УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 29. октобар 2014.

МАЛИНА И ДРУГИ ЈАДИ / Недељко Богдановић




или:
ЗАПИСИ О СУСРЕТИМА СА СТВАРНОШЋУ

Токо кишно / Мирослав Тодоровић, 2014


 Мирослав Тодоровић (1946 − Трешњевица, код Ариља), књижевник је са значајним опусом, са књижевним наградама и бројним књижевним критикама које су га пратиле од његове прве књиге ,,Спис ведрине“.
Напоредо са поезијом и књижевном критиком, последњих година у стваралаштву М. Тодоровића настаје нова серија текстова који се с времена на време појављују у дневној штампи, као колумне, или реакције на друштвена збивања која су писца побуђивала на креативну реакцију.
И сâм се оглашавао поводом туђих књига, што га чини активним судеоником књижевног живота Србије већ више деценија. Такав, он није могао избећи сусрет са свакодневицом која је тражила да буде уочена и описана, једнако као и оно што чини непролазност, то јест вредност која у поезији има универзални значај.
     
*
Тематика ових текстова означена је поднасловом ,,Штиво посвећено књизи, речима и малинама“, али би се с подједнаким правом могло рећи да су ово есеји о нашој стварности, о нашим карактерима и судбинама. Од узалудне вере, преко разорених нада до људске (личне и друштвене) неодговорности креће се вертикала безнађа у којој се јасно види све сем излаза. Све је јасно виђено, и врло лепо речено, али довољно није. Као – да се и ми послужимо цитатима – ,,Не да ђаво, ил не да бог!“ (Ђ. Јакшић),  ,,Ил је нешто теже од обоје!“ (П. П. Његош).
     

*
Дуго је Мирослав Тодоровић био изван родног краја, и телесно и духовно,  све некуд горе, некуда даље, носећи са собом и слику завичаја  – литераризовану и топлу (а и како би кад се у њој види село, види детињство, кад у њему живи мајка, кад се смеши родна кућа и над њом небо завичајно), не откривајући је, можда је помало и гушећи. Изван завичаја, свака  се мисао претварала у облик, у камен, у чврст запис. Тако су настајале његове песме у којима као да се плашио да најави неку нежност, неки – макар и случајан поглед или дашак  топлине која долази из личног сусрета и додира. Редослед његових књига чији су наслови позајмљени из живота изгледа овако: Спис ведрине, Испис таме, Црно у боји, Тамно и дубоко, Земаљско и небеско; а онда опет:  Шум и лахор, Лепет крила (остале податке види у Белешци о аутору). Као да се некуд полетело, а сада се најављује слетање…
После странствовања (по земљи и свету, одакле је прикупио многе поетске гласове и облике, а и о томе постоје књиге: Летеће бараке, Песме путовања...), песник се враћа себи, својима и завичају, и никако да се прилагоди ономе што затиче, нити да избегне оно што га сусреће, да одбегне ономе што га сустиже. У међувремену, променила се и слика завичаја. Одједном (наново) примећује све лепоте природног окружења (које су му годинама измицале), сретне га и понеки драг познаник, али и многе несагласности у социјалним односима. Једно му се укаже као нека чедна вредност, као дар природе, а друго као нeзахвалност човекова, као егоизам са којим човек ради у корист своје штете. С природом се некако мири, али с људима то тешко иде. Али, има дана кад изневери и једно и друго.
Ту слику сада опева, ослоњен на искуство мисаоно и интегрално.
Али, кад се успостави нови сусрет са стварношћу која се у међувремену до границе препознатљивости изменила, настаје рационалнији приступ поновном доживљају. Про-мене се и боје, стигне чак и црно у боји, а помуте се и сећања. Реалност покаже и неке суровије обрисе. Онај завичај оформљен у детињству замењен је сликом која се за пола веке од сневаног преобразила у живот сировог и суровог, тегобног и једино стварног, социјалног миљеа.
Из потребе да реагује и на једно и на друго, годинама сачињава и објављује (у новинама, углавном у Политици и Вечерњим новостима) своје реакције на спољне изазове. Те реакције су засноване на његовом префињеном сензибилитету, што није ништа ни ново ни чудно, али су, по правилу, ослоњене на многа литерарна упоришта и од-абрана места шире (светске) литературе, што је за нас необично, изазовно.
То је управо обележје ових текстова које се нама наме-тнуло као новина, и као резултат, и као срећан покушај да се ово, данас, и овде, стави у однос са оним што баштини светска култура и што њом оснажено води извесној кри-стализацији времена и простора, тако да се дневна актуелност претвара у универзалне поруке.           
 Необично за новински напис, Тодоровић у своје ко-ментаре уноси цитате из светске и домаће литературе и тако преко пробраних ставова признатих стваралаца ус-поставља шире погледе на третирана питања.
То се, по нашем мишљењу, у Тодоровићевим текстовима слаже доста природно, не делује као неко изнуђено поређење, и кад аутор успостави везу са оним што види, и што му се догађа, са оним што му је остало из сусрета са литературом,  онда ви више немате пред собом новински чланак, из серије ,,реаговања читалаца“, већ прилоге својеврсне литераризоване публицистике, која егзистенцијална питања човека једне регије и једног времена смешта у миље светске баштине, и сугестије (ако не и решења) нуди по савету светских умова (имена аутора на које се Тодоровић позива, и на чије се ставове ослања, види у Регистру). То нас је определило да му саветујемо груписање текстова у књигу, која ће, верујемо, имати читаоце.
     
*
       Сваки је Тодоровићев запис несрећни случај који се решава умрежавањем на културном плану. У свом о(т)писивању стварности која га узбуђује, углавном као мучно несагласје, уз неку прекорну горчину, Тодоровић се наслања на искуство своје лектире, углавном оне које имају светски значај и универзалније поруке.
Успоставом релација на вишем нивоу повезују се садржаји ширег искуства: у разјашњење слика и прилика конкретног простора и времена укључују се реминисценције из романа, расправа, из филозофије, психологије, социол-огије. Чињенице препознатљиве природе осветљавају се мислима и ставовима светски познатих аутора и стваралаца.
Текстови одају једну узнемирену природу са литерараним искуством, са истанчаним нервом за уочавање несклада свакојаке природе. Човек је наспрам природе, наспрам времена, непогода, светских потреса, али и наспрам човека и друштва, све до сопственог распећа и судбине.
Коментар коришћења баштињених ослонаца из стваралаштва великих људи ради тумачења личног доживљаја света и времена био би врло инспиративан и с резултатом. Ипак, такво узбуђење не бисмо одузели читаоцу који неће остати равнодушан ни према малинама − знаку са заставе ауторовог завичаја, ни према јадима (због сурове природе и  људске несавршености) између којих се ова књига разлистава. Зато књигу препоручујемо у целини а читаоцу остављамо појединости. Уживаће и у једном и у другом, јер  ће тек с њеном лепотом и њеном горчином моћи да буде равноправан с аутором.
     
У Бучуму, мај – септембар 2014.

Нема коментара:

Постави коментар