ЖИВОТ У ЗАГРЉАЈУ ЉУБАВИ И ПЕСМЕ

Над збирком песма Љубише Ђидића ЉУВЕНЕ

Жел. пруга испод Златног Расуденца. Звижд, с- и Србија. Фотодокументација "Заветина". Снимак Иван Лукић. 17.07.2013

Укоричене између две  песме, пролошке Све ћу поновити  и завршне  Кад дође час находе се  изабране  (1965 – 2012) и нове песме именоване као Љувене.  Скоро по столећа ткање од лирских трептаја душе уверљиво потврђују да је поезија честица која уздиже човеково биће  (Хазлит)  и да је  све што вреди забележити у живота  његова поезија. Прави песник бележи собом песму што памти, дочим песма у својој васколикости  чува од људског заборава све што  земаљском животу даје виши смисао. Отуда песник заветује Све ћу поновити...и твори стихове Поново ћу те истински љубити љубави. То поново остварује песмама које окупљене као Љувене представљају поему љубави и животу  чији универзални смисаони обухват  потврђује поезију и  као непрекидну свежину света (Матић).

Срце ове збирке Љубав (песникова) има и значење метафоре свеколиког дискурса. Јер, песниково осећање  није само обраћање жени, нити певање о љубави и свему што она доноси и односи, већ је, поезијом његовом казано  све вазнето у метафору и симбол који се обзнањује  у различитим мотивима  ове вечне теме.  И као што у песми „Тајне реке“  Облутак памти сву воду / у лепим облинама / још јечи  клисура / у којој се рубио тако и песник Ђидић са свешћу поезије ове теме памти -  испевава своју животну причу у загрљају љубави и песме. У њеном подтексту је магија говора о људском осећању и сећању, оном  о/сећању које песнику омогућује  да  напише (Тражећи стари капут) лирику густог ткања  у којој  суочавања са прошлим доводе да сазнања метафизичког. Само прави песник је кадар да то осећање изрази речима, да емоцију и слику  пренесе и читаоцу у којој и он може наћи  сопствени доживљај.

 Богат круг лирских значења  шире бројне песме ове збирке којима Ђидић песнички  исказује  доживљаје љубави. И не само љубави већ и виђеног које се  у песниковој свести оваплоћују у праве  драгуље. Мала  песничка студија Девојка из Ханџоуа саздана од лирских трептаја снажног доживљаја мотрења како, између осталих вештина „Једна мала из Ханџоуа / показује сва чудеса / дивљег језерског змаја / и претвара га у своју грацију....“ зрачи пуноћом артикулације субјективног  и  у стихове уобличеног збитија.

Тако и песник Ђидић пева о својим љубавима, стрепњама, „Са закопаном тајном“ отвара и чара своју (и твоју, читаоче)  химну љубави. И животу.  Пева природно, у тихом прочишћавању он изриче тему љубави песмом  која оживљава до/живљено. „Лето и пролеће господ сазда“ каже песник „заточен“ дивотом и пуноћом  доживљеног које се  објавило као песма у којој се находе  одјеци  ( И давно доба садашњости) од којих Ђидић саз/даје песму. И песме...

Синтагме, теме: дажд пролећи, света тишина, топли крик, осмех усне, поноћна јабука, лепи/м бол/ом, реч (од) руже, јабука, булка, срећна рана, шупље срце, свете речи, куполе и фреске, библијска јабука, земаљске победе... красе ову песничку тканицу и зраче топлином што памти...

Јер, без чега (да парафразирам И. Секулић) поезија не може то је живот и љубав, без чега живот и љубав не вреде, то је Поезија.

 Језик ове поезије је натопљен емоцијом, ритам и мелодиозност  указују да су  песме душе брушене  до/живљеним (и запамћеним) о/сећањем. Вазнео се песник у  „Недостижност“, испевао да: Постоје многе ствари у свету /  које нисам могао да разрешим / без твоје љубави...Искупљивао сам се / својим  крстом / али то није довољно / да се спасе свет.

Али је довољно да се испише права поезија која крепи, оплемењује, греје и потврђује да је мајка свих уметности. Поезија која је потребна човеку овог времена и поезији нашег, и свих,  времена.

Трешњевица, 18. јул 2013.   Мирослав Тодоровић