УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 06. октобар 2014.

БАНКРОТ, КАЗАН, БУДУЋНОСТ... / Мирослав Тодоровић






  Све што је давно било, боље је, а најбоље је оно што никад није било.                                                               Андрић
Давне 1990 године уредник библиотеке Крајински књижевни круг  песник Томислав Мијовић и ја смо  били код Председника општине Књажевац ради штампања моје збирке песама Судњи час. Председник општине Стојан Богдановић професор универзитета, и сам песник,  у то доба је државни посао  радио волонтерски, на ползу народу. У разговору  у вези штампања књиге нас  је подсетио на Душанов законик:
На градском  казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.
Цар је тако рекао, царска се не пориче. Тако негда, тако и   данас.
У Травничкој хроници  пише: „Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.            
Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од цара,  „конзулских времена“ до данас.
Хоћеш да будеш уметник у Србији? Трпи. Давно су нас сврстали  међу сиротињу и залуднике и наменили казан...
Сиротиња, мислили смо, је прошлост, али биће уметника. Шта ће казан? Нема више ни у селу казана. Ни слутили нисмо да књига Судњи час пророкује оно што ће нас снаћи. На хоризонту су се гомилали тамни облаци, политичари су обећавали куле и градове. Шведски стандард, обећавао је Милошевић 1990. а већ 1996. Еурополис (Београд на Сави), улазак у ЕУ до 2007 (ДС, Зоран Живковић 2003). бесплатне акције, нова радна места, инвестиције. Хлеб од три динара (СРС, Томислав Николић, 2003). Веровало се обећањима, иако нас је пословица опомињала да је  „Обећање лудом радовање.“  Мислили смо да су казани и сиротиња прошлост, ни слутили нисмо да ће бити наша будућност. Надали да ће уметници бити цењени, да ће култура бити потребна, да стваралаштво неће бити лична ствар. Пиши, сликај, само не таласај. Да ли је тај однос  наслеђе  пустог турског, јер Турци су само у поводу значајних догађаја „из државне хазне одвајали по који дукат да се подели учењацима и фукари“.
       Ко је могао помислити  да  ће се   комунизам урушити,  пре но што нам обећана срећна будућност стигне,   у провалију тзв. транзиције повући до јучерашње самоупра-вљаче, да ће фабрике које беху радничке куповати  и потписници палцем. Да ће   градови постати резервати гладних, јадних и обезнађених, да ће  се улицама орити повици: Плате, плате! А каса одавно празна. Траже да се штеди, а  још не знају да се го не скида. Штеди се када има. Највише штеде богати народи. А ми? Докле има нека клима…, идими, дођими, преко прече, наоколо ближе, и то ће проћи, нек држи воду док мајстори оду, сјаши Курта да узјаше Мурта. У крви нам још халалачу Азијати. Башибозлук, мурдарлук, баксузлук...
       “У Србији се не користи око 400.000 хектара, односно 10 одсто укупних обрадивих површина, а стручњаци као разлоге за то наводе старење сеоског становништва, лошу инфраструктуру, економску неисплативост и покидане репроланце услед неуспешне приватизације. Према последњим подацима, у Србији има 424.000 хектара неко-ришћеног пољопривредног земљишта, а од тога је око седам одсто ораница, изјавио је директор Управе за пољопривредно земљиште Министарства пољопривреде Зоран Кнежевић.” Неумитна логика:  Свако осми хектар необрађен, свако осми житељ нема шта у лонац да стави. Народна пословица вели: Нема хлеба без мотике.
 Својевремено Андрић записа: Дођу тако понекад времена, кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Стигло то време, одомаћило се и никако да оде. Стиже нам и казан, и у казану све невоље и заблуде. Оживеше у једној речи: рестрикције, стабилизације, и оно народски казано „јебе луд збуњеног“ оличено у новим паролама и причама да ће  стићи инвеститори. Што је баби  мило то јој се и снило. Како брзо заборависмо тачкице, мас' на леб, пар непар...
А све је давно почело. Када? У Трешњевици сам као дечак чуо стихове: „Ој, несрећо, мој у глави црве / Зар све почиње од четрес прве.“ И наступи индустријализација, испразнише се  села. Фабрике радницима... Оно мало преосталих сељака  још је  тада у себи шапутало:

Кад је била влада краља Петра
Носили смо гаће од два метра
А сада дође влада друга Тита
Види нам се и пркно и кита

Стручњаци тврде да одговорност за кризу пада на самоуправљање. То је исто као кад би пустили лисицу да брине о кокошарнику, упозоравали  су амерички еконо - мисти Џефри Сакс и Дејвид Липтон... Наши су ваљда знали, али нису смели да кажу, ћутали су и чекали да нас несрећа опамети. Ортачка кобила за плотом липсава, вели народна.
 Кад нико не брине о капиталу, радници обавезно покушавају да прогутају профите кроз високе плате, мање радне обавезе или друге облике скривене компензације. Не само профите, но – до кости! И при томе  нијесу радници имали иницијативу у пљачкању свога предузећа: Увијек су их предухитрили руководиоци. Тако је писао М. Лалић 1990. Исте године пише: „Комунистички режими падају као муве, Америка нема пара за све те земље. То су  речи нашег времена нема пара! ...Потрошене  су на поткопавање, зато их нема за помагање.“  „Хисторијска улога радничке класе, сељаци, радници и поштена интелигенција“ неста и као тема. Написа Андрић како је Балкан казан над који се  велики надносе и чекају свој залогај. Чекали и дочекали.
Како они помажу зналац политике ововременог колонијализма  С. Богдановић, онај са почетка овог текста,  каже: ,,...Они ти дају новце, а после ти узму душу, то је амерички специјалитет, узму ти све, и новце и душу, и градове, и целу земљу, после ти дају да ручкаш на кафену кашичку, цуцају те, закускују и уцењују, хајде ово, ако не узмеш то, нема ни оно...“
 А ми хоћемо помоћ, иштемо зајам. Као да не знамо да је „дуг зао друг.“
Они ти поломе  ноге и онда дају аспирин за главу. А и њему рок истекао.  И тако, тапа тупа, дођосмо у сиву зону економије, у клопку транзиције са теретом бирократије. Оне на коју су негда трудбеници  опомињали „Друже Тито не може се више, један ради а петоро пише.“  Нема више?  Дно  се дотакло, до дувара стигло.  Нема више романтике, „хисторијска улога радничке класе“ се скљока  у сопствену заблуду. О том времену  моју збирку песама „Свети мученици“ је штампала „Просвета“ (1998). И тада и сада исти стихови опомињу:  „Једино на ТВ добро је...У мишју се завуци језик скрати / Доћи ће дан о злу ћеш овом још и певати“.
Стигосмо на казан. У немање, а немање ј... поштење... Ко би могао да  разуме наслов у штампи: „На народном казану 10 000 Војвођана“. (31. 10. 2013). А негда су ишли у Војводину, из удаљених крајева, кукуруз да беру.
Ко да схвати да су поља поред Мораве постала шуме. Да је у  равницама Србије земља напуштена. Празна каса за угрожене!  Каса – казан. Држава казан. Чабар.
 Лист Данас 31. 10. 2013. пише:  „Да сиромаштво све више узима данак, показују подаци Секретаријата за социјалну заштиту, према којима се само у Београду на пунктовима народних кухиња подели више од 13 000 оброка. Према речима секретара социјалне заштите  бесплатни оброци се дистрибуирају на 51 пункту народних кухиња на територији свих 17 градских општина. Упркос сталном порасту гладних...
 (Политика 8. дец. 2013. пише: „Уметници су данас доведени на руб пропасти...“)
         Први смо у Европи по сиромаштву, по броју неписмених, болесних... бар  у  нечему први да  будемо. Пре више од две деценије када су у Србији почеле да раде, народне кухиње су имале 3.000 корисника. Данас бесплатан оброк потражи 35.320 грађана.
Чудо: Гладних све више становника све мање. Како иде  стаћемо сви  под једну шљиву и имаће места за казан. И као да се цела Србија полако претвара у велики казан у којем ћемо се батргати. Као у оној причи, ако ико покуша да се извуче, други ће га  назад вући.

Нема коментара:

Постави коментар