УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 15. октобар 2013.

СПИСАТЕЉИ И КЊИГЕ У НЕДОБА / Мирослав Тодоровић


M. Тодоровић


На клапни своје књиге „За горама“ писац Владимир Кирда Болхорвес је
штампао белешку:Нешто сасвим лично. Пише: „Извињавам се својим најближима,
супрузи, деци и унуцима, због тога што им, у њиховом рвању са поретком и нередом
свакодневице, и настојању да остваре мање и веће властите снове, не помажем онако
како то чине ваљани мужеви, очеви и дедови, него им (супрузи и деци деценијама,унуцима тек неколико година) загорчавам живот. Манијачка жеља да се реализујем као творац хеутеранизма, романсијер и песник, и да своје рукописе видим претворене у књиге, скромно моје (пензионерске) приходе преусмерава са кућног буџета на задоваљавање ексцентричних личних илузија.“ Пакет са својим делима од Владимира сам добио поштом на дар. Дакле, још један трошак на терет породице.
Посвета на књизи казује и о другој мисији: Мирославе, драго ми је што се и на овај начин главни град југа Србије повезује са главним градом севера исте државе В. К. Болхорвес, 27. 12. 2012.
Пре столећа дивљи геније искусан као издавач својих књига штампао је књигу „Нечиста крв“ (2010). Морао је књигу да скраћује, према парама да се управља.
Али, тада је његов роман дочекан, и изван Србије, речима Б. Лазаревића: „Доле капе , Господо! Као оно Шуман Шопену, то је поздрав који шаљем свим српским приповедачима, онима који су били и онима који су: Доле капе, Господо, пред вама је геније...“ (1910). Продао је Бора прво издање преко пренумераната... Питао се тада


зид, са почетка 20. века
(2010) Бора у писму Матошу: „Да ли може код нашег народа, а без партија и
котерија штогод постићи?“ То питање и данас живи.
Још од Вука Караџића, па ево до данас писци раде на ползу отечеству. О свом руву и
круву трукују књиге. У оно време благодарећи пренумерантима штампане су књиге,
у њима је сачувана душа народа тог доба, наш ослонац. Где је то отечество данас?
Могући, данашњи, пренумеранти ишту хлеба: Хлеба господару!... Дакле данашњи
писац мора, ако хоће да штампа своје дело мора много чега да се одриче.
„Ја се споразумео са једном госпођом преводиоцем да ми преведе Доротеја на
енглески коштаће ме око пет хиљадарки. Када не могу да крстарим Нилом и да се
брчкам по Копакабани да потрошим коју уштеђену кинту на свој ћеф…“ каже наш
најзначајнији романописац Добрило Ненадић (2011).
Занимљив је случај професора С. Р. Своје наслеђе је уложио у штамање књига.
Прву књигу дочекаше с усхитом, чак је и локална телевизија снимила репортажу.
Некадашњи љубитељ књижевности вратио се, као успешан професор, својој великој
љубави - Књизи. Прву књигу „Песмарица“ у луксузној опреми даривао је скоро свима.
Написао посвету, срцем: „Ову збирку песама за певање о жудњи, жалу, неоствареној
или изгубљеној љубави, „Туги големој“, поклањам свим мојим пријатељима који „знају
само једну строфу“, а са којима сам, на моју велику радост, свирао и певао и са којима
ћу, надам се, и да проводити лепе музичке тренутке.“
Није се освртао на шапутања да је то неозбиљно. Па он је име, научник, шта ли то
петља са књигом. Шта му би, а угледан човек? Муке насташе с другом. Они који су му
прву с радошћу примали сада се нађоше у чуду. Па, дао си већ, имам књигу. Залуд
прича о магији читања…Залуд. Неће књигу ни као поклон. Нема читаоца. О томе је већ
писао (у „Нину“, 1998) Бранислав Петровић:
„Какво је славно време, мора се рачунати и с читаоцима који не читају ни наслове,
који у свом господству не читају ништа. Писац који не рачуна с читаоцима који не
читају, неће се науживати успеха и књижевне славе. Од оних који читају, па још
цепидлачки, ред по ред, као сајџије, само невоље. Зар су српски властодршци били
глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И
садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених грађана Србије.
Нема тог lex specijalis-a, тих избора и рефе-рендума који би тако лако прошли да није
полуписменог и неписменог становништва. У Србији нема куће без телевизора. Скупа
справа али осиромашеном српском народу присту-пачна. Књиге се, међутим, веома
ретко могу видети у кућама српских домаћина.“
 Гасе се издавачке куће, затварају књижаре, доћи ће на ред и библиотеке, али књига
упркос недаћама опстаје. Штампају аутори, не одустају, пишу, поклањају. Оствари
се пророштво Бранка Миљковића да ће поезији сви писати. Писати али је неће
читати. Пишу сви. Забављају се, не сметају, нека доконају песници. Није џабе
речено „Песници су чудо на овом свету“. Пишу, нико од њих не тражи да пишу а они
пишу. Нико их не плаћа, они сами плаћају штампање. Уметници и остала менажерија.
Не вичу против власти.
 Пишу писмени, пишу и неписмени. Ни они што никада нису прочитали књигу
пишу књиге. Домаћице, глумице, пиљарице, бивши легионари, генерали, пишу,
кажу, криминалци, пропали фудбалери, политичари, естрадне звезде и оне друге,
учесници ријалити програма, новинари…
 Критичари прогласише „Женско писмо“, следи „Пензионерско“, следи…
 Све стало само писање књига не јењава. Чудо. Манија, епидемија, пошаст,
феномен. Колико има писаца нико не зна. Зна се да је у Србији 30 % неписмених,
толико и писаца ваљда има, остали таворе у животу, само 2% кажу живи и не хаје
ни за једне ни за друге. Не хаје ни држава, јер писци и без њене помоћи трукују своја
сочењенија. Тако је на овим просторима. Држава не хаје, али писци и „писци“ не
одустају. Послушали првог српског попечитеља Доситеја: „Боље је много једну
паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе
и наштампа него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати!
Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци. Књиге тај предараги и непроцењиви
небески дар просвећених умова. Оне сад на земљи и на миру царују и премудре законе
дају, оне славу срећних народа до неба подижу!“
Књига и књижевност су данас, у ово недоба, постали лична ствар, занимација.
У одговору на питање о песницима Стојан Богдановић, и сам песник,
написа: „Навешћу и како су песници третирани у средњевековној Србији. У чувеном
Душановом законику пише: На градски казан могу да се хране градска сиротиња,
песници и њима подобни. Што би значили да су песници на неки начин били
обезбеђивани. А што се Вука Караџића тиче, он је добијао паре од свих, до књаза
Милоша, од руског цара, од Аустрије, од Немачке, па и од пренумераната... Боље би
било говорити о његовој улози у реформи језика. Ја лично мислим да реформа није
успела, јер да је успела, Срби сада не би имали неколико српских језика: српски,
црногорски, босански, бошњачки,... али то ћемо касније. Но штампање књига у време
Његоша, Вука, Шелија... није исто што и данас, нити информације иду тако споро као
некад…“
У Травничкој хроници Андрић пише: "Француски конзул (Давил) је везиру
(Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир
казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове;
ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од
посла и угледа“.
Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од „конзулских времена“ до
данас. Али писци и писци се не предају. Пишу, штампају... Одмах, друго издање,
треће... Не живе од књижевности, живе за књижевност. Држе се знаног савета: Носи
стари капут и купи нову књигу.
Спонзорска књижевност се разгранала. У сенци глобалних потреса култура
је постала забава. Данас код нас већи утицај има естрада него академија, ко пита
за научнике, песнике. Сведоци смо деградације културе, која је у модерном
свету замењена „забавом за масе“. А код нас Срба то је одавно сведено на
филозофију „Узми све што ти живот пружа“, „Игра коло дупе голо. Баналност је
заменила прави таленат. Та жеља да се забави публика види се у књижевности по
доминацији „лаке литературе“. Виспрени и вешти да зараде су открили формулу која
важи у овом времену: Скандалозно, шокантно, сензационално! То, пролази. То се чита.
Тражи. Купује. Курир. Скандал. Пусти белетристика, каква поезија? Ово је време
фарме.Оне Орвелове. Али писци не одустају. Не хају за опште сиромаштво, на то што
нико више не хаје за књигу. Опомињу, како: Ниједна књига није тако лоша да не би за
нешто била корисна, на мисао Сервантеса да: Нема књиге, а да се у њој нешто добро
не нађе.
„Не остаје нам ништа друго него да гледамо своја посла и да их не примећујемо.
Док год имам иједног читаоца коме се допада оно што пишем ја ћу да објављујем а
писаћу и даље и кад тај последњи читалац одустане. Све друго је узалудна секирација.
Нека их нека се шепуре и нека блебећу попут ћурана“, тако вели Балзак из Вигошта.
Расписала се Србадија, више песника него читалаца. И то је добро. Јер, каже Морозов:
„Књига је чаробњак. Књига је преобразила свет. У њој је памћење људског рода, она је
тумач људске мисли. Свет без књиге – свет је дивљака.“
Србија је земља књиге благодарећи писцима и њиховим одрицањима.
Поручују псалми “Јер сваки је човек уметник и жели да остави траг на земљи”. И
стога пишите, али и читајте овај текст…

Нема коментара:

Постави коментар