То небо
којим сам опседнут,
Тај
хоризонт Хиперборејаца,
Те
сензације без којих сам луд,
А са
којима постајем још луђи!
Те
слике, та потрага, та потреба
Да се
пронађе Бог – Сиоран би одбрусио –
-... глава свих безнађа. Бог је
безнађе
Које почиње тамо
Где се сва остала завршавају....
Ајјооооооој!
Разумео
је овај Румун
Матилду
из Магдебурга кад се жали
Да ни
лепота света ни свеци не могу да је утеше,
Већ
једино Исус, само срце Исусово...
То
небо изнад поларног круга, Арктика,
Можда
изнад Кируне, Нарвика,
Има
нешто од светости
Која
нам исисава крв.
То
небо је тако огромно,
Као
широки хоризонт испод њега,
Као
горчина чежње из које се рађа
Свет
очишћен од баналности и копија.
Светост је посебна лудост, каже Сиоран.
Исус је одговоран за многе
патње, понавља.
Бог
је послао овог Румуна са Карпата у Париз,
Зашто
га не посла макар лети код Лапонаца,
Код
Хиперборејаца?
Зато
што је то учинио са оргуљама – инструментом
Који чини осетљивијим раздаљину
између нас и Бога.
Сиорану
је отац био православни поп.
И
он је био прави син правог оца.
Доказ.
Само још овај цитат:
-
Боже! Ја не кажем да Ти ниси;
кажем да ја више нисам!
Под
тим небом изнад поларног круга, Арктика,
Можда
изнад Кируне, Нарвика,
Утапам
се у једну неописиву мистерију, у дубину, у топлину,
Оријентир
ми је огромна усамљеност,
И једно
небо на коме је једна душа на попришту
Својих
унутрашњих трзавица
стигла до крајњег севера,
Мрклине, залеђених језера и фјордова,
И Божанске
еротике Матилде из Магдебурга...
29. 10.
2016. Касно, касно ноћу...
 |
| Обе фотографије је снимила Бранка ВрС на крајњем северу Европе ових дана. |
Нема коментара:
Постави коментар