„Спремте се спремте,“

Prva verzija pesme Spremte se Cetnici snimljena 

Прва верзија песме Спремте се Четници снимљена 1924. 
Пева: Васа Буквић

Вероватно сте сви чули за песму „Спремте се спремте,“ чије извођење је било неизбежно, нарочито деведесетих година прошлог века, на готово сваком слављу. Од верзије коју смо слушали, остала је само композиција, а речи су променили припадници и симпатизери четничког покрета из Другог светског рата, иако је оригинална верзија настала много раније и посвећена је једном од легендарних српских хероја, којег ћемо представити у овом броју.

Попут идеалиста, о којима смо до сада писали, овај српски патриота је био дискретни херој, натеран на рат, од раног детињства, а песму су му испевали поштоваоци, запањени његовом храброшћу и држањем. Прва верзија песме изашла је давне 1924. године, нажалост када је наш херој већ био мртав, али он није ни посегао за славом и историјом, него за слободом, па је зато ваљда, по правди добио и једно и друго.
Звао се Јован Стојковић. Рођен је 25. јануара 1878. године у месту Мартолци у Македонији, која је тада припадала Османском царству. Његова породица је, као и све тада, била сељачка, а као веома надареног дечака, отац га не уписује у турску школу, него тражећи хришћанске школе по Македонији, проналази бугарску гимназију у коју га уписују, у жељи да дечак добије хришћанско и словенско образовање.
Међутим, изгледа да су Срби и у Османском царству, били на последњем месту. Бугарски учитељ га у школу уписује под именом Иван Стојков, у жељи да га побугари, јер је то био период када је било јасно да ће Турци бити протерани, па су Бугари користили утицај и становништву мењали имена, где год да су имали прилику.

Треба напоменути да су ову праксу, применили су такође и током Првог и Другог светског рата, када су тек рођену децу, али и целе породице, под претњом стрељања, одузимања имовине и слично, насилно проглашавали за Бугаре, скраћујући им презимена.
Но, вратимо се на нашег јунака, који је одбио школовање под другим именом, па га отац шаље у Србију на даље школовање. Међутим, један сељак није могао да приушти сину школовање у иностранству, него је тада постојало „Друштво Свети Сава“ које је отворено управо из потребе да помогне младићима из дијаспоре. Ако данашње стање упоредимо са тадашњим, лако ћемо схватити да је та Србија била много озбиљнија држава у поређењу са
овом данас. Главна максима Друштва Свети Сава била је „Брат је мио, било које вере био,“ а трудили су се да муслиманско становништво из Старе Србије и Босне и Херцеговине врате коренима.

Захваљујући овој организацији, Јован Стојковић завршава гимназију, а потом богословско-учитељску школу, па се враћа у Тетово, где убрзо постаје учитељ, што наравно омогућава да се стварају српске школе и умањи насилно асимиловање Срба у Бугаре.
Међутим, нашем јунаку, ово доноси велике неприлике. Наиме, чувена организација ВМРО, која се наводно борила за независност Македоније, а у ствари је била инструмент великобугарске политике на Балкану, што се њиховим каснијим деловањем и показало и открило, врши снажан притисак на тада још увек учитеља Јована Стојковића, како би променио страну и одустао од исте политике коју они спроводе. Пошто то није урадио ни када је био десетогодишњи дечак, било је јасно да на њихове притиске и уцене неће пристати, па ВМРО приступа другачијим методама. Поред Турака, који су водили репресивну политику према свим немуслиманским народима, Бугари су организовали једнако насилне акције, па у једној од њих убијају његовог брата и синовца.

То је тренутак када се сеоски учитељ Јован Стојковић, младић пун хришћанског духа и богословског учења, претвара у ратника, свестан да Србин дипломатијом никада није освојио слободу. Као што су некад храбри младићи одлазили у хајдуке, тако је Јован отишао у четнике, који су се појавили неколико година раније по шумама у Македонији. Иако није био обучен за војника, за разлику од осталих, врло брзо је показао ратнички дар, или пак је жеља за осветом и слободом била толико велика, да се јунаштво одмах открило. Врло брзо постаје четовођа, а нешто касније, у сарадњи са још две формације четника сукобљава се са војводом ВМРО-а, надалеко познатим бугарским ратником Стеваном Димитровим. У тешкој и епској борби, српски четници, наносе толико тежак пораз Бугарима да ниједан њихов војник није преживео. Херој ове наше приче се посебно истакао, како по храбрости, тако и по тактичким карактеристикама.
Но, ово није био крај његове авантуре. То што су уништене чете ВМРО-а није значило да се може слободно вратити кући, па је подржан од Србије, као и од српских официра, о којима смо говорили у претходним бројевима, Јован Стојковић наставља да води битке против Турака, а занимљиво да из свих битака излази као победник. Убрзо га и његови војници, али и непријатељи називају Војвода Бабунски, по планини Бабуни, где су се његови четници налазили.

Када су на власт у Османском царству дошли младотурци, 1908. године, они су прогласили нов Устав и опште помирење, па је Бабунски распустио чету и вратио се старом животу. Нажалост, да Турцима не треба веровати, убрзо се, по ко зна који пут показало, јер је Јован ухапшен. Међутим, три године четовања, али и обуке код мајора Танкосића, биле су довољне да Бабунски буде способнији од турских жандара и чувара, па је побегао из затвора и упутио се у Србију.

Жељан да се врати у родно место, наставио је да обучава нове регруте, па је 1912. године, као део најелитније јединице српске војске ослободио Стару Србију и Македонију. Недуго затим, на ред су дошли стари дугови и борба са Бугарима, у Другом балканском рату, који је његове храбре војнике, а и њега самог, представљао рутински посао.

Први светски рат га је дочекао у Београду. Пошто није био један од оних људи који не трпе ауторитете, постао је део јединица које је предводио Танкосић, па је учествовао у најкрвавијим борбама. Њихове групе четника на себе су примиле напад читаве аустроугарске дивизије, коју су зауставили, а такве задатке је имао и током повлачења српске војске према Солуну.
Када је оформљен Солунски фронт, постао је први ратни специјалац и обавештајац, као један од ретких преживелих вођа четника. Његов задатак је био да се убаци из леђа Немачке, Аустроугарске и Бугарске војске, да прикупи информације и напада непријатеља. Ове акције су биле изузетно ризичне, али и изузетно битне за савезнике, а он их је обављао беспрекорно, чак је подацима и саветима успео да помогне целој француској дивизији, јер је добро познавао терен и распоред непријатеља.
О њему се говорило да је човек изузетне интелигенције и посебних манира. Истакао се и на Солунском фронту, посебно у борбама са ножевима, а његов пиштољ се и данас чува у музеју у Београду, где има и улицу која носи његово име.

Одликован је више пута – Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, два ордена Легије части, француским Ратним крстом IV степена са палмама, руским Орденом св. Крста IV степена, енглеским Ратним орденом, Споменицом 1913, Белим орлом са мачевима, Златном и Сребрном медаљом за храброст.
Након рата, вратио се у Македонију, са чином поручника српске војске. Преминуо је 1920. године од грипа. Споменик који му је Србија подигла у Велесу 1924. године, уништили су Бугари током Другог светског рата.

Аутор: Славиша Павловић

Извор: slavisapavlovic