НЕНАПИСАНЕ, НАЈБОЉЕ КЊИГЕ / Мирослав Тодоровић

        Мирослав Тодоровић

                    ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

***

И кад човека онеми његов јад,

Мени Бог даде да искажем што патим.

Гете

***

"Научио сам да човек има право да гледа другог одозго једино кад треба да му помогне да се усправи…" Maркес

30. мај 2014.

Oблачно над сивим пејзажом Ниша. Редигујем приказ збирке ЗРНО, Р. Павловића

У „Књижевним новинама“, април  - мај 2014, запис Р. П. Нога.

Плач и на рекламе

     

 Раичковићева реална резигнација. Не нада се ничем добром. Каже да смо потопљении у неподношљиву планетарну самоћу. У којој смо, кроз историју, уосталом, увек  и били. Само смо и свет и себе убеђивали да нисмо. Ово мало што нас је кроз дуговековну самоћу претекло, на овом несигурном и суженом острву, ако и не буде тотално покорено, биће остављено као у кавом лепрозоријуму, да се од сиромаштва разгуба и у трибалистичком дивљаштву истреби.

 Раичковић се, након дуге паузе, осмехну, онако детињски нарцисоидно; за кога сам пиао четири килограма  и осам стотина грама тешка Сабрана дела кад их неће имати ко читати. Боље да смо јели, љубили и пили...

Што сам старији, кажем, све сам на сузу лакши. – Немој о томе. Ја плачем и на рекламе, каже Раичковић.

31. мај 2014.

Са Симоновићем у Галији. Разменили књиге, Унус мундус. Он мени „Сидраду“ са мојим поговором.

1. јун 2014.

Свратио код Недељка. Договорилис се да у књигу „Малине...“ убацим шта имам. Варијанта са коментарима. Током лета ћу то радити.  Спарно, осећам се уморно.  Јавља се М.  М. каже да јој се њен приказ о мојим хаикуима све више допада.

„Господине Тодоровићу, често се враћам овом мом приказу. Баш ми се допада како сам написала (прави сам нарцис)  али то не би било могуће  да ви нисте написали одличне хаику песме... Поздрав М. М.

***
     Код Кинеза у центру, некдашњој фабрици, мотрим флаше  произведене у Кини. На флашама слике: Успомене из Србије...

     Да ли ће Кинези почети да насељавају наша напуштена села, обрађују земљу? Кинези или други народи. У књизи „Непреболи“ З. Момчиловић пише : „... Како да не псујем, ја садим ово воће  и од Рајковог рога  правим рај , али овде неће живети мој син и моји потомци. Овде ће доћи да живи друга раса, црњи од цигана…“

И доћи ће, јер нашим потомцима је сан да оду у бели свет.

      Негде сам прочитао како су „Кинези из Пећи, Истока и Дренице закупили целу јужну падину Мокре горе, да би обновили шуме и гајили проређену дивљач...”

      Код Лесковца већ производе рано поврће... Дакле, почело је...

***

7. јун 2014.

Небо је слика са тамним мрљама облака. Плевим траву. Буја, све осваја. Не прихвата усеве, дави их. Усеви навикли на људску руку очекују помоћ. У Ариљу купујем свич. 100 гр. 2300дин. Скупо! Продавац вели да не дају да ми правимо. Ово је средство против трулежи. Мислим, ако трули на стабљици џаба је и прскати. Продају нам своју хемију а после веле како у малинама има тешких метала.  Хемија све осваја, све је у власти хемије. Одређују чиме ћемо шта штитити, помажу да уништимо и ово шта нам је преостало.

Са радија вест како у Нишу почиње с радом Народна кухиња.

Читам есеј „Против поезије“. Адам Загајевски

Хоће ли поезија преболети посмодернистичку диверзију која ју је оставила без читаоца?

***

Nedb@junis.ni.ac.rs

Jun 8, Miroslave,
danas sam, posle dolaska iz Bučuma, gde sam bio nedelju dana, pročitao poštu. Sve je u redu i s pesmom, i sa drugim tekstom, ali je vreme da se, kad se knjiga ima u vidu tu stane, da se ne bi preteralo.
Ugradi u knjigu sve što misliš, a onda uradi papirnu verziju i pošalji je.

***

Драги Недељко од Бучума, хвала на јављању, настојаћу да урадим ово, али ме даве обавезе и мој занос да нешто позно урадим.Неће више бити текстова, мним да је ово довољно, да овако шарено има смисла. Почиње берба малина, а како ствари стоје ја сам обрао бостан. Зелен. Вајда ми је што сам ту, шта ме ова мука поред свега окрепљава.

      

***

10. 06. 2014.

Трава осваја. Плевим. Треба је убијати хемијом.  Малине већ руде, нађе се покоја зрела.  На истој стабљици зрела и отворени цветови. Као у људској заједници. Читам Толстоја: Прича једног добровољца. Јавио се М. Л. Не јављаш се, каже. Седим под смреком мотрим како се ваздух гусне, како звезде светлуцају, како у видику тамни, како све друкчије дише.

11. 06. 2014.

Снимам излазак сунца. Магла између брда. Облаци броде небом.  Мирис зрелих малина, мирис дивљих јагода, мирис покошене траве. Све је изван описа постојећих речи. Чему опис? Треба мотрити, бити то што мотриш. Слушати зуј пчеле.  Бити у стиховима природе што живе од памтивека, и  које човек осећа и чује  у себи. Чему још речи о томе?

15. 06. 2014.

Киша. Магла. Сивило. Први дан брања упропасти киша. Отера ме у кућу да траћим време читајући.

18. 06. 2014.

Моје  белешке сатари киша.  Свеска се од воде распала. И средишњи листови су са плавичастим облацима боје на набораној белини мокрих листова... Ништа се не разазнаје. Какав акварел?  Мотрим. Ћутим. Тако ће се  све једном разлити и  нестати...

Пада. Небо сиво, магла. Капље из свега. Земља презасићена водом.  Само трава буја. Плодови малина без укуса, опадају. Магла заклонила видик, из магле чујем кукавицу. Чујем жуну, добро је, иду нам лепи дани.

Д. С. Јавља да је мој есеј на „Шумадијским метафорама“ награђен. Награда без пара.  „Имаш сатисфакцију“, казала је Сандра.

Киша не престаје, односи и оно мало рода. Беремо по киши. Разгрнем гранчице малина и видим гнездо косова, у њему четири јајета.  Пажљиво оберем около плодове, донесем пластику и прекријем понад стабљика да не кисне гнездо. Лечка се разведри, а онда поново груну киша.

***

ОБЛАЦИ магле

Завеса видика и

Сива тишина

***
       ШУМ крила

Међ лишћем малина

Дах трепери

***

20. 06. Један тић се излегао. Поподне  друга и трећа  грудвица живота дрхтури у гнезду.

Дочекују лету, сунчано.

25. 06.

Јавља се песник А. Пита да ли  идем на Косово. Не, ја сам у Трењевици. Јави се, Р. С. Не вреди, морам да будем у мом малињаку.

***

Jun 25 at 11:16 AM

Драги  Мирославе,

Подуго већ нисмо се чули и сретали посредством ове "машине времена" која "глувари" Земљиним омотачем,  како  би  (досетком досетио се!) један мој знанац. Па, ипак сво време био сам с тобом, и с твојом поезијом (новим рукописом) у муслима и тајном дослуху.

Претпостављам да ће те овај блесак кроз земљино магнетно поље затећи у добром здрављу и радној и стваралачкој кондицији, што је нама песницима једно и најпотребитије.  (Уз корицу црног леба, у белом дану, како гласи један стих Милоша Кордића, Банијца, доброг песника и човека, али скрајнутог, као све такво што је нам је у култури).

Запетљао сам (али се нимало не жалим, напротив!) у једну велику епску фреску, у коју тешко, споро, али родосно урезујем своје рецке у добошу. Иде тешко, велим, и можда  је то добро. Можда ће на крају добро испасти?  Или је супротно, пак?!

Како су твоји малињаци  поднели овај  метереолошки поводањ, темпирани циклон, како без имало уклона и стида већ о томе пишу они који производе ове вештачке паклене кругове?

И, ево, после неког времена, написах поговор за твој Лепет крила. Кратак, сажет. Чини ми се да је и добар. Да није лош. Дуго је у мени сазревао твој рукопис, дуго је трајало то сублиматорно врење, уз, како рекох, моје прозне писаније и свакодневне белешке и читалачака бденија.

Са добрим  подзравима, жељама и надама " да није све готово / кад готово све је",

пријатељски, Анђелко

                   ШУМ  РУКОПИСА,  ПРЕКО СВЕГА

            Мирослав  Тодоровић од самог почетка (а пре сваког почетка, тачније речено) марљиво и радосно плете и сплиће, веже  и уплиће своје Георгике, комбинујући жанрове и  метрику (и  наизглед мењајући наслове једног-јединственог рукописа/књиге), већ неколико деценија. Слободан стих, везани, прозаиде, хаику... Свеједно коју (варијабилну)  варијанту одабрао.  Све је један венац. Исто у различитоме. Разнолико у истоме.

            И све у славу њеног божанства Природе (и дабоме, њеног Бога Творца). Њених знаковитих појава и објава, тајни и суштина, порука и посланица,  сазвучја и светлости, лахора и пухора, шумова и тишине, лепета и трепета, мена и промена. А у свему томе уплетена је човекова (песникова) сенка. Дуга и кратка. Његова рука, мисао и реч. Она предућа, уплетна нит. Демунитиви венца, за онај крунски. Врхунаравни.

            И после лахора и шума ветра, лишћа, травки, пелудница, мисли, емоција,  зимзеленог лишћара књига, стихова, речи, зазелењеног рукописа, слутњи и предосећаја, неизрецивог и неизреченог, неспознатог и недохватног, пролазног и вечног  -  ево  и хаику венчића од лепета крила. Шта значи ова (насловна) синтагма? Какву поетичку шифру/поруку носи у себи? Какав звуковни, сликовни, меморијски, светлосни, хроматски траг оставља у срцу, слуху, мислима, у имагинацији читаочевој? Какве значењске спрегове (и архетипске слојеве) призива? Какве асоцијативне таласе изазива и сабира овај нови Тодоровићев (лепетни!) крилни  каменчић?

            Уобличава ли се то, пред нашим очима, она Миљковићева, или Раичковићева, птица?  Камена? Или птица-феникс? Птица која долеће? Прелеће? Лети овог тренутка, у свим (будућим) тренуцима, на свакој тачки небосклона?  Или  је  управо долетела – и у етеру скаменила се! Шаље ли нам то песник поруку  да иза (неумитно) пролазног и (неповратно) пролазећег, ипак нешто остаје?  Тај  блесковити лепет! Песме! Речи! Мисли! Књишких корица! Животног крила!

            Писање (поезије) за Тодоровића је одувек као треперење лишћа. Зправо, различити, градуални ступњеви тог треперења: лахор и шум, они најфинији, скоро испод прага чујности.  Али, и горски (и васељенски) олуј, хуј, бруј. Ту је читава филхармонија шума, природе,  звезда и васељене, песниковог  космоса,  коју може да чује само  чисто срце, и орфејско ухо! Код њега је трава текст, као и лишће. Ти рукописи пуни су мрављих, бубиних, птичијих и лептирових запета. Али и гавранових тачака. И тачака које стављају – суварци!  „УЗАЛУД покушај песме/Лист трепери/Језиком властите позије.“ „САДА сам схватио/и Зато одлажем/Перо.“ „КОРАЧАМ шумом/Јекну суварак/под сувим лишћем“. „ЗЛАТИ се лишће/У сухој трави/шушти прича“. „ВЕТАР претура лишће./Тражи место за/Починак.“ „НА мом столу/Лишће Дописује/Летње боје.“ „САМО сенка/преко свега пређе/У песми оста.“

            Мирослав Тодоровић не  придржава се често строге, „спартанске“ метрике хаику обрасца. Он је успешно иновирао овај жанр на свој, Тодорићевски „фазон“. То је покушај успостављања српског хаику идеографема. Видећемо како ће се примити овај његов пелцер!

            У  епифанијској, емотивно-мисаоној  посвећености природи, селу, сељаку и сеоском миљеу у њиховој првобитној  (божанској)  идеји и слици, (као и оној детронизованој, човековом шапом разгребаној),  у загледању и аналитичко-рефлексивном понирању у онај поетички сублиматорни међупростор Неба и Земље (ако се ово двоје уопште могу раздвајати!), Мирослав Тодоровић могао је да има (достојног претка) и  засад непревазиђен  узор, (свесно или несвесно),  у Миловану Данојлићу.  А куд ћеш веће добити, и  заслуженије  ловорике!                                                                            

            И напослетку (не никако и на крају!) ову Тодоровићеву књигу Лепет крила  читам (и доживљавам, што би требало да је исто!)  као шум рукописа, преко свега.

                                                                                                            Анђелко  АНУШИЋ

***

27. јун 2014

Стојан Бог

Драги Мирославе оечкивао сам већ дуже време да се појавиш, ал тебе нема,само се с времена на време појави твој текст као знак који радо прочитам. Послаћу књиге за неки дан. Срдачно твој Стојан

***

Шум крила

Трепери лишће

У гнезду чује

***

Jul 2 at 9:54 AM

Драги приајтељу,

Ево, и ја сам  синоћ сишао са Фрушке, и  радује ме да си текст отворио. Било је ме забринуло, јер ја радим у ворду   2007, на коме се одвијала и одвија ова преписка, до сада уредно, и читљиво. Надам се да ће тај поговор нечему корисном послужиити. Е, мој Мирославе, свуда је хаос и мука око нас, чим човек макар на трен, свесно или несвесно, из свакидашње нужде и потребе,  напусти своје најсигурније склониште - душу, за коју Сенека каже да је човека  једина права утврда, у коју се треба склањати и тражити своју полугу.  А  у њјој столује све наше највредније што имамо - Поезија и и Стварање...

Мир с тобом, драги  мој пријатељу.

Искрено, твој

Анђелко

5. јул 2014.

Одоше ти књиге у Дивљаку препоручено стижу 7. јула ако Бог да Адам

7. јул 2014.

Стигоше ли моја ојађена звона од књига? Адам

7. јул 2014.

 Добро је. Па сад немој да на лето то не прочиташ. Ал полако, коренито и разгранато. Уз срдачан поздрав, Адам

***

СТИЖЕ АДАМ ПУСЛОЈИЋ У ТРЕШЊЕВИЦУ

СТИЖЕ Адам Пуслојић песник и у Трешњевицу
Уместо поште Дивљака написа Јабука
(Јавнуо му првотни Адам да тако ваља)
Ал исправише исправно
Његово Јабука у
Данашње Дивљака

Стиже Адам Пуслојић песник и у Трешњевицу
У мрклом тврдом повезу у
Четир' књиге гојне
Са све четир' стиже стране
На 1400 развејан страница
Песме што од памтивека станиште тражи

Преузех Адама 9. јула 2014. на пошти Дивљака
На спруду Рзава уз жубор мотрио сам небо
Кроз сазвежђа и његових стихова брујало је лето
Оком и духом све отварало и б/д/ило

Негледуш је мотрио
Дародавац Слушао Нови господар ваздуха
Ваздушна линија смрти свеколика мера за
Зидање источног плача оног што
Дахом твојим „верни мој Читаоче“ све/Т памти

Стиже свекрајински Адам и у Трешњевицу
Да буде тамо где никад био није
Да свањива и мркне понад Мучња и Голије
Видовито књигом овом као
Судбом твојом и мојом

Трешњевица, јул 2014.

***

nedb@junis.ni.ac.rs

Jul 10 at 1:02 PM

 Благо теби Мирославе,
Малине дишеш, о малинама пишеш.
ПРИМИО САМ ТВОЈУ ПОШТУ, АЛИ ЈА НЕ МОГУ ДА ТЕ ОТВОРИМ. Мени треба слати у ворду 2003, као документ, у атачменту. Ово могу отворити на Универзитету,
па ћу покушати. И опет покварити сто листова за тебе, а није први пут.
Друго, шаљем ти један допис и један распис који сам послао двадесеторици
виђенијих људи које, као и тебе молим да одговорите макар на неко од
питања која се тамо постављају. А главно је: има ли ревитализације села и
како? Разуме се, не еуропских и војвођанскиох села, већ оних
источносрбијански, која су ти позната, а чини ми се ни западносрбијанска
нису далеко од те слике и прилике.
Треће, било би сјајно кад би и Добрило рекао реченицу две о томе. Ако га упознаш
с овим, ја бих му се и посебно јавио и замоли га.
Чини ми се да неће бити тешкоћа да се то објави у пристојном броју
примерака, нарочито због тога што тај зборник није замишљен као сви
досадашњи.
Срећан рад и јави се.
Нед.

***

Милош Јанковић

ПЕСМА О ПЕСМИ

Мирославу Тодоровићу

Понекад, као косу кад откиваш,

стрпљив си и миран, посвећен труду,

а понекад – као да узводно пливаш-

што јаче машеш, све даљи си спруду.

Понекад је лењо, бескрвно, млитаво.

Понекад заудара, понекад мирише.

Уме да буде лажно и право,

А уме и само себе да напише.

Понекад те то из сна прене,

или се појави, тек тако, у недоба.

А бива и да, процвало, намах свене,

Из грла се суноврати на дно дроба.

Понекад се стиди, понекад се љути.

Зна да се погорди и ускописти.

Бива да собом понешто наслути,

понеком  пресуди, са нечим рашчисти.

Понекад дуго гноји и бубри,

болом се храни, на унутра разраста.

Кад коначно пукне, крастом проври,

Дуго се лечи, споро зараста.

Понекад је нежно, часно и чедно,

А понекад дивље, пакосно, лудо.

Понекад је бисер, понека безвредно.

Понекад је злочин. Али увек – чудо.

(2013)

Из збирке: „Посветник“, Данило Киш, Врбас, 2014.

***

Власта Младеновић

Jul 17 at 8:53 AM

Поштовани и драги мој мој пријатељу, велики српски песниче, Мирославе,

поздрављам Те после дужег времена, од Божића нисмо били у дослуху,

мада ја често мислим на тебе и, ево, ред је да Ти се јавим.

Много се променило, мој Мирославе, "тужни а светли" песниче српски.(Синтагма Владана Недића, тако је он дефиницијски окаректерисао антологијске народне лирске песме источне Србије.

Читам Твоје текстове, ове у „Политици“, везане за село, ужасно су ми дирљиве, јер делим Твоју (нашу) судбину.

Написао сам Ти песму на ту тему, не задату, него од Бога дату.

Послаћу Ти, објавићу у мојој првој следећој књизи, која је у припреми и биће, ако Бог да, објављена ове године.

Такође, користим прилику да Ти кажем да сам твој Крајински триптихон објавио у часопису Библиопис, али Ти још нисам послао.

Као што видиш, ја више мислим на тебе, читам Те и објављујем, него што само обећавам и причам, као неки наши колеге. Дела, дела, она доказују песника и човека.

Ето, кратко Ти се јавам, колико да Те информишем о лепим стварима у овом ружном времену. И да се не удаљимо, мој стари пријатељу и песнички побратиме.

Јави се, ако можеш и хоћеш.

Послаћу Ти часопис са твојим песмама и моју песму посвећену теби,

нашој заједничкој муци. Јабуци непрсканој, обраслој стругом, шипком,

окупираној отровима хемијским и људским. Али опстаје, опстаје, опстаћемо ми дивљи и цивилизовани, ако Бог да, коме се молим. Јер од људи не очекујем ништа.

Искрено,

Твој пријатељ,

Власта Младеновић,

песник у изгнанству, у својој домовини.

Четвртак, 17. јули 2014.

Jul 20 at 7:53 AM

> Miroslave,
Ја сам синоћ стигао из Бучума и прочитао пошту.
У вези са твојим рукописом:
Кажеш да је то дефинитивно. Да ли то значи да испод текстова остају све
оне напомене о објављивању, о верзијама, коментари других и сл.?
Ја мислим да би податак о објављивању и могао остати, али коментри не.
Или их ти избаци, или да их ја избацима?
Помучи се па преломи текст какав хоћеш, и нека почне од 5 стране.
Онда ми пошаљи, као документ, јер другачије не могу да примим, Нека буде у
2003. верзији.
Ја ћу бити у НИшу тек после 28. јула. Јави кад долазиш, па ако се погоди,
да седнемо и заједно све дефинишемо, пре него довршим своју верзију
поговора.
Срећно!

П.С.
Шта добрило мисли о идеји за твоју књигу?
Поздрави га.
Нед.

 ***

21. јул 2014-07-22 Адам

Мируј и слави тихи и истрајни Мирославе. Толкуј и стихуј А слава и миро то је за доцније Брат-ски поздрав А.

***

***

СЛАВАН ПЕСНИК

Димитрије.  М. песник негда уредник, директор, главни за културу у граду, прича за З. К. Отишао горе, у престоницу, и сада га  свуда штампају. Награђују.  Шта би било  да је остао овде? Ниш-та.

Не може се одавде успети. Не може само поезија, треба и политика, везе, треба све оно чега овде нема.

2014.

***

Сања да је орао. Лети понад шуме, мотри пејзаже, види како је озго све ситније, и мирније. Мотри пејзаж земаљски, из божје визуре, види кућице, види људски труд  да се опстане.

Његова постеља неким чудом постаје гнездо  у коју слеће.

***

Магла видик

Тишина јутра

Свиће понад гора

***

Трава ижђикала до паса.  Косим, а за мном расте, казује М. Из Мочиоца.  Расте ко из воде.  Све је усеве око себе појела. Као у Санберговој песми. „Ја сам трава, ја покријем све.“ Чује се са Свеловине гавран. Гракће. Ако слећу на исто дрво, прича М., дрво се после извесног времена осуши. Је ли то веровање, или је заиста тако? питам.

Код мене, окупљали се на храсту и храст се осуши...

Пасуљ у махунама проклијао. Док је мене давила нишка спарина, киша је уморила моју летину.

 

Jovan Mitrović shared Завичајно одељење - Народнa библиотекa Бор's photo. 6. avg. 2014.

Завичајно одељење - Народнa библиотекa Бор

"Pesnik i novinar Jovan S. Mitrović čita svoju poeziju rudarima borske jame". Negativ br. 1219, 1987. g. Fotograf Ljubomir Markov. Kolekcija negativa RTB-a Bor.

***

Miroslav Todorović Драги Јоване, шта ли смо тада мислили, какви смо то срећнију будућност чекали, чему се надали, о томе песме писали... У својој књизи Свети мученици (Просвета, Београд, 1997) сам описао муку теренаца, трудбеника којима је и ондашња власт омогућавала само "дан комад", „онолико колико дупе да му не зарасте“. Чиме ли смо тада било опијени, у шта веровали? Овим подсећаш на утопију из које никако да изађемо, у којој нам је остала памет коју нисмо ни имали. Али, тада смо били, бар, млађани...

***

Jovan Mitrović Moj prijatelju Miroslave, misli naše okovane izmedju korica naših knjiga, najbolje, svedoče naše vreme!!!!!!!..

***

Коначно, ведро. И спарно. У кинеској продавници купујем маказе које врло често губим. Не жалим јер су лоше, а ли сам вазда на неком губитку. Пишем посвету на Унус-У Добрилу: 

Драгим Ненадићима, Г-ђи Петкани и соколу српске прозе, захвалан за ове странице његових одговора-Реч-и што наз казују и на веке повезују. И овде његове речи имају чудесну ауру што причању даје магију која  слушаоцу и читаоцу пружа радост читања и слушања, аписцу потребу да пише  и да прича све док се у речи своје вазнесе. Благодаран на поверењу, његов слушалац и читалац

***

Гроздана Олујић : “Они који пишу и не живе од књижевности, већ за књижевност”.

***
Мејлом, уз моја питања шаљем и питања која је Радиша 2010. преко мене упутио Добрилу.

Драги мој Мирославе,

Ево питања. И не 4-5, колико си ми тражио: Будала села и написала 11 (као за фудбалски тим).

Молим Те, прво их погледај Ти - можда Ти се нека и не чине сувислим - па их тек онда дај Добрилу.

Уколико буде имао воље и времена, ето. Ако не, неће то бити једина питања на које нисмо добили одговоре. Што сам старији, питања су све бројнија а одговори све ускраћенији.

На несрећу, опет што сам старији, то питања чешће упућујем себи, али је (уместо одговора) све чешћи само унутрашњи ехо.

Јесмо ли ми то све празнији, упркос данима које гутамо, данима који (попут нехранљивих твари) само пројуре кроз наше системе и оду у септику.

И је ли то иза нас, све више, остају само (написаћу) - говна!

Поздрав Теби и добром Добрилу. Ето, кад нас кумови казне и одреде.

А Твоје име је требао да носи и мој син. Моја мати се звала Мирослава (1936), и на самрти (1989) ми је рекла да је јако волела да се мој син зове по њој. Касно, као и многе речи које не буду на време или не буду никада изречене. Сада мојАлександар има 25 година и никада му нисам причао о томе.

Радиша

 Appendix

Питања из 2010.  за Добрила ( Радиша Драгићевић)

1. Спајајући надахнуће и умешност, а од те вештине зависи и домет, писац ствара уметничко дело. Но, да ли је чин писања само стваралачки чин, и колико у том  чину има аутотерапеутског и терапеутског?

2. Невелик број писаца својом првом књигом скрену пажњу читалаштва и критике, још ређе, како је био случај са Вашим „Доротејем“, достигну високе домете – готово успоставе нове стандарде и отворе нове видике. Колико је та стартна високо подигнута летвица подстрек, а колико баласт за наредне пишчеве муке?

3. Добар део Вашег опуса непосредно је везан за историју (ликови су историјски или имагинативни, али везани за историјска збивања), притом захватају и читаве миленијуме, до преисторије у последњем роману. То је прилика, то је сјајна прилика за једног писца не само да покаже врхунско занатско умеће (подразумева се и изузетни наук, познавање чињеница) већ и да буде пластичан тумач. Читалац у томе може само да ужива. Но, чини ли Вам се да у оваквом писању читалац остаје ускраћен за једну димензију – поистовећивање са књижевним јунацима, емпатију, које тако несебично нуди такозвана исповедна проза? 

4. Вероватно ћете се сложити да су многи наши писци у библиотете морали да уђу најпре као читаоци – упркос мишљењима неких писаца да не треба читати друге како се не би подлегало утицајима. Из Вашег писања се види, из сваке Ваше реченице, плодотворност читања. Писање и јесте особено по томе што се ту тешко могу поновити ствари – тон, сазвучје, акорд или цела мелодија, односно потез, линија, боја, плелив – писање је уметност (умешност) која се ређе може плагирати, бар када је у питању проза. Наравно, могуће је сликовати по роду, стилу, вокацији,... али су компарације незахвалне. И поред чињенице да је Ваше дело (попут неколиких писаца који су дошли после оних изнедрених у, како је називају, револуцији) донело једну нову димензију, отворило једну уставу - неко недовољно аналитичан би за један сегмент Вашег стваралаштва можда могао да потражи компарацију у Баранину, што баш и није сувисло. Историјски роман, како га још детерминишу, са свим својим одличјима које (поред књижевних) носи, не стоји у равни са тренутним званичним опредељењима и стремљењима.

6. Је ли, по Вама, сувисла компаративност народа и државе? Није ли нелогична чињеница да су државу одувек највише и најжешће бранили њени рурални поданици, простије сељаштво? Није ли синтагма сељак у нашем језику заиста само пежоративна синтагма, но је правилније говорити сељанин (као што је грађанин). И коначно, из данашњег угла, је ли компаративна одбрана народа и државе? Радимо ли довољно на одбрани три суштинске нациналне одреднице: језика, традиције и културе (тим нормативним редoм) – вера је, ипак, секундарна одредница: делимо је са другим православним народима; рекли бисмо, шире, и са целим хришћанством.      

7. У ери интернета, ери у којој се свет претвара у глобално село, а кућни рачунар у неописиво богату енциклопедију, у несагледиву ризницу знања, у којој је све доступно лако, одмах и у пуној мери, и увек на дохват руке, нису ли нови нараштаји истовремено осакаћени лишавањем обавезе памћења и учења? Али и имагинације. Исто тако, он (интернет) омогућује, поред осталог, и неселективно писање и објављивање; данас ту, на којекавим блоговима, свако може да објави и да сматра себе писцем; свако може да себе промовише у уредника (селектора!). Колико у том новом свету и светлу реч добија на значају, али и на деградацији.  

8. Јесу ли још писци „пробуђени делови народа“, односно „народна свест о себи самом и својим патњама“ или су и они само део разделби, ирационалног понашања и живљења, духовне беде, политиканства и зле крви? 

9. У тешким годинама које живимо (а то нам се не дешава први пут, нити су оне и најтеже – само што се сада дешавају нама, тренутно живућим) чини се да је, као никада до сада, све обезвређено. И у уметности су померене границе, устројени нови стандради, нови односи. На нову, популарно названу турбо сцену, сем часних изузетака, нахрупили су бахати примитивци. У којој мери, по Вама, има и турбо књижевности, колика је њена снага и утицај?

10. У уметности је одувек било незахвално и тешко вредновати, а још теже рангирати. Сведоци смо (ако то више икога, сем писаца, занима) „жирирања“ и књижевних кухиња и кланова, односа према провинцијским, но само по месту боравка, ауторима (осетили сте и на сопственој кожи), што умањује или у потпуности обезвређује и саму институционалност сваке награде. Немате ли утисак да су провинцијски и престони дух заменили места?

11. Имајући у претходној години задовољство да радим припрему за штампу обимних сабраних дела једног од најзнаменитијих живих српских песника, Томислава Мијовића (1932), када сам добио да накнадно прикључим и циклус нових и необјављених песама под насловом „Ћутање пред одлазак“, суочио сам се за питањем: Може ли писац икад да заћути? И може ли, уопште, икада и да оде?

Radiša Dragicevic <dragicevic.radisa@nadlanu.com>;

***

Ниједан човек не може разумети оно што није доживео

Хесе

***

М. Š. , 9. avgust 2014.

To Me

Today at 10:29 AM

Dragi Miroslave, hvala Ti na tekstovima. Jos nisam otvorila, prvo da
Ti odgovorim. Moja cerka Jona, slikarka, i ja smo kod naseg prijatelja
vec treci mesec. Bile smo i lane, toliko smo se odomacile ovde da vise
ne mozemo zamisliti zivot bez Bele Palanke. Raskos boja, toplina
ljudi, basta u kojoj su boravili najveci glumci i pisci, reditelji iz
zemlje i inostranstva puna njihovih slojeva, planine koje su blage
prema nama ravnicarima, ova carobna voda, sve nas je to opilo i
zaustavilo tu. Pocetkom septembra vracamo se u Beograd, a dotle,
nastalo je mnogo pesama i Joninih crteza ovde.

Nadam se da si zdrav, kao uvek. Sad prelazim na otvaranje i citanje.
Pozdravljam Te sa sve malinama
Marija

11. август 2014.

Небо ведро. Руди небо понад Белог Камена. Идем по печурке. Шума мирише на влагу. Кроз пањеве прођем нађем две млекњаче, под Светињом дочекаше ме голубаче. Гракну врана. Пробијам се кроз шуму Клика, а негда се овде раж повијала као таласи на ветру њихала. Сада је овде је станиште вргања...

Поподне развучем мрежу, између две смреке и читам Добрилов роман: „Време кокошки“

Мотрим веверицу како се спушта  низ стабло смреке. Лежим на мрежи, не померам се. Окрену главицу ка мени, погледа и безбрижно уз стабло јабуке, нечујно преко грана пређе на крошњу шљиве. Склапам књигу, кроз полузатворене очи мотрим како  иде кроз крошњу јабуке...

12. август 2014.

Трећи је дан како никога нисам видео. Каква тишина, каже Л. И тице су утихнуле. Најављују врео дан. Косим између малина од воде и влаге листови на стабљикама пожутели.

Читам Андрићеве приповетке. У причи Жена на камену... и ћутање са непознатим значењем.  У причи Породична слика... у учтивом и насмејаном ћутању...Заустављају ме реченице у тишини пуној ћутања.  Ћутим и мотрим како сенка брда плови уз Раковиће. Ослушкујем тишину предела ја листак у овом пределу.

Сањарим.

Изненада из Корита лавеж паса.

                                                      Па ја сам на овом свету...

13. август 2014.

Косим траву између нових малина. Ведро. Сиодим на Дивљаку да узмем пошту.  Хучи мутна Морава. Газдарица „Југотрејда“ каже да још не исплаћују.  Треба да се донесе уверење о држављанству. Прошлогодишње не важи. Све чине да што касније плате.  Стара прича. Претопло... Буја трава, као да је хемија подстиче. Ускоро ће нам давати хемију против хемије.  И тако све док не затрујемо земљу а онда ћемо све поново. Читам Андрићву приповетку „Мустафа Маџар“.  Свет је пун гада, каже Мустафа.

***
      Пошта: Ђидић, Каталог Гамзиград 2013.  Брату Мирославу Мирчети, од оног што је заборавио када је овде ушао, иако је отуда отишао, а да није нигде изашао, за верност читалаштва Твој Бата Ђидић, Кишни август 2014.

 ***

Посвета на књизи „Чувари привида“

Колико је само песника у оним планинама! Док их гледам, узбуђена, свки пут што се преко ноћи нису изместиле, више се не чудим страственој поезији боја које оне цеде у све оне које обухватају.

Мирославу за црвенило малина и поезију која траје

С радошћу Марија, Бела Паланка, 12. август 2014.

***

Стојан, „Криво дрво“

Мирославу Тодоровићу, песнику из ове збирке без двоумљења, 2014722, Ниш,Стојан

***

ПРАЗНА кућа

Устајала тишина пуна

Давних гласова

***
      ПРАЗНА кућа

Тишина и самоћа

Моји саговорници

***
      ШУМ И ЛАХОР

Ове терцине које опомињу

Да свеТ је у природи

Да смо само њен дашак

Сен и сан

Трепер листа и на њему

Божји план

Стиховима овим исписан

***

M.  Š.

To Me

Today at 5:40 PM  9.avgust 2014.

Dragi Miroslave, procitala sam tekst iz Unus Mundusa! Sjajan je! Kako
se lepo prelomio trenutak, mozda jedan od najbitnijih, u nasoj
knjizevnosti, kroz Doroteja i njegovog autora sukob oko Kisa. Ideja da
pisma inkorporiras, dopada mi se.Mirne zime i nemiri u njima.
zahuktali trenuci iscekivanja. Citav elektrokardiogram emocija do
slave. Sve deluje drugacije i ima veliku specificnu tezinu. Hvala Ti
sto si mi omogucio da procitam.
Mnogo pozdrava
Marija

***

M. Š.

To Me

Aug 15 at 6:30 PM

Dragi Miroslave, hvala Bogu nasla Te knjiga. Sada mi reci gde je
Tresnjevica, u kom si kraju kada si u zavicaju?
Hvala sto si javio, da budem bezbrizna.
Mnogo pozdrava svim tresnjama i smrekama, i onima ispod njih
Marija

***

15. 08. 2014.

Таксе за регистрацију домаћинства. Код Добрила. Размењујемо Унусе, мени враћа примерак  са исправљеним грешкама, и означено шта треба избацити. Дарује ми Доретеја, штампао  га двојезично (српски, енглески)  о свом трошку...

nedb@junis.ni.ac.rs

To Me

Aug 17 at 5:38 PM

Miroslave,
Valjda ti je tamo dobro kad ne dolaziš.
Peci tu malinovaču, pa i to da probamo.
Uradio sam registar i na svoju žalost video da ima dosta grešaka, uglavnom
teničkih, daktilografskih. Sedi pa to ispravi.
Drugo, video sam i da imaš ponavljanja pasaža, sentenci, delova. Pogledaj
tamo gde se spominje Markov, Ivanović, Glišić i još poneki. Eto, znači ni
dalje nije definitivan rukopis. Kad to budeš popravljao, sigurno ćeš
pomeriti strane, a onda registar sam moraš uraditi.
Sa registrom uradi sledeće:
odštampaj ga, pa podvuci sva imena pisaca (mislilaca, ljudi od knjige...), a
pri tome vidi da li negde nije neko ime spojeno sa drugim čovekom, ili
neki čovek citiran pod sva imena, a onda ispred svakog imena, koje ne
pripada literaturi (obični ljudi, tvoji rođaci,  saputnici) stavi zvezdicu,
kako bi to u konačnom bilo označeno..
Najzad,
jesi li zamolio Nenadića da pročita ono pismo, i da li hoće da napiše
stranicu-dve (makar pasus-dva...)?
Javi mi to.
Ja radim na pogovoru.
Pozdravlja te
Nedeljko

20. август 2014.

Сунчан дан. У Ариљу журим да решим проблем поломљене ручице прскалице. У кафићу Хавана прегледам пошту. Н. Б. послао регистар имена рукописа „Малина и други јади“.  Марија Ш. пита где је Трешњевица? Добрилу шаљем питања за Разговор. Одлазимо у Високу да видимо бању. Први пут путујемо овим пределима. Бања је у кањону Рзава. Са главног пута спуштамо се серпентинским путем у стрепњи да не наиђе возило с друге стране. Коначно, ево нас на заравни поред Рзава. Паркирам се испред новоподигнуте каване.

Питам власника како је? „Кавенда се. Кавенда“, каже. Нисам до сада чуо за ову реч. Клај - клај, ето тако, вели. Идемо стазом поред реке ка бањи. Између стења горе трака неба. Жубори река, из стења избија вода. Два базена, један је покривен. Кажу лечи реуму, живчане болести. Неколико старијих жена у базену.  На стени уклесана имена некдашњих посетилаца. 1931 Љубо Јанић,... Лукић. Каква ли је ово негда била бања. Мочило. Али сигурно је помагала чим су у стену урезивали имена. Купам се у базену, а затим враћамо. На паркингу стари комби. У њему неки чича лежи, хрче.  Да ли ће ико икада ову бању култивисати или ће све у Србији однети вода?

***

...и све се више губио у замишљеном ћутању... И. Андрић

***

21. август 2014.

Седим на камену у Клику. Слушам тишину шуме.

22. август 2014.

Тмурно јутро са јесењим дахом.

Ариље, пијац, општина...

Код Добрила по договору. Разговарамо о питањима које сам му послао. Одговориће и на она мучка питања, и на питања које је срочио Радиша Драгићевић.

Имао је у гостима нашег Американца који намерава да напише роман о Косову. Његов Роман о Обилићу је скрајнут, повучен је, јер није било за ту тему време.  Не може се у причу стављати свашта...

Историја се ником не супроставља. Треба брижљиво са чињеницама, треба брусити...

Били у Катићима, у повратку свратили на Дивљаку. На тераси  док су пили кафу неко га је питао за мене. Казао му како спремамо заједно књигу. Договарам с да пажљиво прочитам Роман о Обилићу и откријем у чему је кључ. Даје 500 еура.

Поменем да за Бдење да одломак из романа „Повратници из раја“.

Не треба давати џабе, док не дође боље време не треба ништа штампати.

Шаљем 3 примерка збирке Светиња за Награду Србољуб Митић. Немам илузија за награду, али имам примерке. Ваљда ће стићи у руке неком ко се још заноси поезијом.

Добрило је писац с најлепшом реченицом у српској прози...

На Дивљаци Паја пита да му  срочим епитаф за споменик. Умрла му жена, сада сређује вечну кућу. Мисли се, вели да уклеше: „Покријте ме чичком, да и овде не чезнем за пичком...“

Пајо, нешто ћу смислити.

      ***

23. август 2014.

Магла. Свуноћ лила киша.  Идем кроз шуму. Киша убија и печурке. Из магле, од Сретеновића, чујем лавеж паса.  Јеку пуцањ, разли у тишини. На рту између грабова голубаче. Неке је киша свалила на земљу.  Све стрмије су ми шумске стазе.  Слушам тишину мокрог лишћа, и сам мокар до голе коже.  Са грана ме шкропи вода.  Кући стижем мокар и пресвачим се.  Припремам, и доручкујем, печурке које донех са шумске пијаце.  Јавља се песник М. Д.  Ј. Гледао је емисију на ТВ о песнику М. Павловићу. Умро и схрањен у Немачкој. Кажу да је пошао за Београд, али на аеродрому му се смучило, и колима хитне помоћи враћен је кући.

Шаљем Винку поруку да сам прочитао његову прозу, да се Ненадићу свиђа што га је упоредио са сиромашним племићем... Тишина, тишинаааа...

Прхут тичијих крила у крошњи смреке.

Мотрим: Веверица под орахом стоји, ослушкује, отрча преко баште...

Са неба звук авиона...

Небом броде облаци, Тутњи чопор облака и неста иза хоризонта... талас за таласом...

Читам поезију Стојана Богдановића „Криво дрво“. У збирци песма на стр 32.

ЧЕКАМ ПЕСМУ

Време мерим и овако

Често стојим поред кривог дрвета

Испред Економског факултета у Нишу.

М. Т. Песника, чекам,

Књижевне новине да ми донесе.

Најчешће ту, баш на том месту,

Чекам песму.

Стојан у песму претаче свој живот, и чињенице из стварности, бруси причу живота у стихове... Планирам да о томе напишем Оглед.

***

Као песма писана

Кључем куће које одавно нема

***

22. августа био код Ненадића...

***
Када гледам у небо могу да будем било где на свету.

***

Цео живот

О томе прва реч

Без песме

Зри у ноћној тишини

***

Поезија као ослобођење од терета свакодневног живота, од памћења и свега што притиска живот и време. У данашњем свету где у којем брзо долази до промена  где влада  аудио визуелна диктатура и тортура чула поезија је уточиште. Отуда су њени садржаји  пуни стрепњи, зебњи,  пред оним што долази и пролази поред и кроз вас остављајући свој маглени траг у поезији...

***

Власта Младеновић

27. август 2014.

Драги мој стари пријатељу, српски песниче од интегритета, Мирославе,

Поздрављам те са истока. Ноћас сам се вратио из Београда, имао сам веома занимљиво представљање тимочког песништва у УКС и једног новог младог и даровитог аутора, Стефан Цокић Тека. Бавим се истинском српском поезијом, српском у најширем, космичком смислу. Саборно, разуме се.

Достављам Ти песму која је посвећена Теби, која кореспондира са Твојом поезијом и трешњевичким заточеништвом. Песма је "Твоја" и достављам Ти је за Твоје потребе.

ПОШТА ЗА ТРЕШЊЕВИЦУ

                   Мирославу Тодоровићу

Пишем ти из мог Шаркамена,

на истоку Србије,

где рађа се сунце,

кроз прозор већ бије.

Будим се, сав у кошмару,

чекају ме послови,

али шта да радим,

шта ћу ја у празну кошару.

Не блеје овце, не ричу краве,

попушта, прокишњава кров,

као луде расту дивље траве,

жђика струга, коров.

Стално косим, косим,

носим се са невременом,

тешко је бреме

пало на ме.

Искрен поздрав.

Твој увек пријатељ,

Власта Младеновић

Me

Aug 29 at 10:32 PM

Dragi prijatelju,

Odlična ti je knjiga razgovora sa Dobrilom. Ono bi morao da objaviš kao zasebnu knjigu.

Veoma srdačno,

R.

***

Milica Milenkovic, 30. avg. 2014.

Драги Мирославе,
јуче сам Вам послала поруку, не знам да ли сте је добили. У сваком
случају и Лепет и Разговор са Д. Ненадићем сам почела да читам...
Јавићу се кад ишчитам. У вези са разговором - ово бих волела да видим
као посебну књигу, јер тако делује - књига у којој је главни лик чича
Добрило. Мени је прво на памет пало да то треба да се зове "Чича
Добрило" /а онда сам се сетила аналогије са "Чича Гориом", тек касније
видим да се и сам писац потписивао у мејловима као чувени Балзаков
јунак... Шта сам последње овако одлично читала? Разговор са
професором Недељком Богдановићем у Истоку.
Поздрав за добро јутро,
Милица М.

***

Na pitanje kako danas doživljava Nušića, Trifunović odgovara:
  ***

- Kao savremenika. Posebno me raduje što je ova predstava pokazala koliko je u stvari naš Branislav Nušić moderan i koliko bi se verovatno da je danas pisao taj komad iz svog ugla pozabavio političkim transformacijama i stanjem u društvu... Ovo je komad o kupovini i rasprodaji znanja, o uništenom sistemu vrednosti u kome novac primitivaca diktira društveni ukus i modu. Isti smo i posle sto pedeset godina, ovde se ništa ne menja. Likovi iz Nušićevih dela su tu, samo su imena drugačija.

Blic, 2. 09. 2014.

***

Dobrilo Nenadić, 2. septembar

Napisao sam tekst koji zbog nekih razloga nije dospe do tebe. Na fejsbuku sam objavioi da sam unajmio vrsnog kriticara da za 500 evra procita Roman o Obilicu. Video sam ona dva komentara. Pisem dramu na osnovu Despota i zrtve i produzavam sa Povratnicima iz raja.

***
Dobrilo Nenadić , Септ. 3

Тхео Дорос, Миро Точиви

Ово је начелно, ово је горка  иронија и нема везе ни са  тобом. Ваљда је јасно да се овде шалим са брзометним турбо читачима који читају 100 страница на сат. Таква је ваљда и смедеревска правница и списаатељица Сања Домазет која у Политици суботом објављује приказ по три романа. Питао сам Веру Хорват њену пријатељицу да ми објасни како то та дама стиже, а она ми је каже да се она користи  неком специјалном методом брзог читања. Како чланови жирија стигну да прочитају по 150 романа, то мене занима.

Нема никакве журбе, има само великог труда. И немилосрдног чишћења танких места. Није све добро што у магновењу запишемо.

Ништа ми не кажеш о читању Обилића.

Д.

***

Звук флауте: Вегетација реагује на музику. Посебно пријатан утицај на развој биљака има мелодична музика. Изложена звуцима флауте пшеница брже расте, а музика виолине стимулише цветање вишње. Виолински концерти припомажу развоју врбе, док јој бука смета. Док свира музика код биљака из фамилије елодеја (врста водене биљке) повећава се покретљивост протоплазме. Нормалан ритам протоплазме успоставља се тек када музика  престане. Познато је да житарице, изложене музичким звуцима, боље напредују и дају обилнију жетву. Мимоза, у чијој се близини стално чула музика, достизала је већу висину него кад музике није било. Под дејством музике  Баха, Бетовена, Моцарта и индијских  мелодија у биљном организму се појачава фотосинтеза и убрзавају  процеси размене материја, што доприноси  повећању суве масе биљака. Стабла биљака се, при том, увек окрећу према извору звука. Утврђемо је да у близини аеродрома  шећерна трска брже расте него на другим местима. Томе доприноси хука реактивних  мотора на авионима. Најјачи утицај овце буке се јавља у фази клијања биљака.  (Да ли знате, 29. мај 2014)

***

 ... Čovek ostaje sakriven pod jezikom.... Gete...

 ***

Ја сам господар неизговорених речи, али сам роб изговорених....

Арапска пословица...

5. окт. 2014.

Устајем по обичају рано. Град се буди. Чује се брундање камиона. Сређујем „Листове на ветру“. Јављам се М. Д. захваљујем на Образложењу за Награду Велика повеља српске духовне академије.  Д. Стојковић каже да још нису штампане „Шумадијске метафоре“. Стање  свуда исто. Вазда нема пара. Излазим на бубањску шуму.  Наберем коприве и листове маслачка. Седнем на клупу, скинем кошуљу. Прија октобарско сунце.  На пропланку излетници ложе ватру, трешти музика, она што разара. Пре неки дан, када смо ишли у Књажевац за К. вече С. Б. 25. септ. прича Недељко како су  у селу код Трстеника, по казивању  мештана, негда  пси када се припрема свадба прилазили кући и чекали да им се нешто да. Сада беже на суседно брдо и чекају да свадба прође. И њима смета ова бучна музика.

Жути лишће, пирка ветрић. Чује се врана. Гракне.
на клупи остављам часопис Траг и три књиге песама. Неко ће их, надам се, узети...

***

Најбоље су оне књиге које нису написане. 

- Милош Црњански