Коме писац да пише / Мирослав Тодоровић

Када су, за време рата, питали Черчила да за потребе наоружања узму од пара намењених култури он је казао „А шта ћемо онда да  бранимо ?“.

Остало је то да се памти, и не само то,  да опомиње колико је култура битна. Још од памтивека култура је важна за човека. Како је код нас данас? У „Политици“, 30. новембар 2014. 
пише да  је песник, уредник „Књижевних новина,“ Мићо Цвијетић рекао: „Култура је годинама  у све незавиднијој ситуацији, а и сасвим ретка реч у тирадама политичких и државних званичника. Како у предизборним кампањама, тако и када освоје трон. Као да је култура превише скупа и опасна реч... Ослонити се, у другој деценији  двадесет првог века, на дрвене штуле, као Вук, и каскати за развијеним светом. Где је једино он, па и на оној дрвеној нози, стизао до просвећене Европе, вршио своју културну мисију на ползу српског народа.“ Да ли се ишта променило од тог времена?

Култура је широк појам, у њој значајну улогу имају писци и њихово делање.  Али, изгледа да је судбина писца у Србији одређена  још у време турског земана.

О томе пише Андрић („Травничка хроника“): „Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.

Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од „конзулских времена“ до данас.
И не само  према уметнику. Већ и према зградама. У Нишу  нико не помиње да треба зграда библиотеке, музеја. Народна библиотека „Стеван Сремац“ се  још налази  у кући  Епископа нишког Јеронима (а не носи његово име) који дне. 13. маја 1874. по   вољи својој захтева, написа и потписа завештање: „Имање моје које постоји у Нишу, као и један плац  на коме постоје две куће, једна већа и друга мања, стављам  и то: већу кућу  за Народну библиотеку, којој ће и припасти мања библиотека…“  О томе  политичари ћуте. Поени, рејтинг је важнији од свега. Не помињи... Зашто би,  па ми смо први у Европи по броју неписмених, по броју књига „по глави становника“. Шта ће  куће -  библиотеке и писци у земљи са толико неписмених?

 И поред свега писци пишу. Књиге трукују, ко у Вуково доба, пренумеранте траже. Како  да опстану и  буду  успешни?  „Ја велим да без подршке неколико јаких сила, за писца, што се тиче јавности, нема  (у овој ситуацији) „успеха“.  Те су силе, подршка власти, чланство у тајној полицији или доушништво, интерес дела цркве, дејство новца, утицај тајних друштава, личне везе, поткупљивање и најзад неумерени и немилосрдни безобразлук. Ова последња сила је, изгледа, најјача од свих. Помоћу ње се успева“. (Лаза Лазић).

Али, и поред свих недаћа, писац не одустаје. Пише, иако то од њега нико не тражи. А и кад траже, неће писца  да уваже. Да му дају оно што му припада, што је зарадио. 

Пише писац Игор  Ремс „Политици“,  31. окт. 2014. како је награђен на Конкурсу  који је расписао Културни центар „Ниш“, заједно са часописом „Градина“ у част јубилеја  за кратку мистичну причу о вери и слободи под насловом „Константинове визије“. У пропозицијама књижевног конкурса наведено је да ће аутори три најбоље приче, осим дипломе добити и одређени новчани износ.“ Обећавали да ће се  награда  исплатити, а онда заћутали, више и не обећавају. ... „Али, на жалост, у граду Нишу нема пара за културу“ , јавља Уредник М. када сам га питао за ову муку бруку.

  2013. је била година Миланског едикта, власт славила, делила се одличја, очекивало да ће у Ниш стићи септембра 2014.  100. 000 туриста. Установљена награда за толеранцију. Забава у Константиновом руху трајала годину дана. Сви намирени, само писци занемарени. Милански едикт нико више и не помиње.

 Само писац Игор Ремс подсећа на тај „спектакл“.  Првонаграђени списатељ Анђелко Анушић у свом господству ћути. Описао цареву визију, а у својој није видео да ће га преварити. Схватио да нема коме  писмо да  пише. Пише у самоћи  нове романе.

То што је угледан, и важан писац, није битно. Ко сматра писца? Када ми је у Трешњевици рођак казао да не разуме оно што пишем, али ипак ме, вели, сматра, али „Шта ће ти то, да матор пишеш“ схватио сам  зашто и  власт не хаје за писца, књигу поготову.  Писци се не предају, књиге се ипак читају. Прича Проф. Недељко Богдановић како неки чича у његовом селу купује књиге и како их канапом везује. Нема витрину. На чуђење комшије шта ће му да чита књиге казао је: „Боље да читам него с будалом да разговарам“.

Писмо „Политици“ писац Ремс у поводу неисплаћене Награде завршава:

„Иако на први поглед  изгледа да штета није велика, да је незнатна, штета је огромна и несагледива, јер говори о томе где је место култури и њеним ствараоцима у друштву.

Где је данас песник? И колико треба да је мали да се не чује његов глас?

Нишлија, песник,  Бранко Миљковић, испева стихове: „Ко не слуша песму, слушаће олују.“ Шта то  ми  данас слушамо, и шта је то што чујемо?