, мора се, а моја мати је говорила, која се кобила ухвати, та врше, текући послови, локални путеви, мостићи, канализација, водовод. Одмах су изнели проблем. Тома је то изложио. Укратко, Мирослав је врстан песник, има одличан рукопис, Судњи час, требало би га објавити у едицији Крајински круг, али пара нема. Класика. Донели су и рукопис, као да је општина штампарско предузеће. Рекао сам им, оставите то, па ћу видети шта могу да урадим. Попили су кафу и пиће и отишли, касније сам сазнао да су отишли са приличном дозом скепсе. Позвао сам телефоном свог пријатеља и члана Извршног савета, познатог бизнисмена, директора чувене Индустросировине господина Љубинка Николића да дође на консултације код мене око неких проблема. Он се брзо створио у мојој канцеларији држећи под мишком неки смотуљак, који је одмах почео да одмотава. Била је то метакса. Мени су засијале очи. Он се насмејао сели смо и почели да разговарамо уз метаксу. Лагано почињем причу, Господине Николићу, имате ли оне упаљаче са натписом фирме које делите пословним пријатељима? Имамо председниче, колико Вам треба? Ма, не треба ми, само питам. А да ли би Ви могли уместо тих упаљача да штампате неку књигу? Што да не, зависи колико то кошта. Око педесет хиљада динара. А ја сам мислио да за то требају неке паре.
 Па добро, имам овде изврстан рукопис поезије Мирослава Тодоровића, било би добро да се то одштампа и онда оним Вашим пословним  пријатељима уместо упаљача можете да делите књиге. Тако смо завршили тај део разговора. Наставили смо о прози коју сам већ спомињао. Томи Мијовићу сам ујутру јавио да иде са Тодоровићем у Подвис у Штампарију. Књига Судњи час је изванредна.

Пре неки дан смо је спомињали. Аутор таљига. Она на једну страну, а он на другу. Свако иде својим путем. Вероватно то и други раде. Чека се судњи час

Нема коментара:

Постави коментар