Смисао / М.М. Саичић

Смрти се не бојим,

нити кад ће доћи.

То ме се не тиче.

Ал' живот волим

свим срцем својим!

Ту , заиста нема никакве приче.

Ко је на небу, а ко је овде?

Овде ил горе, горе ил овде?

Све је ту, где ти је срце.

Оно животом једино туче,

ако се љубав у њега увуче.

Отац ил' мајка, сестра ил' брат?

Сусед или друг или друга?

За све њих нека нит космоса светли.

За све њих нека љубав друга.

Само за тебе једна те иста,

од првог тренутка до сада.

Постојаност њена мени говори

да бесмртност није нада.

Ако је живот волети страсно?

То живот је био, а не парада!

И смрт и вечност и овде и горе,

све пред њом пада!

Краљица, краљ, пешак ил' ловац?

Рухо ил' рите, светло ил' тама?

Живео ниси ако волео ниси...

Ни слава ту не спада!

Не бројим кораке, ни сате, ни дане.

Не бринем да ли ће ново јутро да ми сване.

Не бринем да ли ме неко воли 

или да л' ће да ме воли?

Једино што би могло да ме боли,

Да живела јесам, 

а да не умем да волим!

ММСаичић

___________________

       = из писма ауторке (наше старе познанице и пријатељице, члана бивше редакције "Треће Србије") : "Драги пријатељу,

Читам, читам, нешто разумем, нешто не разумем. Знам да је "нешто труло у држави Данској", али се више не осврћем на правде и неправде. Све ми се чини да је живот креација неких, мени, непознатих и далеких људи. Да је ово нека опсена, нека варка, matrix.

Али, мора да се живи. Мора да се живот изживи до краја. Где је тај крај? Какав је пут до тамо?

Знам да је посве сигурно, да ако себе не обрадујеш пожутелим, јесењим листом, поцрвенелим јабукама из остарелих српских воћњака, врапцима у жбуњу, олињалим градским мачкама...., од живота пуно не остаје. (.....) У школи обележавамо 100 годишњцу пробоја Солунског фронта. У уводном делу причамо деци како је Србија ушла у рат сиромашна, гладна, гола и боса.... Мука ме хвата! И данас смо јадни, корумпирани, голи и боси. Докле, брате мој? Докле ћемо да будемо јадни, мали и бедни? Да ли материјална беда подстиче духовну беду или обрнуто?

Хтела сам да ти кажем, али није било умесно, Шоле се борила за живот, потом туга...скупила сам своје песме, на иницијативу мог пријатеља (....)  и одлучила сам да их објавим. Онако, женске, љубавне, романтичне...лирика. Шаљем ти једну да прочиташ..... И тако, пролазе дани...удах, издах, корак тамо, корак овамо, реч овде, реч онде...

Поздрави све исписане и неисписане речи, признате и непризнате писце, уметнике, све неизбројане кораке и звезде. Спавај ми здраво, сном праведника. Направио си задужбину од речи, за покољења.

Нежно, додиром тамне ноћи, 

твоја другарица Мира