„ЖИВОТ“ ПОД УЗБУНОМ / Мирослав ТОДОРОВИЋ

ПАКЛЕНО ПРОЛЕЋЕ, МАРТ 1999. НЕ/ГОДИНА

...Јер сами по себи дани немају више имена ни смисла, време

је изгубило значење и вредност. Људи умеју само да чекају и стрепе. Иначе, мисле, раде, говоре и крећу се као аутомати.

...И ти слушаш и опрезно идеш и праведно живиш, управо и не живиш, него радиш и штедиш и бринеш, и век ти у томе прође. А онда, одједном изокрене се и изопачи цела та игра; наступе времена  кад свет стане да се руга разуму, а власт замени голом силом, кад они који су поштено и крваво

стицали губе а дангубе и силеџије стичу...

Иво Андрић: На Дрини ћуприја

24. 03. 1999.

21.30 h. Бомбардовање. У 20 h. зајаукаше сирене. Л., у паници. Народ изгубљено стоји испред склоништа. Улазим у непроветрену просторију склоништа  из које бије мемла. Збуњена лица, страх у очима. Ћебад, торбе... Возим Л., у Р. П. Са ТВ грме песме које излуђују. Већ месецима РТВ врши психичку тортуру
програмом. Слушам глас спикерке: Снаге САД  напале су војне циљеве у Југославији. Американцима се обраћа Клинтон. Обавештава да је Милошевић у задњих 10. година започео крваве ратове са Хрватском и у Босни. Говори и о кризи на Косову.

21.30h. Бомбардовање.

            Док падају бомбе - ваздушни удари ТВ емитује филм: Козара.

20.45h. Страх/ота је наша јава. Где је разум? Шта је разум? Који је ово век­? Зашто?

            Волимо те отаџбино наша... одјекује са радија.

„Снаге НАТО пакта извршиле су агресију на нашу земљу“. И назваше је Милосрдни анђео.

             Шта ли је у главама наших политичара, шта у срцу оних који пале и бомбардују?

22.10 h. Арогантна политика арогантног С. Милошевића нас је довела у пропаст.

Легао у 0.30 h. У 01.30 h звао Загорац из Брчког. Бунован одговарам: Добро сам, брате, Драгане.

            Црно је наше, моје, добро.

            И мој живот ветрометина.

25. 03. 1999. Четвртак

Сунчано. Обрадова ме цвркут птичице. 05.30 h. звала Л. Није могла да спава. Господе, Боже, ако те има, реци ко у Србији може данас да спава? Успаничена је. Проглашено је ратно стање. Са ТВ грме ратни филмови. И песма: Ово је моја земља. Безброј пута. Да полудиш. Aл, овде само луд може да буде нормалан.

            Шта ли нас све чека? Докле ће српска историја бити историја смрти и страдања?

            07.23 h. ТВ Ниш: Да се буде у стању приправности. Опасност од ваздушних удара реална.

У 9 h. стиже Л.

Излазим из стана. Око склоништа врзмају се изгубљено људи. Торбе. Ћебад. Јурњава.

„Борба“ није стигла. Код Ж. станице ужурбаност, празне се киосци, стављају катанци. Пролазници хитају са кесама и векнама хлеба. Задња се цркавица даје за хлеб. И ја се придружујем кесарошима. На полупразној пијаци код Тврђаве купујем 10 салата за 10 динара. (1 DM = 9 din.). Јучер би узео 20.

Враћам се у 11.45 h. Престанак ваздушне опасности.

На ТВ филмови из НОБ-а.

Возим поново Л. у РП.

Нема бензина. Редови. Иду страшни дани страшне стварности.

У Дому здравља Бубањ престрашено медицинско особље. Добијам упут за контролу. Поподне проводим сметено уз повремено гледање ТВ. Слике ратне. Филмови.

У 19.13 h ово искидано записивање прекида завијање сирена.

Ведро. Са терасе гледам комешање испред склоништа.

Злослута тишина ишчекивања. Сетих се како је данас на Ж. станици старац у изношеној одећи и подераним ципелама говорио, трабуњао: Врање су данас јебавали. Веле ће и Ниш и Београд данас је на ред.

22.05 h. бомбардован Ниш: Аеродром,

ЕИ, Касарне.

Потом злослута тишина.

26. 03. 1999.

Полупразне улице. Идем у градску болницу.  Само понеко изгубљено прође.  Болесник или лекар. У КЗМЗ полупразно. Чекам проф. Ј. З. Сестра из Сокобање чека због сина. Био је, вели, на ратишту. Даве га страхови... Са проф. разговарам о српској ирационалности. Ко зна докле ће све ово трајати. За С. С. каже да је дунстер. Не пије више, али је алкохоличарска психологија.

Враћам се у стан безвољан. Лежим. Савладао ме психички умор. Покушавам да читам. Црњанског. Роман о Лондону. Писац са лошом адресом. Сви смо ми овде са лошом адресом. Или смо без адресе.

У 19 h.  јавља се Загорац.

Упоређује Клинтона са Хитлером. Не, не, виче, то би била увреда за Хитлера. То су монструми. Гађали су Грачаницу. Наш дух стрши изнад њих. Ничега се они не придржавају. Какав Дејтон? То су светски криминалци. Савјест Европе је мртва. Грми брат Загорац из Брчког.

А са ТВ пљушти празна реторика.

С. Милошевић је изоловао Србију од света.

Као да смо у филму Е. Кустурице: Подземље.  Као да сам у Данте-ОВОМ паклу.

Слушам Глас америке.

19.30 h. са ратног брода лансиране крстареће ракете.

У Бгд. хлеб 10. дин. бензин на црно 5. ДЕМ.

Срби се не слажу са Милошевићем у вези разбијања Југославије, али га подржавају у вези са Косовом.

Са ТВ митинзи, аплаузи, и, СЛОБО, СЛОБОДО...

20.41 h. ваздушна опасност.

ИЗ РУШНЕ СВЕСКЕ

24. марта 1999. у 20 h. запиштала је сирена. Ваздушна опасност.  Започела је бездушна операција бомбардовања  цинично названа „Милосрдни анђео“. 19 најмоћнијих земаља света  је са небеском техником полетело на градове...њиве и путеве и живот српског простора. Да убија. Разара. Да испитује како своју бездушну технику што жешће употреби. Да отима. Био сам заточен у Нишу. Бесане ноћи, црна јутра са вестима о бомбардовању. Сањао сам светлост мојих брда, мирис малина , спокој Благојевине...Са терасе стана згрануто гледао, док је зграда од силине детонација подрхтавала, у пакленим ноћима како се Медошевац руши, а град Ниш гуши у диму и сабласној светлости. Страховита бука авиона је дане и ноћи чинила ужасним.

Узаман сам за све тражио речи. И клетве. И сузе. Оптужбе. И...Из мôре сна, из јаве кошмара. Кидисале су сатанске силе. Небо горело, ваздух гушио, земља дрхтала. А, у родној Трешњевици коров и трава су освајали, гушили и таманили мој малињак.

Ћутим над овим листом као трава у мом малињаку у праскозорју овог јутра чије мирисе  годинама носим и осећам их и у сну.

Човек је загледан у природу. Она у њега није.

Црњански у Роману о Лондону

2. април 1999.

Хеликоптер са црвеним крстом пробруја понад бубањске шуме.

Узаман настојим да се склоним у писање. Читање...

Гледам пролеће измамљује зеленкасту светлост шуме.

(Бранислав Драгојевић

Из марта 1999.*

Једино лавеж паса,

 у мрклој ноћи рата.

понешто засветли небом,

и видиш неког трчи

улицом као да хвата

звезду репатицу...

(Има ли негде спаса?)

Па опет мук.
Једино лавеж паса.

*

Ову песму ми је, из Париза Б.Д.  путем телефона прочитао 2.02. 2000. у 19.40 h. Наменио ју је за Борбин „Свет књиге“. Да буде штампана , у марту, на  годишњицу. За време бомбардовања, романописац и песник често ме је позивао из Париза, а и остале пријатеље у target Србији. Куражио. А, и сам је тамо збринут, ал забринут, у другом свету, дрхтао страдање своје домовине. Писао „Писмо непознатом француском пилоту изнад Београда“. Рекао да и џелати имају свој дан. Питао се „Шта је то човек?“ Мени заточеном у Нишу слао мелем поруке. Надежне...А када је бомбардовање престало јавио. Добро је, на првој смо степеници.

Jе ли то степеница Хада, Бане?)

5. април 1999.

У 03.30 h. пробуди ме тутњава. Кроз прозор гледам како се пламене лопте сручују на град: ДИН, касарне. У мутном виделу ноћи опори мирис дима. Страх ме испуњава. У подруму зграде усплахирени суседи. Има ли сврхе да било шта записујем? Коме?

У 05.20 h.  бомба је погодила Команду зграде на Тргу ЈНА.

И на ТВ експлозије. И пламен.

Достигнуће људског ума да само/уништење гледа у соби.

Свањива. Облаци дима се развлаче понад града.

А ведро пролећно јутро.

***

Изашао сам у град. Блокиран део око Kоманде из које дими.  Вратиo сам се у стан, засадио хризантеме на тераси. Дакле, верујем, а да тога нисам свестан, опоменух се када сам већ засадио цвеће.

На Бубњу се расцвало глогиње, бели се радосно у сивилу шуме.

Радује ме мелемни цвркут птица.

У 11 h. Ваздушна опасност.

Никако да се усредсредим. Ни на књигу, а некмоли рукопис. Вазда питање: КОМЕ и ЗАШТО ? 21h. ведра ноћ. Небо осуто звездама.  С терасе посматрам сазвежђе: Велика кола. Ниш у полумраку. Стрепи. Ишчекује. Шта ли ће нам донети ова ноћ?

У 21.35 h. бомбардован Аеродром, светлаци противваздушне одбране су циктали у небо.  Задобова по крову зграде.  ПА је у бубањској шуми. Сигурно је да су ово кошуљице од муниције.

Сјурио сам се у подрум. Усплахиреност и страх.

Слушам Глас америке: Бомбардовања ће се интензивирати.

Oко поноћи легао, сав смлаћен заспао.

Чарлс Симић

ПСАЛАМ

Већ дуго премишљаш,

О Господе, шта ти је чинити с безумним

Владарима света. Далеко сеже им моћ,

А ти си застрашен њиховим канџама.

Један од њих нашао ме је у својој сенци.

Дан је бивао све хладнији. Висио сам зањихан

Између ужаса и одважности

У најмрачнијем углу синовљеве собе.

Тражио сам те погледом. Тебе у кога не верујем.

 Био си заузет улепшавањем цвећа

Бригом да се јагањци не удаље од мајке,

Или можда ниси радио чак ни то?

Беше пролеће. Разгаљене убице

Лудо су се забављале, а твоје божје слуге

Стајале су уз њих, старајући се да ми

Своје последње збогом изговоримо како треба.

(Из књиге „Касни позив“, превод Марија Кнежевић)

6. април 1999.

Ведро јутро иза кошмарне ноћи. Гледам кроз прозор како у хладњикавој светлости априлског јутра зеленило шуме  снажи. Цвркућу птице. И то ме једино јошт радује.

Прочитао сјајну причу: Зигфрид и лосос -  К. Малапартеа.

Огласио се телефон. Бане из Париза. Пита да ли гладујем? Позајми паре, каже ми. Проблем је и са успостављањем везе са Србијом.

Алексинац је порушен. Види се у рушевинама  сва мука човекова да сагради склониште.

Шта је то у људима да их чини безосећајним. Мало је рећи људи звери.

Испуњава ме очај, гуши бес.

10.10 h. Свако време има своје људе звери.

На ТВ испред срушене куће уплакана жена поручује кћерима у БГД-у да не брину, да су добро, да се оне пазе. (околина Краљева, Витановац).

Злосутничка тишина понад полуосветљеног Ниша.

Небо тамно, осуто звездама.

7. април 1999.

У 0.40 h. бомбардовање. Не излазим. Детонације. Хујање. У 05.30 h. излазим на терасу.  Чујем пој певаца. Са радија : подршка и осуда агресије! П(о)разна реторика српских политичара.Иста  прича са давно овешталим фразама.  То су болесници, каже Проф. др Ј.З. са синдромом поремећеног мишљења.

Патријарх Павле  са ТВ екрана позива на мир, узда се у  правду божју.

Сунчано. Топло.

***

ЖИВИМ на црно

Пишем на црно

Између у зеву сирена

Таме странице роје

Земље суштина у црном

У ноћи бесаној

Мисао

Облаци дима

Видик

    у прах ћеш се вратити

Исцелитељно

1999.

8. 04. 1999.

Звала Лидија из „Просвете“. Припрема се књига осуде. O – суде!

Шта написати? Којим речима, има ли тих речи, све ово изрећи, чиме и како анатемисати злотворе овог времена.

22.15 h. Уз злокобно завијање сирена, са терасе, погледом бдим над с/уморним градом.

9. 04.

Ниш је прошао без бомби.

Облачан, тужан дан. Однео Лидији текст.

 С.О.С...СВЕТЕ, ОТВОРИ/те  ОЧИ*

            Јер, не има ни у једном језику људске врсте речи које би биле кадре да анатемишу зло које о/бесни силници наносе народу овог простора. Деци. Женама. Младости. Старости. (Прошлости. Садашњости. Будућности. ) Кућама...Гробљима. Ваздуху. Води. И свему што миче по земљи...

            С. О. С...СВЕТЕ ОТВОРИ/те ОЧИ!...

            Јер, бездушна техника је сатрла људско и створила петоглавог монструма именом клинтон-ширак-блер-шредер-олбрајт...Отворена је Пандорина кутија. Сатана је ушао у „људско обличје“ и даждом огњеним пали...Злочини. Без стида и срама. Спроводе своју демонкратију...Сатиру и затиру. Огње огњем у којем ће се паклу пећи, уз завијање сирена, дечији плач, и клетве немоћних, а поносних.

            Нем, запрепашћен, ужаснут, у овом кошмару придружујем мноштву гласова и овај Глас осуде. О суде. Опомене...Проклињања...

            Али, авај, све је већ речено. Чујем и проповедника (Проп. 1. 8): „Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо не може наслушати“...

            И јоштер додајем знано: „Коме закон лежи у топузу трагови  у смрде нечовјештом“.

            Save Our Souls...СВЕТЕ, ОТВОРИ/те ОЧИ!...

            Запад копа црну рупу (раку) своје виртуелне илузије и моћи, моћи без душе, без људскости, витештва, без части...у којој ће и сам нестати.

            Сабласно исписује хорор странице своје историје бешчашћа...

            И зато: СВЕТЕ, ОТВОРИ/те ОЧИ...Пре него што их на веке склопиш.

            Зауставите зло. Еда НАТО шкорпије саме себе прождеру!...

            Згранут и пометен, нада овим листом понорне белине, уз подмуклу тутњаву детонација, цептим. Стрепим. А већ свиће. У хладној светлости априлског праскозорја шири се опор мирис дима над рањеним градом Нишом.

            Цвркут тичији једина је радост овог јутра. И нада...

            Предлажем ад се сниме све рушевине...жртве...лица...и да на свим пошиљкама у Свет не-Свет иду поруке (марке, разгледнице) еда се види  дело безумља, на крају овог века вукодава (Мандељштам).

            ДА СЕ ЗНА.

            Амен!...

7.4.1999. у 06.30 h.

Обј. у Књизи ОТВОРЕНА КЊИГА / против агресије /, стр. 27-28, Просвета, Ниш, 1999.

Политика, 6. јун 1999. објављује белешку:

Склониште духа

„Отворена књига  против агресије, коју је издала „Просвета“ из Ниша објављена је ових дана и на енглеском језику, у преводу Весне Лопичић.

„Отворена књига“ садржи апеле и описе зла НАТО агресора, које је својим пријатељима  и колегама у свету упутило више од тридесет културних и универзитетских стваралаца из Ниша, међу којима су Бојан Јовановић, Јован Пејчић, Сава Пенчић, Димитрије Миленковић, Добривоје Јевтић, Љубомир Хаџи пешић, Зоран Ћирић, Зоран Вучић, Љубиша Митровић, Стојан Богдановић, Веселин Илић, Слободан Стојадиновић, Мирослав Тодоровић, Мирољуб Стојановић...

Т. Н.

            Miroslav Todorović

          SOS...PEOPLE, OPEN YOUR EYES

          Because no language of mankind contains a wordpowerful enough to anathematise the evil with which insolent tyrants afflict the people of this area. Children. The yong. The old.  (The Past. The Present. The Future). Houses...Graveyards. The air. The waters. And whatever is moving on the surface of the earth...

            SOS...PEPLE, OPEN YOUR EYES!...

            Because heartless technology has crushed down whatever was human and created a monster  with five heads known  as  Clinton-Chirac-Blair-Schroeder-Albright...Pandora’s box is now open. The Satan has entered ’the human form’ and now burns with ardent blaze...Crimes. Without any sense  of shame. Establishing their democracy. They crush and exterminate. They burn with fires which  will burn  them in hell to the accompaniment of air-raid alarm siren wailing, children crying, and curses of the helpless but proud.

            Silent, astonished, horrified, this Voice of  Condemnation joins the turmoil of mirriad voices. Warning...

                        But, alas, all has been said. I  can hear the Ecclesiaste ( 1.8):' All things are wearisome, more than one can say. The eye never has enough of seeing, or the ear its fill of hearing.'

            And to add what is well known: „Along his path who maketh  Might his Right rise stenches of inhuman  cruelty.

            SAVE OUR SOULS...PEOPLE, OPEN YOUR EYES!...

            The West is digging a black Hole(grave) for its virtual illusion and power , power without  soul, without humanness, without chivalry, without honour...in which it will disappear.

            It is ghastly writing out the horror pages of its history of dishonour...

            And because of that: People, open your eyes!...

Before you close them for good.

            Stop the evil. So that the NATO scorpions poison themselves!...

            Astonished and confused. I tremble with rage over this sheet of abysmal whiteness to the accompaniment of detonaton rumble. I fear. And it is already dawn. In the chilly light of April  daybreak, apungent odour of smoke spreads over the injured city  of Niš.

            The twitter of birds is the only joy this morning. And hope...

            I suggest that we film all the ruins...victims...faces...and that all our mail sent out to the world/non-world contain messages (stamps, post-cards) so thhat the effect of madness is clearly seen, at the end of the age of wolf-strangler (Mandelsteim).

            TO MAKE THIS KNOWN TO EVER TO EVERYBODY.

            Amen!...                                                                                                    7 april 1999 at 6.30

(AN OPEN BOOK / AGAINST AGGRESSION/  Prosveta, Niš,  A special edition of the „Beleg“ Series, 1999.

Бомбардована је Застава. Радници су се раније обратили јавности свих земаља чланицама НАТО-а да ће даноноћно, све док трају бомбардовања 38.000 радника даноноћно чувати фабрику, бранити је својим телима. (Политика субота 27. март 1999).---------------------------Али, авај, у 01,13 h. ове ноћи Застава је, јављају, срушена у прах и пепео.

Ноћ ваздушне опасности.

Запањени дани.

10. 04. 1999.

03.40 h. пробудио ме  ромор кише.

09.30 h. Ваздушна опасност, 10.45 h. престанак ваздушне опасности.

Бубањска шума зазелењава све снажније.

Природа живи своје, срећа је да човек на то не може утицати. Срећа за природу, још већа за човека.

У „Борби“ текст „Европо, отвори очи“, јуче дао Лидији у „Просвети“ текст: Свете, отвори/те очи... Све се слива у један глас осуде. О суде!

11. 04. 1999.

Устао у 4.30 h. Спокојна тишина праскозорја над Нишем.

Ускрс.

У 5.33 h. Глас америке: Наставља се кампања бомбардовања упркос лошем времену и највећем хришћанском празнику Васкрсу.

У 06.31 h. престанак ваздушне (бездушне) опасности.

У 09 h. зове Бане из Париза. Сањао да је проходао. На ТВ у Француској главна тема су избеглице.  Појачава се бомбардовање. Облачно је и тихо.

Јави се и др Загорац пјесник из Брчког. Грми: Светски олош је на сцени. Бездушни криминалци хоће да униште и покоре мале народе.

Узаман покушавам да све осмислим,  да за све  нађем реч/и.

Али, авај, нема речи. Нема. Нема...

Је ли човек божја казна?

Све је у мени сумња, после свега.

Ноћ у знаку ваздушне опасности.

Шта ће остати иза овог дана, недана?

12. 04.1999.

Јутро. Ваздушна, бездушна, опасност. киша...

Поново је, иза поноћи, бомбардован Крагујевац (02.45 h.), Панчево (02.30 h.), Нови Сад, Крушевац...

Сабласне ноћи у мишјој рупи Србије.

Дотиче ли то ум и душе џелата овог времена?

ЖИВИ ШТИТ, на мостовима се скупљају људи. Народ.

Звао Тома Мијовић, јавио се Мирослав Лукић.

14.04.

Кишовито јутро. Вести о бомбардовању. Пожега, Нова Варош, Ваљево...У сну залутао негде у Приморју. Авиони и пушчана цев уперена у мене.  Зија црно. Будим се и устајем као из гроба.

Са Л., жучна расправа око новца.

ИЗ АПРИЛА 1999.

ЧИТАТИ из белине

Црних наслага тишине

Помела се Реч књига

Сада сирене јауком нижу

Стихова наших сате страшне

Ваздушне опасности

На измаку миленијума

Песме без речи

Склониште варљиве наде

Ад се разгоропадио

Из мртвих душа бездушника

Прах се праху враћао

Target* јаве наше

Књига црна пламен

Сатире

У завијајућем фијуку

15.04.

*енгл. мета, циљ

15. 04. 1999.

Пробудиле су ме силовите детонације. Аеродром. Чује се брујање авиона. А небо, туго, ведро, звездано. Гледам, са терасе, силуете људи како безглаво јуре ка склоништу. Град у грчу и праскозорном сумраку стрепи. Ниска летећих пројектила се расу у тами неба. Светлећа лопта   свитну над Медошевцем. Светлост и детонације од којих задрхта и моја зграда. Дим...

У 05.09 h. гледам како се сабласни баук дима шири над градом.

У 06.40 h. Председник Југославије Слободан Милошевић  са ТВ (понавља се небројено пута) говори приликом дочека  белоруског председника Лукашенка.

Минуле ноћи бомбардована Раковица, око 03 h., Крушевац, 04.45 h., Куршумлија, 21.35h. Чачак, 0.15 h. Предајник на Овчару, Златибор, Приштина, Ниш...

            Диљем земље у градовима се одржавају протести, митинзи, концерти.Слуђени народ је потпуно излуђен. Ноћу  их окупљају да уз песму и игру чувају мостове. Синоћ је и Ниш код тврђаве на мосту уз песму и игру чекао јутро. ТВ Белл Ами је преносила спектакл уживо.

            Са картончићима  прикаченим на леву страну на којима је натпис Target свет се окупља, пркоси игром и песмом бездушном свету.

            Излазим у град.

            У парку код команде окупио се народ и радознало посматра рад дизалице на рашчишћавању рушевине.

Пролеће зазелењава све снажније.

09.30 h. ваздушна узбуна

Идем у Тврђаву. Војни камиони су запосели простор парка испред атељеа. Код Миње и Радомира Антића сликара задржавам се кратко. Осећа се резак мирис-смрад нафте,брундају мотори. Сликар Антић се спрема да иде у викендицу на Виник, овде од  буке, и муке, не може да слика. У ваздуху смрад изгорелог бензина.

Звала Лидија из „Просвете“. У понедељак 19 априла, промоција књиге „Против агресије“.

Немам снаге, а ни воље, да се на било шта усредсредим. Ужасавају ме слике рушевина са ТВ екрана.  Је ли то Запад направио арену од овог простора на заласку 20 века? Јесу ли то људи  што на екранима  гледају уништавање једног кроз историју, кроз сва времена, страдалног народа.

Савјест Европе је мртва – чујем брата и пјесника др Загорца како ми довикује из Брчког.

22.20 h. излазим на терасу. Пиљим у ноћ. Ведро, звездано небо.

16. 04. 1999.

Ноћ ваздушне опасности је минула.

Ниш је преживео ову ноћ. Али разарали су Београд, Панчево, Нови Сад, Суботицу, Параћин.

Црни извештаји овог јутра.

06.33 h. Престанак ваздушне опасности.

08.56 h. Ваздушна опасност.

16.30 h. Престанак ваздушне опасности.

17.55 h. Ваздушна опасност.

17. 04. 1999.

06.30 h. Престанак ваздушне опасности.

Киша. И у сну детонације. Трзам се, пљушти плаха пролећна киша.

Ноћ пролази мирно.

Али, страдало је Ваљево, Крушик је, јављају, сравњен са земљом.

Народ проводи ноћ на мостовима, уз песму и игру, организовано пркоси, по налогу политичара.

Камера прикаже и неког од политичара. Подржава, а када га сниме, хитро се изгуби уз чопор обезбеђења вози у сигурност бункера.

Набавио бензин.

18. 04. 1999.

 06.30 h.  Престанак ваздушне опасности. Бомбардовани: Београд, Панчево, Ужице...

А, дан туго моја, ведар пун светлости. Све бујније зеленило. Цвета...

09.00 h.  Ваздушна опасност.

Наоблачава се.

19. 04. 1999.

У 9.05 h. зове Б. Драгојевић из Париза. Видећемо се, сигурно, говори отуд, и онда ћемо се испричати. Сумња, мисли да су и телефони под контролом. У 10.05 h. јака детонација. Дослије дознајем: Пробијен звучни зид. Сандра се јавља из Трговишта. Саша је у Алдинцу, на бугарској граници. И тамо силовите детонације.

У „Просвети“ промоција књиге „Против агресије“.

Намеравам да идем у Завичај, село Трешњевицу, Ариље.

Идем у тврђаву код Миње Антића за бензинске бонове. Сви атељеи у тврђави замандаљени. Брунда мотор војне   цистерне у парку испод крошњи дрвећа.

Неспокојан враћам се у стан.

20.35 h. Тишина над полуосветљеним градом пуна стрепње.

А ведро, за песму,  небо осуто звездама.

У 23.10 h. бомбардовање.

20. 04. 1999.

Прохладно априлско јутро. Облачно. Сиво. Бомбардовани: Ниш, Ваљево, Крушевац, Прилике. (Давно, тамо у Приликама, као ђачић, видео сам пауна - птицу).

Зеленило све бујније. Срећом, не хаје природа за људску несрећу.

У 10.09 h. Ваздушна опасност.

Киша, сивило. У ваздуху, души, у речима.

У 16.40 h. престанак ваздушне опасности.

У 19 h. јавила се Д.,

У 20.45 h.  Узбуна.

21. 04. 1999.

Црно пролеће, црне вести и овог јутра. Бомбардован пословни центар Ушће, не знам због чега не кажу Зграда ЦК, мост у Новом Саду, Фрушка Гора, Ужице, Ваљево.

Боли ме душа. Је ли то тзв. цивилизација на умору 20 века?

Ниш у полумраку, склоништа у страху.

Облачно, туробно јутро.

У 7.23 h. престанак опасности.

И у сну бомбардовање. У селу сам, панично бежим по крчевини између кратера бомби. Мој покојни отац, разговарам с њим, слике се ковитлају, стапају у аморфно црнило из којег се сав сломљен будим...

Прохладно, сиво тегобно јутро. Црне вести црног нам пролећа.

У 13.40 h. ваздушна опасност.

У 18.20 h. престанак ваздушне оасности.

У 21.30 h. јавио ми се из Х. Новог  Хаџи Иван В. Алвировић.

У 22.00 h.  тел. сестри Милостиви.

22. 04. 1999.

Тмурно јутро.

Прва ноћ без узбуне.

Бомбардовани Београд и Ваљево.

08.42 h. ваздушна опасност.

У  12  h. вест да је Милошевићева резиденција у ужичкој јутрос у 04 h. срушена.

Где ли се  Oн који је  свему овоме допринео сакрио?

23. 04. 1999.

06.20 h.  Престанак опасности.

Бомбардовани Ниш 02.20 h, Краљево, Ужице, Крушевац...ТВ Београд 02.06 h.

Црне вести овог кишовитог и с/уморног јутра.

Био код Даје и Д., Срушен је мост на Расини.

Сада смо одсечени. Где се ко затекао. Боли ме душа за сваком  рушевином.

Мост погођен ракетом / Подрхтава над реком / подрхтава и у мени

24. 04.1999.

05 h. бомбардовање.

Авиони су брундали.

Уплашени пас је панично скичећи јурио улицом

Испред склоништа су стајали људи и гледали како се светлећа ниска пројектила витла у небо.

Изненада узвик одушевљења. Као да је авион погођен.

Страховите детонације су се сустизале. Грувало  силовито. Зграда је подрхтавала.

У 0.5 h. брундање авиона се удаљило пут истока.

Скувао кафу.

Ноћ је баздила на експлозије.

У 0.30 h. поново ПА и брујање авиона.

Вести: Бомбардован Н.Сад, Краљево...

Ведро.

Венац облака на хоризонту  наслоњен на тамну линију брда.

Изашли смо живи из кошмара ове ноћи. Подбули. Сломљени. Тупих погледа, неми.

Ишао до бувљака. Испред капије МИН-а зјапи огромна рупа од ноћашње бомбе.

Зграда згромљена. Свуда унаоколо лом.

12.06 h. Престанак опасности.

13.47 h. нађох се на бувљаку. Полупразне тезге. Лутам бесциљно.

19.00 h. Драгомир Загорац из Брчког. Слушан: Морбидни умови владају светом. Да Бог да очи своје исплакали.

Авиони дивљају небом.

У 20.22 h. Престанак опасности.

У 20.38 h. Узбуна.

25. 04. 1999.

У 1.14 h. страховита детoнација, затресла се зграда, зазвечали прозори.У трену сам помислио да ће се све срушити.

У 6.45 h. Престанак ваздушне опасности.

Облак густог, црног дима, сабласно је пловио понад града.

Тмурно, и у мени, и у души.

...бомбе са стравичним дејством, уздрмао се читав град.

Био у Р.П. Свуда стакло. На бувљаку се окупиле групице људи.

Сиротиња нуди сиротињи изанђале дрангулије.

У 14.28 h. Ваздушна опасност.

У једном трену остали без игде ичега.

26. 04. 1999.

Киша. У 6.10 h. престанак ваздушне оасости.

У 12.48 h. Узбуна

У 15.10 h. Престанак

У 21.50 h. Узбуна

У 06.15 h. Престанак

27. 04. 1999.

 Дан државности Ј.  Седам година је прошло.

У 08.37 h. Вазд. опасност.

У 10.40 h. Престраши нас јака детонација.

Бомбардована Сурдулица. На ТВ слика искиданих кућа, сва мука и надa у трену се распрши кроз тутањ и дим. Не руше се само куће, срушена је и нада у људско, човека, ту чудну врсту која ће саму себе на крају збрисати.

Над Нишем брундају авиони.

28. 04. 1999.

У 6.37 h. Престанак опасности.

Из бубањске шуме допире гакање врана. Свуноћ је лила киша.

Вести о бомбардовању. Пожега, Београд...

Немам снаге, немам воље за било чим. И ово што бележим, записујем из очаја...

Чекам-о. Отупели за све.

У 9.25 h. завијајуће арлаукање сирене. Узбуна.

У 15.45 h. Прстанак опасности.

У 17.00 h. јавио се Богдан Р. Каже: Европа је жртвовала Србију да би се на њој сломио амерички програм.

Јавио се, вели, Генералштабу, ставља им се на располагање, хоће да се активира...

...размењивали мишљења без доношења закључака...Предс. Русије у разговору са председником Белорусије Лукашенком.

20.25 h. Ваздушна опасност.

20.38 h. у облачном небу брујање авиона.

Искидане речи моје стрепње.

28. 04. 1999.

Једном ће и ово бити историја. Српска историја је казивање о несрећама, страдањима.

СВАЊИВА И МРКНЕ

                        Историјо, наша моријо.

                        проклет био ко те створио*.

СВАЊИВА и мркне у истој тмуши.

Чему песма твоја, из векова ткање?

Изасја у слово рана, сад у  души

Слутиш, оно некдање, пој свитање.

Године наших векова – земна рима

Испод бремена српских времена.

Судбо митска, вазда с душманима.

Слово исто, понад и испод камена.

Из чијег гроба уста ово доба?

Откуд врâн гавран  у голубици?

Сећа се несрећа згаришта и сеоба

У века  овог  црној на пемарици.

*М. Данојлић

                     

29. 04. 1999.

Облачно, мутно, јутро.

Црне вести и овог јутра. Бомбардовани: Београд, Нови Сад, Рума, Пожега...

06.30 h. Престанак ваздушне опасности.

12.04 h. Ваздушна опасност.

Сунчано. Пре подне трагао за бензином. Редови, редови. Код штампарије „Просвета“ гориво нестаје када стижем на ред.

Хоће ли се огласити сирена?

Једино ме још радује сунчано време.

Испред склоништа у хладу седе станари околних зграда. Као да сам у ружном сну. Ружне су и вести, порушене куће, мостови, рафинерије.

А вербалне подршке пљуште са свих страна.

22.30 h. Брујање авиона.

30. април1999.

06.12 h. Престанак опасности.

08.14 h.  Узбуна.

Вест да је срушен торањ на Авали.

Нема ТВ програма из Бгд-а.

Вести о прекинутим комуникацијама.

16.00 h. Престанак ваздушне опасности.

Ластавица у мом видном пољу залепрша и ишчезе у плаветнилу.

17.12 h. Ваздушна опасност.

1. мај 1999.

06.14 h. Престанак ваздушне опасности.

Сунчано, плаветно јутро.

Дочекасмо живи и ово јутро, кажем Л., буновно.Затим је терам због звоцања у пизду материну.

Востани Сербијо, музика са ТВ се  безброј пута понавља.

Пуковник, наш изабрани мудрац, са ТВ сере како 85% Американаца не зна где је Србија, а 50% не зна где је Америка.

Бомбардовано Краљево, Крагујевац, Панчево, Нови Сад...Сомбор...

08.21 h. Ваздушна опасност.

17.50 h.  Детонација. Пробијен звучни зид.

Тишина над Нишем.

Тек покоја упаљена светиљка.

2. мај 1999.

У 01.50 h. будим се из кошмара.

Изађем на терасу, ноћ мајска, месечина, светли као дa je дан.

У 02 h. чују се из даљине потмуле детонације.

У 07 h. Престанак ваздушне опасности.

Бомбардовани: Н. Сад, Сомбор, Чачак, Крушевац, Краљево, Прокупље, Шабац...

А сунчано, светлости пуно мајско јутро.

Потресна слика  ракетом спаљеног аутобуса који је јуче, 1.05 h.  погођен  у селу Лужане, на путу Подујево –Приштина.

(Дослије, 16. фебруара 2001. око 11.15 на путу између места Мердаре и Подујева, први од пет аутобуса којим су се Срби превозили на линији Ниш – Грачаница код села Ливадице разнет је даљински активираним експлозивом. По првим извештајима погинуло је седморо Срба више од 40 повређено. Чуо сам страшне речи, ТВ дневник, БГД. 19.02. у 19.40.

                                    ...остала још једна врећа

                                  делова људских тела)

08.22 h. Ваздушна опасност.

15.05 h. Престанак ваздушне опасности.

21.11 h. Ваздушна опасност

Око 22 h. изненадни, стално ишчекивани, нестанак струје. Распад енергетског система.

Кошмарна ноћ. Бомбардовање. У сну сечем дрва.

Долазио Слободан Г. од 12-14 h.

Звао Загорац, теши да ће се Србија  спасти...

3. 05.1999.

06.35 h. Престанак ваздушне опасности.

Тихо, мирно мајско јутро.

Нема ни ТВ, ни радио програма.

Глас Америке јавља да је због бомбардовања термоелектрана Србија у мраку од Ниша до Сомбора.

Глас Бугарске јавља да  је Бугарска уступила ваздушни простор НАТО-у. Сад смо награбусили. Ниш им је на прагу.

У 08.00 h. Вести. Бомбардовани Н. Сад, Ваљево, Ниш...

У 08.55 h. Узбуна. Звао Бане из Париза. Ови разбојници ће ићи до краја. Поподне обрадују ме ластавице. Лете око прозора, у чијем су горњем углу, направиле гнездо и минуле године излегли младе. Да ли ће и ове године успети исто. Радује ме њихов лет, весели присуство.

4.05.1999.

06.10 h. Престанак ваздушне опасности.

Ведро небо се убрзо прекрило облацима.

Бомбардовани минуле ноћи ТВ Нови Сад, Лађевци...Нема ТВ програма, сметње радио програма, све смо изолованији.

Са Л., у нишкој бањи. Сирена за узбуну док смо ишли Стазом здравља.

Оморина.

Јутрос добио позив да се јавим  10.05. у 07.30 h. на преглед ради ИП у ул. Др. А. костића 9. Београд.

Ратно стање. Без узбуне дневно је само пар сати. Не знам да ли знају шта се дешава? Читају ли новине? Српску администрацију и бирократију не може ништа променити. Као ни „памет“ политичара који све ово воде у пропаст.

У 12.10 h. бомбардовано Ваљево.

У 21.37 h. Ваздушна опасност.

5. мај 1999.

06.15 h. престанак. Облачно.

Бомбардована Кадињача.

09.17 h. Узбуна.

15.46 h. Престанак.

У 10.37 h. послао телеграм Реп. заједници за пенз. с молбом да промене термин прегледа. Не знам да ли је требало да их обавестим о бомбардовању. Пошта у полумраку. Нема струје.Ветровито. Депресивно. Читао Димитријевићев путопис у „Савременику“. Тмурно у ваздуху, тужно у души.

20.55 h. Узбуна.

Уместо да идем у склониште које је мељиво и дави гледам филм Lost in Africa. И док се одвијала сцена која приказује лавицу док стиже импалу изненадна светлост бљесну у прозору. Засја као у сред летњег дана. У трену бубањска шума осветљена сабласно заблиста у  чудесном  зеленилу. А затим подмукле детонације рукнуше на северној страни града.

Са терасе видим како пламен  сукља у небо. Ветар ковитла црне таласе дима понад града. А киша мајска благодатно шумори у олуцима..

Цептим : Шта је све ово? Има ли разума? И шта је човек? Је ли звер?

Пламен сукља. Дими над Нишем.

Ко је тај што потеже обарач, баца бомбе? Има л’ ичег људског у њему. Је ли разум људска особина?

За-белешка

Тек када је спознао тајну тражења  виде да је живот прошао.

Не дају да имаш ни оно што је твоје.

06. мај 1999.

06.35 h. Престанак ваздушне опасности.

12.15 h. Ваздушна опасност.

Прохладно јутро.Тмурно. Депресивно...Покушавам да читам. Покушавам дa по-нешто за-пишем. Вести о бомбардовањима, мисао о суровој српској бирократији. Читам Мијовићеве песме: Светлуцања, дозивања.

Ветар и туга.

Звао Ж. М. каже да у Борчи ваздух пецка. Од Панчева стижу отрови. (22.04.2002. у 16.30 h. примио

телефонску поруку да се Жика убио  пуцњем из пиштоља).

15.55 h. Престанак ваздушне опасности.

21.06 h. Ваздушна опасност.

Бомбардовање између 3.30 h. и 04.20 h. бљескови, детонације, дрхтање земље, облаци пуни смрада и дима.

07. 05. 1999.

06.05 h. Престанак

07.10 h. Ваздушна опасност.

Облачно, јадно и прохладно.

У 11.25 h. бука авиона затиче ме у центру града, код Калче. Редови испред трафика се распршише. Из прваца Душановог базара детонације и дим. Доцније сазнајем да су касетне бомбе бачене на Клинички центар, ул. Шуматовачку, код Велике пијаце. Завијање сирена кола хитне помоћи. Метеж. Панична јурњава преко моста код тврђаве. Милиција је код зграде универзитета блокирала пролаз.

Јаој мајко моја, болно кука жена плаве косе. Држи је младић, син можда. Обујмио је око паса лица скамењеног у болу.

Бежите, виче милиционар, с моста. Људи неми, запањени. Киша гелера је оставила трагове на зидовима. 11 мртвих преко 60 повређених. Поред мртвог човека пластична кеса, у кеси векна хлеба, веза лука, расула се зелeн и шаргарепа, туго моја. Локва крви се шири. Преко улице, кроз дим, из куће у пламену маучући панично изјури мачка...

У 16.37 h. престанак ваздушне опасности.

У поштанском сандучету Мирољубов SIGNAL / WAR EDITION

И у мени горе аутомобили, мртви на улици, тротоару, поред аутомобила.

Разбацане пластичне кесе са оскудним садржајем салате, везама зелени...

На Ж. станици службеник ме зачуђено и упитно гледа. Каже , има воз за Бгд. по поноћи, а када ће стићи, и да ли ће стићи, то вели, само Бог зна. А и Бог је од нас Срба дигао одавно руке.

08. 05. 1999.

21.30 h. Узбуна.

06.17 h. Престанак.

08.55 h. Узбуна.

Прохладно, облачно јутро.

Вест о бомбардовању кинеске амбасаде у Београду, хотела Југославија, зграда у Кнез Михаиловој.

Бомбардује се у руши сирота Србија, дивље и разбојнички.

Наши политичари се сјате, изговоре знане фразе, изјаве се пиле једна из друге. У томе је сва јединственост. Ништа конкретно.

16.00 h. Сунчано. Бомбардовање. Страховите детонације.

Дим понад Медошевца, из правца МИН-а, из центра града.

У 16.15 h. са терасе фотографишем дим понад аеродрома.

Панично гракћу вране, јато ластавица витла успплахирено око зграде.

У 17.55 h. вест да је на аутопуту код Јагодине бомбардован и порушен мост.

23.04 h. злокобно брујање авиона.

9.05. 1999.

05.50 h. Престанак узбуне.

Сунчано мајско јутро. Вести о бомбардовању. Стрaдали: Ужице, Панчево, Младеновац...

08.20 h. Вазд. опасност.

Био на А. станици. Туга рањеног моста на Нишави и разголићени кровови кућа.

На А. станици: Ратни распоред вожње.

Разговарао тел. са Србом.  „Апостроф“  је пред затварањем. Очај и безнађе свуда.

16.43 h. Престанак ратне опасности.

10. 05. 1999.

01.40 h. ДУ ДУ ДУУУУ... из сна ме трже тутњава.

Бомбардовање, поново индустријска зона.

Путујем на преглед за ИП аутобусом за Бгд. У крцат аутобус улазе путници мученици: Алексинац, Ражањ, Параћин, Ћуприја, Светозарево...Крцат, вуче се аутопутем, брекће преоптерећен, скоро је стотина људи у старом аутобусу. Све налик филму: Ко то тамо пева?

- Вас у Ражњу нико не дира - рече чикица чим уђе у аутобус. - Сиротињу сви заобилазе -  одговара му други.

А Пироћанци написали: Бомбардујете и нас и ми смо Срби. Станице пусте, људи вапе да уђу у аутобус. Нема места ни за стајање. Ипак стижемо у 10.10 h. Одлазим у А. Костића 9.  соба 136, седе тамо и ћаскају две жене. Kомисија. Видим све је ово неозбиљно. Наше. Јашта. Измери ми једна од њих притисак. Ако је ово комисија џаба сам долазио. Човек им је најмање важан. У ходнику ме дочекује кум. Кажем Микани у дирекцији о прегледу и да ће ме одбити. Вели да узимају паре. То је одавно јавна тајна.  

Покушавам да у Предузећу извучем неки динар. Стално нека састанчења. Тек у 13 h. појављује се заменик директора и одобрава  500,00 дин. У 13.10 h. оглашава се сирена. Настаје паника. Јурњава. Ја немам куд. Идем ка Теразијама. Срећем се са Чедомиром Мирковићем. Каже ми док се рукујемо да настављамо када све ово прође. Са песником Живком Николићем у „Зори“ чекам-о Србу Игњатовића до 16.30 h. Затим журим на А. станицу и аутобусом СИМПЛОН Загужане стижем у Ниш.

Мучан дан је прошао, ноћ неизвесна стиже.

Најављена је ваздушна опасност.

***

Ми смо једна , да тако кажем, врло породична породица.

(Мира Марковић у Интервјуу SI-BI-ES-u, 10. мај 1999)

ИЗ МАЈА 1999.

ЗАТОЧЕН/И у Нишу

Путеви без пута

Реке понад мостова

Муте се у муку сенке

Мајски дани

Ноћи огњене

Зелено Туробно

Између ваздушне опасности

У процепу сирена

Дишем

Звучни зид

Детонација

Касетне бомбе

Вражји језик Милосрдног анђела

Сабласне странице разгорева

Мај у пламену

Рушевине су језик

Нишчих

11. мај 1999.

У 06.10 h. Престанак.

У 07.40 h. Узбуна.

Ноћас у 02.50 h. бомбардован аутопут, срушен надвожњак код Трупалских шума.

Страдали: Ваљево, Панчево, Вел. Плана, Аутопут, Барич...Искра, Сомбор...

У 09.15 h. јави се Бане из Париза. Живи тамо, у свету, далеко од свега. Ови ће, каже, ићи до краја.

У 11 h. тутњава из правца Прокупља.

У 11.20 h. бомбардован Медошевац, Југопетрол...

Пси се панично сјурише улицом, запишташе птице, наста пометња на земљи и  у ваздуху, а онда грунуше авиони...

12. мај1999.

У 06.11 h. Престанак ваздушне опасности.

У 07.40 h. Ваздушна опасност.

У 09.43 h. брујање авиона у прелету.

Радујем се једино ластавицама које у мом прозору праве гнездо.

У 14.55 h. бомбардовање. Брујање авиона. Детонације.

Тужан, немоћан, очајан. Баченe се у касетне бомбе у Дуваништу, ул. Мајаковског, Б. Миљковића.

13. мај1999.

05.50  h. Престанак опасности.

Облачно, тмурно, мајско јутро.

Пљуште страхотне вести о бомбардовању. О страдању. И празне  речи осуда. Треба. Што пре. Разматра. Осуђујемо. Не смемо дозволити. И тако, из дана у дан, већ 50 дана. Тамо негде у свету из удобности фотеља гледају на ТВ уништавање једног народа, природе, ваздуха...

Србија је арена.

Протестни скупови: Песма нас је одржала, у Београду, ево већ 47 пут.

07.37 h. Ваздушна опасност.

09.00 h. Хука авиона.

14.50 h. Тутњава од бомбардовања. Сели смо да ручамо кад загрмеше авиони. Затим рукнуше страховите детонације.

У 17.20 h. Престанак ратне опасности.

Око 22.35 h. Поново је засветлело у небу, поново је нестала струја.

14. 05. 1999.

06.20 h.  Престанак.

Ноћас киша.

9.47 h. Узбуна.

Изашао сам на Бубањ, хук авиона из даљине, с југа допиру силовите детонације.

14.30 h. бомбардовање.

15. 05. 1999.

07.20 h. Узбуна

Нема струје. Бомбардовани Чачак, Краљево, Косово...

А мај, туго...

Мало живости на пијаци. Страх на улицама.

14.50 h. Престанак ваздушне опасности.

Расцветало се багрење. Распевали цветни мириси.

21.05 h. Узбуна.

05.22 h. Престанак

Ишао за бензин. Облачно, мајско јутро. Вест о бомбардовању. Туга  овог на измаку миленијума.

Крах људског ума. Киша као да јењава. Повремено детонације. То, уништавају по граду касетне бомбе. Разговарао са Сандром, Драгињом Урошевић, M. Мркићем.

Облачно, тмурно, тегобно.

22.06 h. Узбуна.

06.06 h. Престанак.

***

У БЕСАНОЈ ноћи

Страхотна детонација

Распе се

У све стране (не)света

Погођена кућа

Моја душа

Дрхти рука

Пише

Немоћна склања

Опис смака

У књигу мрака

***

КАСЕТНЕ бомбе

У страшним ноћима

Наших векова

Апокалипса списа

Без речи

Белина у пламену

Димом

16. 05. 1999.

17. 05. 1999.

Мутно, маглено јутро.

Вести о бомбардовањима. Ужице, Краљево...Читам: На Дрини ћуприја. Склањам се у књигу.

07.50 h. Узбуна.

10.55 h. Престанак.

13.00 h. Узбуна.

23.12 h. страховита детонација. Зграда је задрхтала из темеља

У 05.50 h. Престанак ваздушне опасности.

Страдали Ниш, Врање, Лесковац, Н. Сад, Батајница...

Прохладно мјаско јутро. Срушен надвожњак код Трупала.21.20 h. узбуна,

***

НОЋ између

Завијајућег вапаја сирене

Штоно кроз срце ми и душу

Сабласни конац шнира

Реже

Мисао Реч

И одахњујућег престанка

Тачка је

Сkлониште у којој чекам

Свануће

И стрепим

Да се све не распрши

У пламен

У дим

18. 05. у 05.30 h.

19. 05. 1999.

21.20 h. Узбуна.

05.50 h. Престанак

12.00 h. код Столета Стојковића сликара, у Тврђави,  узео слику.

21.00 h. Узбуна...

20. маја1999.

У 5.09 h. Престанк вадушне опасности.

Вести о бомбардовању: Београд, Болница др. Д. Мишовић, Борча, Субoтица...

Мутно мајско јутро. Спасовдан. Слава града Београда.

11.43 h. Ваздушна опасност.

21. мај 1999.

У 06.16 h. Престанак.

У мутној вeсетлости мајског јутра,

11.50 h. Узбуна.

12.05 h. Престанак.

12.21 h. Узбуна.

12.48 h. јавља се Бане из Париза. Каже идуће недеље ће престати бомбардовање. У подне, на мосту код тврђаве, срео се са Д. Јевтићем. Зет и сестра су му погинули када је било бомбардовање Шуматовачке, код В. пијаце.

Шта да се чини?

Стисни зубе и трпи. Шта ту може реч песничка, људска?  Пред најездом људског зверства, с друге стране разума.

22. мај 1999.

Заточен, копним у Нишу.

23. 24. 25. 05. 1999.

Облачно мајско јутро. Празни дани стрепње и ишчекивања.

Ове незаписане странице ће завршити тмуша века на измаку.

27. 05. 1999.

У 01.40 h. Бомбардовање. Целу ноћ брујање авиона.

У 06.24 h. Прекид.

У 09.32 h. Узбуна.

У 10.48 h. Престанак.

У 11.35 h. Узбуна.

Око 13 h. Детонације, пробијање звучног зида.

Звао dr. Загорац око 16 h.

Обхрвао ме умор, психички...

Око 0.30 h. Страховита детонација. Цела зграда се затресла. Ниске светлећих лоптица ПА су сабласно светлеле  у небу.

28. 05. 1999.

06.25 h. Престанак.

08.09 h. Узбуна.

13.35- 13.50 h. Бомбардовање, звучни зид.

Страшни дани, године...Да Бог да очи своје исплакали.

29. 05. 1999.

У 03.17 h. Хујање авиона.

Спавао искидано.

Мрак. Нема струје.

У 05.45 h. Престанак опасности.

У 10.20 h. Ваздушна опасност.

Свирепо бомбардовање.

Месечина.

30. 05. 1999.

7.07 h. Ваздушна опасност.

У 13.38 h Експлозија.

31. 05. 1999.

1. 06. 1999.

Мутно, јунско јутро. Са црним вестима о бомбардовањима.

У 9.00 h. јавиo се Бане из Париза. Све ће се смирити убрзо, теши ме.

У 14.05 h. Узбуна.

16.00 h. Престанак.

18.28 h. Ваздушна опасност. Живот је овде опасност.

18.28 h. Ваздушна опасност.

2. 06. 1999.

06.30 h. Престанак ваздушне опасности.

11.15 h. Ваздушна опасност.

20.35 h. Престанк.

21.05 h. Ваздушна опасност.

3. јун 1999.

Топло, сунчано јутро са вестима о бомбама. Страх постаје свакодневивца. Живот. Прерасте у бес,  резигнацију и разочарење у човека у људски разум. Очајан човек је спреман на све. Очајан човек пркоси из муке, беса, па и немоћи.

08.25 h. кроз овај запис завијање сирена.

Опасност.

АПОКАЛИПТИЧНА ТЕМА

(Из Свеске таме)

У НОЋИ олујној

Небо отвара листове

Муње су линије Слова

Хоризонт перу Камену

Реч удесна у мраку

Заветна без Гласа

Опасана омчама

Ваздушне опасности

О томе запис Oвај пламен

Пошасти

Житија

 Свети списи

Потом ће песма

Предање

 Пепео

                        Пламен

Из понора таме

Видело речи и времена

Митска с почетка

У страху ове ноћи

Зна тама

Прича се слегла

У камен ћутање

С крстом у води

С водом на крсту

Сви ови дани године

Ожиљци

Мрак је мраку истина

Све што нам је

 Бог демон дô

4/5. јун 1999. у 23h.

05. јун 1999.

У 6.30 h. Престанак ваздушне опасности. Јутро. Сунчано. Из ноћи испловиле мутне мисли.

Мутне слутње.

Њихов је невидљив а пада, мој видљив али зато не пада.

Тако су се добро сакрили да се нису могли ни сами пронаћи.

Наслови које безвољно читам. Покушаји да се духовитим досеткама ублажи мука свакодневице.

Минуле ноћи бомбардовања на Косову. Изгледа да је мир на домаку.

Са ТВ Јутарњи програм, водитељ који ме ужасава Б. Вукашиновић. Мудрује у духу најприземније патетике. Додворничке. Пијачна филозофија. ТВ Београд која је остала без преносника, увек нађе начин да сликом и гласом хрупи у кућу. Овако је, ми мислимо за вас, овако је најбоље. Зарад интереса своје политике у стању су и ђавола да промовишу у анђела. А туга, и јад свуда.

Данас писао др С. Брењи. Има ли сврхе да и овим бесмислицама траћим време, живот који су ми упропастили идиоти.

***

Има лекова, има и оних којих нема.

(Б.Вукашиновић, ТВ Дневник, 05. јун у 08.25)

***

Непогода је у околини Ваљева уништила маслињаке. ТВ Београд.

08.28 h. Ваздушна опасност.

09.37 h. Престанак.

15.54 h. Бомбардовање и ваздушна опасност.

19.02 h. Престанак опасности.

22.13 h. Узбуна.

05.20 h. Престанак.

6. јун 1999.

Сунчано јутро. Мирис јуна.

9. 06. 1999.

Спаран дан у ишчекивању. Био за рег. таблице. Нису још готове. Ево, већ трећи дан. Прелистао нервозно „Летопис М. српске“.Увече, јави се Богдан Радуловић и Мићо Цвијетић. Креће додатак у Борби: Свет књиге. Коначно излазимо из тромесечне море. Са ожиљцима на души. Последице ће се тек осећати. Мића се стално сели. Одакле му само снага за толике сеобе.

Око 10 h. на улици пуцњава. Са ТВ вести да су наши, ненаши, постигли Договор о повлачењу са Косова. Косова наше несреће.

Разровали су нам земљу, психички и физички излуђивали из дана у ноћ...

Сад долазе НАТО снаге, војска се храбро повлачи. Још једна српска победа.

ТВ и Радио , и даље, у истом духу од трагедије праве епопеју, интервјуи, одушевљење...а негде у дубини  горчина, бубри та семенка...Чека...Нато...

У сну са Д. Колунџијом и С. Ракитићем.

Стихови на папиру налик на облаке мутне, унезверене.

10. 06. 1999.

Јутро облачно.

Рат је прошао.Победила је политика мира коју води СРЈ и председник Слободан Милошевић.

Говори пуковник Светозар Марјановић.

Браво!

У 11.45 h. јавља се Бане из Париза. Каже: Добро је, на првој смо степеnици. Сада можеш да пишеш.

Ех, Бане, пријатељу мој.

А нама иде у сусрет беда. Најрадије бих да одем одавде. Било где. Било где. Што даље одавде. Од ових хохштаплера који су једну красну, богом дану земљу, зарад власти и сопствених интереса упропастили, понизили, обезнадили...

ТВ репортери, по задатку, понављају досадну причу о миру и благостању које нас осиротеле чека.
Поподне отишао у бубањску шуму да у спокоју зеленила одахнем.

Читам Црњанског: Роман о Лондону. На Бубањ излазе први шетачи.

11. јун 1999.

Јунско топло јутро. Дан. у 18 h. говор С. Mилошевића. Прво обраћање, исте фразе о достојанству и храбром народу које се, благодарећи његовој политици, сукобио са целим светом. Достојанству гладног и слуђеног народа.

Умеће политичара

Говорити са жаром, дуго, дуго, а при том ништа не рећи.

16. јун 1999.

...да наша земља буде развијена, срећна, слободна каква је данас – најслободнија земља на свету, и најдемократскија земља на свету.

                                                                                        (Политика, среда 16. јун 1999)

Обновићемо нашу земљу и везе са читавим светом.

                                                                                                                                                Председник СРЈ С. Милошевић  у Алексинцу

Пре месец дана 10.05.1999. у Београду сам примио на име боловањања окт. 1998. 500,00 дин. Био сам на ИК. Само карта до Бгд-а кошта 140,00 дин. Не знам како се овде уопште живи.

ПИСАНО-доЖИВЉЕНО од 24. марта – 10. јуна 1999.

ЗАВИЈАЈУЋИ вапај сирене.

Ваздушна опасност:

из крошње излете јато птица.

ПОТМУЛА експлозија.

Блесак у ноћи.

Дрхте куће, земља,  душа...

(22.април )

У ТРЕНУ све оде у прах.

Очајни људи. Неми

у облацима прашине.

ПАНИЧНО кричање птица.

Унезверене улице.

Брујање паклавиона.

СРЕД  згаришта куће,

гологлав човек,

нем, упрепашћен.

У ЦРНОЈ ноћи,

са свећом на столу,

после бомбардовања.

ЦРНЕ вести ноћи,

у праскозорје црно,

и са ТВ екрана.

У ТРЕНУ огањ експлозија,

претвори зграду,

у облаке дима...

У СЛЕЂЕНОЈ тишини

склоништа подрхтавам(о)

са зградом...

ЈЕДИНО што је понела

у склониште, ова старица,

албум са сликама.

ЈЕ ЛИ човек,

онај што незнанцу

руши дом, отима сан?

ИЗ МОРНОГ сна

трже ме детонација.

Сабласно сјакти над градом.

СВЕТЛОСТ мајског јутра.

Гуши се у облацима дима

понад душе града.

БОЛИ ме душа,

за сваким црепом, циглом,

кућом, мостом...

ИЗ СКРШЕНОГ стабла

расцвала грана...

Пркоси злу.

ТУГА поломљених грана,

срушени зидови кућа,

искићени поцрнелим цветићима.

СУНЧАНО поподне

срушише  у пламен и страх,

дивље детонације.

(9.05.у 16.05, 16.45, 17.00)

У ПАРКУ војници.

Шатори, камиони...

Нигде шетача...

(5.05. Тврђава)

ЗАНЕМЕО је и телефон.

У пустој  тишини собе,

узаман отварам књигу.

ИГРОМ случаја

остао сам жив-

ридао је човек.

На зГАРИШТУ куће,

у цик праскозорја,

кукуриче петао.

У ПУСТОЈ улици,

крај срушеног зида,

седи старица...

МЕЂ срушеним зидовима,

између поломљених греда,

књиге, свеске, дечији цртежи...

У НОЋИ црној до неба,

силовите детонације,

и пламен. Авет.

29. 04.)

           

            МОСТ погођен ракетом,

дрхти над реком.

Подрхтава и у мени.

СРУШИЛИ су мост.

Али ја га још видим

како, у мени, гордо стоји.

ТУЖНА слика моста.

У води тамна сенка.

Река јој ране испира.

ЗАПОЧЕТО гнездо

у моме прозору.

Стрепим за ластавицу.

(25.05.)

СЕНКА срушене куће

преко расцвалих чуваркућа.

Занемела и тишина.

ЦВИЉЕЊЕ убијеног пса,

ноћима се вија

над срушеном кућом.

ДРХТАВИМ рукама

старица у црнини

показује фотосе.

РАДОСТ сусрета,

у оку рањеника.

Изли се у сузу.

ИСПРЕД срушене куће

сјаје цветови чуваркуће.

Радост души једина.

   = извор: из рукопиоса. Из пропратног писма: “Драги Мирко, срећан почетак пролећа, и нека ти све буде у знаку рађања и понављања, оног како је то од памтивека уређено.  Да први дан буде занимљивији приређено нам је и "Помрачење Сунца"...

Сређујући моје списе, рашчишћавајући "после свега" лом изван, и у себи нађох, и ове  белешке из минулог века. Како нам се претходни завршио до-живели смо, како нам овај пролази "живимо".

Шаљем ти на увид, чини с њима (Белешкама) што  је воља твоја. На моју "књижевну радњу узалудних послова" стављам катанац, одлазим у завичај.

О томе у новим "Листовима на ветру", али како "Ничег новог под сунцем...", како је све већ речено, како се и Реч понавља, на  шта нас Природа подсећа и  опомиње, мислим да их неће бити...

Уз пролећне поздраве јесењи Мирослав“  (20.03. 2015.)