ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић

Чекаћу

Чекаћу,

али се бојим нећеш ме пронаћи,

јер још не знам куда ме води пут,

хоћу ли у маглине Млечног Пута заћи,

или међу звезде владичице

камо не залази земаљски нико,

које не познаје ни заоблачни вихор.

Чекаћу,

но доспем ли до безваздушних простора,

до најстаријег вечности зрака,

иза сунчевих двора,

бојим се нећу ти дочути корака.

Чекаћу,

али сумњам да ћеш ме наћи

у свемиру огромном, —

беспутан је небески свод,

стазе његове познаје само гром

и облака понеког путник брод.

Чекаћу,

будем ли и у чаури златној

коју свилена буба вечности преде,

али се бојим хоће ли ти бити дато

доспети до светлости

пред којом и сунца бледе.

Чекаћу,

Само још не познајем васиону,

Не познајем њене међе,

И не могу ти сада рећи:

Дођи на звезду ову или ону,

На ово или на оно сазвежђе.

      = извор: Десанка Максимовић: ПАМТИЋУ СВЕ : Песме - Нолит Београд, 1988,  , 106 стр.; стр. 97-98

        -  Коме се то песникиња обраћа у позном добу свога живота? Хипотетичком неком бићу, или реалном, стварном? Или можда неком анђелу? Не; није то религијска песма, пре ови стихови вуку на љубавне стихове; на неку тајну љубав у позно доба, на нешто што само знају пескиња и бог. Постоје такве љубави, сачекају понекад на окукама живота, на оним "нашим линијама", само нашим. И ту тумачи, биографи, и сви други књижевни лешинари немају шта да траже. Такве се "љубави"  прекидају нагло, као што су се и појавиле, и селе на звезде и сазвежђа. Позно доба се окреће меланхолији, линији мањег отпора, мазохизму и страху да се испије чаша до дна, до последњег даха... (Из бележнице... 14. октобра 2016, око 03:10 ч. На нашој линији несанице )