Писац без адресе или са лошом адресом / Иван Ивановић

22. нов. 2014.

Драги Мирославе,

Послови око дистрибуције „Партизана“ спречили су ме да ти на време одговорим на текст Писац са лошом адресом, који си објавио у новинама, али га и мени послао мејлом. Одмах да ти кажем да је овај текст за мене јако важан, једно што се и сам осећам као писац са лошом адресом, друго што сам се све време борио да ту адресу пронађем.

Још док сам био у провинцији, 1967,  настојао сам да пронађем ту адресу, али је није било нигде. Прокупље (Куршумлија, Житни Поток...) више су били  Анти-Иваново
него Иваново.

Пошто сам знао да су српску књижевност створили писци из провинције, дакле „наши претходници са лошом адресом“, покушао сам да своје сапатнике организујем ван „круга двојке“. Не треба да ти кажем да сам у том настојању пропао, као и у свим другим оданде до вечности. Проблем је био, дабоме, што је књижевна пијаца била (и данас је) у Престоници, односно у Риму. Рим је одлучивао ко ће да буде писац, понеког прихватио из провинције. Мало кога. Своју власт је наметао системом награда.

„Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе...“ Твоја оцена је сасвим тачна, ту нема шта да се дода. 

Те, 67. године, ми у Прокупљу, топлички почетници, иницирали смо састанак провинцијских писаца. Пошто је наша адреса била слаба, а Ниш није хтео да је уважи, избор је био на Лесковцу. Лесковац је требало да буде Визант, да означи нови књижевни центар Србије. Шта се десило? Уместо да истакне своје депутате у Рим, Римљани су дошли у Лесковац да освоје ову провинцију. Наиме, у град на Ветерници су пристигли праксисовци на челу са комунистичким ренегатом Добрицом Ћосићем и први пут организовано истакли свој анти-титоистички програм. Ми провонцијалци смо им били публика да аплаудира.

Комунистички Рим је насео. Напао је ову јерес чиме ју је учинио славном. Праксисовци су добили излаз у свет, Запад их је прихватио као јеретике, борце против комунистичког Рима. Добрица Ћосић, кога су комунисти одбацили као националисту, у Лесковцу је промовисао свој национални програм, постао српски месија, отац нације, српска мајка... Нас провинцијалце је појео мрак провинције. До данас нисмо успели да се опоравимо од тог ударца.

Кажеш: „Потписника ових редова чуди што су противници провинцијских стваралаца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који, чим уђу у аутобус, повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места“. Песник из Крагујевца Владимир Јагличић каже да „писац из унутрашњости мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоће да га схвате озбиљно.“ Дакле, „они у центру само кмекну и већ су академици!“ Тачно: Рим у потпуности контролише српски књижевни живот, националне институције, етаблира вредности. Разуме се да они који су добили положај у Риму не дозвољавају да им се придруже придошлице из завичаја, јер они су значајни само дотле док једини репрезентују своју провинцију. Мала србијанска бара!

Бора Станковић, кога наводиш у тексту, добио је своје место у српском Пантеону post mortem. Наш велики земљак имао је срећу да га подржи Београђанин са Теразија Јован Скерлић, за разлику од Диса на кога се овај бесумње велики књижевни арбитар неоправдано окомио. Мој миљеник из завичаја Раде Драинац крваво се борио (и изборио) за своје место у српској поезији, заједно са Црњанским и још некима увео модернизам у српску књижевност. Проблем нас маргиналаца је у томе што не умемо да се тучемо. Драинац је био последњи фајтер из Јужне Србије!

Други пут сам покушао да Ниш учиним Византом кад сам се игром случаја нашао у Министарству културе. Кренуо је пројекат КЊИЖЕВНОСТ СРПСКОГ ЈУГА У 25 КЊИГА, почео је да излази нови Српски књижевни гласник СРПСКИ ЈУГ... Али пројекат је пропао пре него је заживео, јужњаци су се још једном завадили ко ће бити ближи Београду. Ниш није постао наша нова адреса.

Зато што сам нешто хтео (саветовање о заостајању Српског југа), стекао сам додатне непријатеље, кренули су у Топлици памфлети против мене, као некад против Драинца.

У Рим нисам ушао као некад Свети Петар и Свети Павле, да се у њему изборим за нову веру, која би дошла са јужним ветром. Југ остаје непрочитан и невреднован, а јужњаци се и даље међусобно туку ко ће да уђе у престонички воз, као нације у Банату у Банатски воз, лепу приповетку Младена Маркова.

Мирославе, дозволи ми да у расправу уведем још један елеменат, комунизам. Кад је Србија историјски поражена на Зеленгори, у највећу југословенску републику и њену престоницу пристигли су комунисти, са шестом личком и иним пролетерским бригадама, на тенковима Црвене армије, да комунизирају Србију и гурну је у комунистички блок. Победници су успоставили систем вредности, одредили ко је ко у српској књижевности, ко добија а ко губи адресу. На срећу нас побеђених, Београд се завадио са Москвом, па су се Драинац и остали бандити, на челу са емигрантом из Лондона, ипак вратили у српску књижевност. Али комунисти су успоставили нови светски поредак у којем није било места за нове апаше и профете. Њихови потомци, од малена научени да владају људским душама, у демократији су етаблирали своје позиције и углавили се у нове центре моћи. Они вешто користе демократију коју су им дисиденти дали, грабе све што се отети може, освају институције система, куну се у Добрицу Ћосића, спајају комунизам и национализам, проглашавају себе писцима са добром адресом. Нама неверницима, горе од тога скептицима, остављају лошу адресу.

Морамо још једном у Лесковац, 2010. године. У Лесковцу се побунио, данас један од водећих српских писаца, Драгослав Михаиловић. Он је анатомски прецизно показао да је Србија постала колонија динараца, а да је Академија, чији је он члан, њена испостава. Осећао сам потребу да подржим Михаиловића, уваженог академика, авај, са позиција непризнатог писца. Наша побуна не само да није прошла, него смо још једном осуђени, он као голооточанин, а ја као четник. Наши текстови су на лицу места кастрирани, управо од стране оних у чије име смо се побунили. Прошли смо као Јан Хус на чију ломачу су бацали грање они у чије име се чешки реформатор цркве побунио.

На крају, драги Мирославе, захвалан сам ти што покрећеш оно што ја нисам могао. Такође сам ти захвалан што си у мојој литератури препознао понешто од Домановића, Сремца и Станковића. Немам више времена да видим да ли ће ти Србија то уважити.

Све што ја хоћу то је да још једном заталасам мртво море Српског југа, по цену новог одбацивања, сиромаштва, памфлета, пашквила, осуда. Као у време ЦРВЕНОГ КРАЉА кад сам се за кратко догодио.

Остаје ми само још да те поздравим, тебе и све оне који су спремни да прихвате изазов и раздрмају земљу Страдију.

Писац без адресе или са лошом адресом Иван Ивановић

 ____________________

= извор: Мирослав Тодоровић