УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 27. октобар 2013.

КАО ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА / Мирослав Тодоровић



Мишљеновац, 26. октобар 2013. Фотодокументација "Заветина"

ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

_________________________


Ниш, 26. 10. 2013.



После књижевне вечери дарујем своје књиге Шум и лахор, и Светиња пријатељима 
песницима (Р. З. Р.С и В..). Малобројна публика се разилази, учесници књ. вечери треба да 
иду на заједничку вечеру. Књижевној промоцији није присуствао нико из библиотке, нема ни 
уреднице књижевног програма. Уступили су простор, читаоницу, и то је довољно. Публика, 
махом старија лица, незаинтерсовано је слушала стихове. Нема ни нишких писаца. Не 
долазе на књижевне вечери својих колега. Неки одустали од писања. Радмило П. каже како је 
спаковао писаћу машину. Нема више, склонио сам је. Ни на књижевне вечери не иде.


Свако загледан само у свој пупак и ћуну, казао би Добрило.

Учесник, заступљен у књизи, песник В. полази са мном. Неће, каже, да иде на вечеру, 
жели да поразговарамо. Вече пријатно, главна улица пуна шетача. Седамо за сто уличног 
кафића, каване. Њега зову на мобилни, он позива мене да се придружим вечери, ја не 
прихватам. Не прихвата ни он „са Тодоровићем сам, он не жели,а ја хоћу с њим да разговарам“.


О слабој посети, публици, организацији, библиотеци упитно каже: Видиш докле је све 
дошло. Никога више не интересују ни књижевне вечери, ни поезија. Па ни оне који од тога 
живе...Мисли на раднике биб лиотеке. 

Разговарамо о поезији, уз пиво. Он прича о песнику Б. који је целог живота организовао 
хајку на критичаре и жирије. Ни њега није поштедео. Звао, распитивао за жиристе. Има једну 
добру збирку песама, све остало је било писање поезије. Имао је своје критичаре. Мало је 
оних који честито пишу о књигама. Критичар мора у првом реду да буде честит човек, не сме 
критика да буде интересна, и за њу, како то каже Марко Недић, треба „...и знања и умећа, и 
љубави и упорности, и моралних врлина, па и способности да останете трајно одушевљени 
уметношћу, када у савременом свету све говори против таквог одушевљења...“

 
Песма треба да заустави читаоца, да га изненади, збуни, као гром из ведра неба... Ја никако 
не могу да заборавим песму у којој твоја мајка брани кокошке од орла. Читао сам је небројено 
пута... Та песма ме враћала у детињство. Видео сам у тој песми своју мајку. 

Изненада устаје, поглед упире у небо, шири руке: Уаааа! узвикује. Озго само празна 
тишина и мрклина, нема одјека од узвика Уааа као међу брдима.
Гледам га зачуђено. Горе у тамном небу искре звезде, улицом пролазници. Застају. Он 
понавља: Уаааа! В. стоји раскорачен, руке раширио, гледа у небо и понавља: -Уаааа. Уааааа, се 
отискује низ улицу... Тако је моја мајка бранила кокошке од орла. 

В. је говорио стихове: 
 Стреловито стуштио се јастреб 
Испод трешње крај салаша зграбио кокошку Јовану
А моја мајка је с нарамком траве немоћно стајала крај ограде
И слабашним гласом запомагала
Уааа! - вичи, Мирославе
Уааа! Уааа! Уааааа!
Мој громки повик пресрете зликовца и он испусти Јовану
Муњевито ишчезе у зеленом вртлогу Благојевине док су кокошке
Панично крештале Озгора је вејало перје
 А кокодакање је кључало под тремом и у дрвљанику
Крештаво се кокодачући препричавао догађај
Застао конобар с послужавником. В. пије сок, сигурно се конобар пита шта се дешава? 

Гости што седе около се окрећу. Застаје млађа жена, гледа у В. маше рукама, поздравља, као 
лептир крилима.

 В. се осмехује. Седа за сто. Е, то је, вели песма. Дотакла ме до сржи. То је онај нектар 
који ми из села носимо у свом срцу. У себи. Ово је наша песма. Нема овакве теме, ни песме, 
у српској поезији. Све ми је оживела. Покушавам да о овој песми напишем оглед. Покушавам 
али још нисам спреман да све оно што осећам претворим у речи. Имам цео текст, зри у глави, 
али се опире када хоћу да га пренесем на хартију. У мени је, куца као срце, кљуца као детлић. 
Живи, а ја често подигнем руке и вичем „Уааа...“ Браним се, терам зле силе од себе, браним од
невидљивих сила, чујем и своју мајку како виче: Уаааа! 

Написаћу оглед о овој песми- каже. Већ дуже времена подстиче ме да напишем овај догађај 
у прози. Пиши... Целу збирку треба да пренесеш у прозу. Твоје су песме су блиставе приче. 
Лирски романи. Мислим се, само да почнем...

Скоро у поноћ растајемо се с оживљеном причом нашег детињства.



***



Читам поезију, прича Добрило, али никако да разумем постмодернисте. Колико сам 
се узалуд мучио, и чудио, над стихом: Склопљених очију загледан у сан камиле. 

Питам Церу: - О чему сања камила?

 - Да нема грбу - вели. 

А постмодернизам = паразитизам (Ж. Павловић) је овде негован у задњем
десетлећу 20 века кад је све рушено. Многи су постали славни песници које нико 
никада неће читати. Добро је те наше постмодернистичке „мангупе у нашим редовима“ 
описао Чудић у књизи „Вејачи овејане суштине.“

 Ако прочитам збирку песама а ни једна песма ме не задржи онда се питам каква је то 
поезија? Коме је потребна? Збуњују ме песници на „гласу“ чије збирке немају ни једну 
песму да задрже пажњу. Да те песма протресе као струјни удар, као гром из ведра 
неба, да те удари као маљем по глави. Па када је прочитам да песнику напишем писмо. 

Као што сам се теби јавио после оних стихова из Потоње верзије и збирке Свети 
мученици:



11/18/98, Добрило Ненадић, Ариље



Драги Мирославе,
баш сам сада, пре пола сата разговарао телефоном са Чедом Мирковићем и
рекао му да ме је твоја књига Свети мученици потресла. Књигу сам јуче добио и у 
једном је даху прочитао. Ја се не разумем у поезију да бих сад ту могао да вршим 
разврставања и рангирања, знам само да ми је већина песничких књига досадна 
јер слутим да је све то лажно, да то нису аутентична осећања, да су то компилације 
и мање или више веште монтаже туђих стихова, обрта и метафора, игра речима, 
али ово твоје је тачно, истинито, јер то знам из прве руке јер сам толике године 
био теренац, ако не грађевински, а онда пољопривредни, што није мања мука ако 
понекад није и већа. Гиљао сам по чукама, чикерима и чалијама, сушио мокру 
џоку крај бубњаре, кашљао и кијао, шљемао по олајисаним каванчинама. Твоја 
ме је књига и разгалила и потресла И хвала ти. Свима си нам подигао споменик. 

А опет, нема везе. живели смо 6арем мушки. И не завидим овим мекомудим 
свилогаћанима, које је мамица будила у подне, са белом кафом и земичкама. 
Ми смо искусили све, чули смо све звуке, у опсегу седам октава, од највише до 
најниже скале. И хвала Богу Сведржитељу што нам је то дао…


(одл. из писма)



Писац Данило Николић пише како су га неки стихови из збирке Потоња
верзија „…погодили тамо где је свако од нас најосетљивији, у леву страну груди. Само 
један пример: и ја, као многи у овом времену „Живим као метак у пушчаној цеви. Тај 
твој стих, та мисао, сликовита бескрајно, има много значења. Ја сам узео најдиректнији: 
старшно је оном појединцу и народу, који се заглавио у цеви, а био је светлећи метак, 
нешто што је излетело великом брзином и хрлило ка циљу. Не да усмрти циљ, него да га 
обасја…“


Збирка „Потоња верзија“ стиже, преко песника Мирослава Лукића, у руке есејисти 
Миодрагу Мркићу.* Он пише оглед о књизи „У мрежи Потоње верзије“ (Београд 1997  -1998) штампан као књига 2008. и у књизи Огледи, 2011.



У Огледу о Потоњој верзији есејиста Мркић коментарише мишљења писаца и  критичара:

“Из писма Ненадићевог сазнајемо да је велики шок естетски, поетски, доживео Ненадић од  стиха на 28. страни Потоње верзије:
У туђем се будиш сну
Ненадић је стих написао великим словима. У томе видимо неки знак страхопоштовања. 

Свој шок је изразио уобичајеним народним: ,,Као да ме је неко маљем по глави ударио”. Он у 
том стиху види ,,пропламсај чисте генијалности”. Можда у овом одушевљењу има и земљачког 
заноса, па рецимо, и неке куртоазије несвесне. Неке ,,зависти’’ прозаисте. Но, ја могу да кажем 
да налазим у Потоњој верзији доста стихова, по мом мишљењу, равним овом стиху, што 
показујем и својим кратким тумачењима појединих стихова и овом целом књигом. Занимљиво, 
иако познато, питање ,,чисте генијалности’’?! Ненадић и даље у свом кратком писму показује 
одушевљење:


,,Да ништа ниси друго написао осим овог стиха било би довољно да ти накнади све оно 
немерљиво време које си утрошио на поезију. О овом стиху би се могла написати студија. 
Асоцијације се гранају на све стране, али мислим да је најбоље да га оставимо без накнадних 
коментара, да као дијамант достојанствено и отмено светлуца”.


,,Студија’’, ,,асоцијације’’, ,,без коментара’’ и да ,,као дијамант достојанствено и отмено 
светлуца’’. Можемо додати да светлуца својом тамом пројекције постојања кроз сан.


Изгледа да је Ненадић имао доста времена, јер Французи кажу: ,,Драги пријатељу, извини, 
немам времена да ти пишем кратко’’. 

Говорили смо о несвесној потреби за имитирањем стила онога који се метатекстовно 
надовезује. Ту потребу у елиптичности... видимо и у писму Добрила Ненадића. Дакле, видимо 
неки вид деловања поезије на читаоца. 
Но, да овог трена не подлегнимо асоцијацијама које се ,,гранају на све стране”, не упадајмо 
у ,,писање студије’’, послушајмо Добрила Ненадића, оставимо ,,дијамант...’’ Коме? Зашто и 
ради чега?” – чујемо из таме Тишине и вриска Празнине Потоње верзије. 
Друго писмо је писмо Данила Николића. Оно је опширније. Могли бисмо грубо рећи да 
објективно ово писмо мало говори и о релацији болест, поезија... здравље. Ето, и у таквим
околностима болести Потоња верзија је изборила место у његовој души-духу. 
Али, да видимо директно шта каже о Потоњој верзији Данило Николић. 
,,А хтео сам да ово писмо не буде обично, као што твоја Потоња верзија није обична књига 
са стиховима”.

 Дакле, – ,,није обична књига са стиховима”. Вероватно мисли да данас има доста ,,обичних 
књига са стиховима”.
,,Велико, дакле, моје закашњење са одговором само је делимице последица тешке прехладе. 
У њему је и осећај захвалности који сам хтео да посведочим помним ишчитавањем твоје 
поезије”.

,,Захвалност” и ,,помно ишчитавање твоје поезије”. Велика похвала – ,,помно ишчитавање”.

,,Зато о првим утисцима нећу говорити подробно. Не смем, јер су врло повољни. Неки 
стихови су ме погодили тамо где је свако од нас најосетљивији, у леву страну груди”. 

На нас делује мисао: ,,зато о првим утисцима нећу говорити подробно”. Мислимо да данас 
има доста критичара који говоре о првом повољном утиску. 
,,Само један пример: и ја, као многи у овом времену, “Живим као метак у пушчаној цеви”. 
Тај твој стих, та мисао, сликовита бескрајно, има много значења. Ја сам узео најдиректнији: 
страшно је оном, појединцу и народу, који се заглавио у цеви, а био је светлећи метак, нешто 
што је излетело великом брзином и хрлило ка циљу. 
Не да усмрти циљ, него да га обасја. 

Нећу више, ни даље.



Од многих значења на Данила је највише деловало актуел-но социјално, национално
индивидуално... Наравно, тај и такав доживљај стиха је убедљив, на крају у Х (икс) значења 
тачан. Но, нас су више провоцирала мистична значења тог стиха, реално-метафизичка. И не 
само тог стиха и оног који узима Ненадић но и целе књиге Потоња верзија.  Моје тумачење писама је кратко и треба га схватити као допринос сагледавања смисла 
ретке књиге Мирослава Тодоровића – Потоња верзија. Ја сам просторно имао највише  могућности, што не значи да сам и најтачније сагледао суштину ове мистично-метафизичке 
поезије и ништа мање актуелне. Но, у метатекстовном сагледавању кроз будућност 
књижевно-уметничког про-цеса биће мишљења и мишљења, биће још потоњих верзија 
критичарских. Потоње верзије ићи ће кроз време и простор пратећи оно што су стари Латини 
назвали ,,судбина књиге”.



Београд, 1997 – 1998.



Сећам са коликим узбуђењем је Томислав Мијовић говорио о песми „Шпорет једе моју 
мајку“ Пауна ес Дурлића. Остало ми је у памћењу његово усхићење док чита стихове те 
песме.
Песма треба да буде па онда да значи, казивао је Тома. 
Кратке приче Тодоре Шкоро сам читао под мојом смреком у завичају. Септембра 2013. 
у недељноj Политици. Причу Казна сам упамтио. И остале приче успеле, мајсторски 
написане. Када је кратка прича у питању увек се сетим Буњинових речи: „Треба 
писати сасвим мале, сажете приче, од неколико редака...

Заправо, о сваком људском животу могу се написати само два-три ретка.“
Прича Казна добије другу награду на неком књижевном конкурсу. Честитам преко 
фејсбука Тодори. Укажем на знану истину:
„Мугуел де Сервантес дао је досад непревазиђену дефиницију књижевних награда.
Обраћајући се младом песнику Дон Лоренсу, витез Тужнога Лица , каже „...а ако 
је књижевна утакмица, гледајте да добијете другу награду, јер прва се увек даје по 
наклоности или по отмености лица, а друга се даје чисто по правди, те трећа долази да 
буде друга, а прва би према томе била трећа“.

Према томе Тодора „добија“ прву награду премда је свако вредновање уметности 
субјективно. Пише Тодора и песме. Зналачки чињенице обликује у песничку форму. 
Уме да сажме, да удахне дух песнички у биће песме, да физику прожме метафизичким 
сјајем, да личну емоцију изрази као универзалну.

Уврсте приређивачи њену песму у Зборник најбољих песама и прича о завичају: К'о да 
стоји у небеском чанку. Честитам.



18. окт. 2013. Јавља Тодора да је прочитала песме у Зборнику:
 Песме сам прочитала (најснажнија ми је песма Зорице Арсић-Мандарић, чудо од 
песме!).
Одговарам: Тодора, у Трагу бр. 34. сам објавио моје кратке приче. У причи Песници за 
мото сам узео стихове: 
Признати ваља:сви су источњаци
песници већи но ми западњаци!
Само у једном равни смо са њима 

 Гете 
Обрадовала ме је твоја реченица о песми Зорице А. М. Свака час, можда је то што 
зближава нас. Радујем се када прочитам добру песму, причу, видим слику у којој 
видим и себе. Итд... 

Тодора јавља:
Ево је, немам стрпљења да Зборник добијете да је прочитате, зато ћу је прекуцати:

ЈАГЊАД

Стасавала су јагњад у истом тору.
Једна су дорасла до овце, 
из кожа других искочише вуци, 
тренутак заклаше, наук преварише, 
сису одгризоше мајци овци!
Разваљен тор опомиње
да су вукови у овчијој кожи.
Не зна се, тобоже, 
крвава вуна коме припада.
Не може се по стаду закључити   
ко је кога клао.


И зашто


(Зорица Арсић-Мандарић)



* Једино ми је, некако "вишак" реч "овци" на крају последњег стиха у првој строфи...
И, знате кад мислим да је песма добра? Кад се најежим, узнесем (скоро до стварног 
лебдења, није шала), кад је прочитам. И, кад исто тако реагујем и кад је прочитам 
опет, и опет, и опет... А има таквих песама, на моју велику радост. Ово је једна од 
њих…


Поздрав Вама, драги песниче. Човече…


Иначе, песма Зорице Мандарић ми не излази из главе. И, знате шта?! Она реч "(мајци) 
овци" никако није "вишак", погрешила сам! Без ње, цела та прва строфа не би имала 
онај библијски (тон јеванђеоских прича), алегоријски... Ето, и то сам хтела да кажем... 

Наравно, како је она могла да погреши, кад је песма исклесана до дијаманта, погреших 
ја, узнесеним, али ипак неудубљујућим читањем у првих неколико пута... Свако добро с 
песницима и Песницима Вам желим!


(21. окт. 2013)



(Oдломак из дужег текста)

Са Есејистом Миодрагом Мркићем сам се лично упознао и срео у Библиотеци школе „М. П. 
Алас“ 18. 02. 2008. У библиотеци је радио Лукић…Мој и Лукићев пут се укрстио 24. 10. 1993. 
године на промоцији БИГЗ-ових издања: Нове књиге домаћих писаца. Његова „Земља недођија“ и моја „Теренска свеска“ су нас повезале. О мом сусрету ( упознавању) са Мркићем Политика је 26. 02. 2008 објавила белешку „Поезија као судбинска уметност“. „Не пишем ја због тебе већ ме је твоја поезија дубоко узнемирила и подстакла да о њој пишем“, казао је Миодраг Мркић. Нису му биле потребне речи захвалности, све је нашао у мојој поезији о којој је написао скоро 1000 страница. Преко ње се обрачунавао са лажним величинама истичући да
“Данашњим аутентичним песницима није лако. На сцени су песници политикантско конјунктурни. 
Некадашњи „носиоци прогреса”; „свести народа, радничке класе, сељака и поштене интелигенције” сада су „борци за српско национално биће” итд, итд. Ту су и нови... Но, то је увек тако. Филозофија прилагођавања није нешто ново…

Мучно је и тешко песницима, уметницима уопште, када се „борци за српско национално биће”, и против „зле коби и удеса националног” јагме за амбасадорска места, за места министара, помоћника, за места чланова и председника одбора, комисија... Ту су и „случајеви”, „реаговања”, „пресавијања табака”, „рекла-казала политикантска”... Пуста села... Милиони у расејању... Не-запосленост...Стрепња од тероризма... Организовани криминал и корупција... Професионалне патриоте лирске, драмске, епске, који се у патњи „за свој народ” размећу речима: „нечастиви”, „Бог”, „зла коб”... Размећу се дубокоумним гостовањима на ТВ, радију и чланцима у новинама, часописима, или на промоцијама итд…”  

Душан Стојковић је у предговорном тексту Пробој иза изаза књигу Огледи (2011) истакао: 
Закључимо: Миодраг Мркић, аутентично и критичарски исконски, пише о аутентичним и 
исконским песницима.

Нема коментара:

Постави коментар