УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 06. новембар 2013.

„Дан у запуштеном воћњаку“ / Мирослав Тодоровић

(О јабукама и нама)
Са јабуком на глави, М. Тодоровић (Фотодокументација З.)

Недељу дана сам се почетком септембра борио у старом воћњаку са незваним и
дивљим житељима. Виде нема домаћина па се уселили у воћњак: купина, коприва,
глог, брезе; буја народ шуме, грана се багрење. И храст је овде нашао станиште,
дивља трешња уз јабуку питому се привила. Самоникло руком ветра посејано буја
дрвеће а домаћа стабла се суше. Без бриге домаћина и воћњак нестаје ...И као што каза
Борхес да се песма сама пише ја стекох песму „Дан у запуштеном воћњаку.“
Воћњак је у овом тексту многолика метафора. Шта све не симболише? Као и
врт. Асоцира, шири гране на све стране. Метафора за језик, кућу, државу...Језик –
Воћњак. Шта све није непозвано ушло у српски језик. Сваким даном стране речи улазе
у воћњак српског језика. Свака туђа реч у воћњаку српског језика мука је домаћину.
А њих је све више. Закоровљују. И језик постаје колонија великих језика. Воћњак је и
књижевност. Закоровила се, додворава светским трендовима. Али ко за то хаје? Више
нико озбиљан за књигу и књижевност не пита.
О томе размишљам док самотан уљуђујем стари воћњак у завичају. И чудим се
како је једар коров, како дошљаци стабла цера, граба, ено и букве, ево јавора, стигли
ниоткуд, кипте од једрине. Домаћа се суше, свикле на човека, његову бригу. Домаће
су у људском склоништу изгубиле имунитет, ослабиле...
 Не старaш ли се о њиви запарложи се, подивља, коров је сколи и готово. Тако
ти је и са нама, намножило се много коров људи, чујем како говоре на ариљској
пијаци. Тешко ће сe то истребити. Богме, тешко. Ето, кукољ људи на све стране. А
ти се чудиш што је ’вако... Требим коров, хоћу да воћњак прогледа. Старе, добре,
сорте се више и не гаје. А још рађају, не предају се. Ове јесени родило као никад.
Нису прскане а рађају. Старе сорте: будимка, тамњаника, колачара, ђула, кантаруша,
петровача, шарунка, пожегача, ранка, округлица, дреновка, восковача, колачара,
лончара, зечица, такиша, лубеничарка… „То су само нека од бројних народских имена
за сорте у збирци Аутохтоно и гајено воће рудничко-таковског краја коју је сакупио
Природњачки музеј у Београду. Сакупио, да би сачувао. За неко боље време и неке
мудрије људе.“
 Родило, преродило, као да нешто најављује. Опадају јабуке, нема ко да бере, ни да
скупља. У земљи незапослених нема ко да ради. Скупљају стари, понеки повратник,
пензионер. Откупна цена 7 дин. Смањише на 6 дин. па на 5. Џакчић јабука за литар
сока у продавници. Нема рачуна. Шта да купи када скупи 100 кила? А треба скупити,
изнети, пренети до откупног места. Оно мало сељака згрбио терет и године. Људи као
једногрбе камиле. Не могу, веле, да гледају како и зрело воће пропада.
 Зашто власт нешто не учини? Власт има преча посла, треба да чува власт, а не да
брине о селима која нестају и воћу које пропада. Продавнице су пуне увозног воћа,
зар није лакше да се купи. Пусти шта ће бити сутра. Каже света књига: Не брините се,
дакле, за сутрашњи дан, јер ће сутрашњи дан имати своје бриге. Доста је сваком дану
свога зла“ (Матеј 6:33, 34).
 Чуди се повратник из Аустралије стари Гаврило: „Па ви сте, вели, земља чуда. Ово
су живе паре. Да се убере, прикупи, спакује, преради, прода. Шта би други дали да ово
имају. Само сиротиња не ради и не штеди...“
Али залуд, труле јабуке, шљиве... Непрскане, без хемије. Опада, али и на грани се
одржи, под снегом у трави пролеће дочека. Дочека путника намерника, ловца. У оно
време Књаз Милош је заповедио да се воће сади и поред пута. Није могла њива да се
запусти, у коров да зарасте. Данас нико за то не хаје.
 Ново време, стигле нове сорте јабука по мери дигитрона и трговаца. Старе живеле,
и још живе, без хемије. По стотину љета и више. Нове сорте мора да се бране и хране
хемијом. И воће са на неки начин дрогира, постало зависник, од хемије. Тако и живи,
15 година а већ старо. Још није никло, није листало, треба га шкропити препаратима.
У њима нови вирус који не да да се биљка одбрани. Прскај, не дозволи му да предахне.
Нова јабука нема укус, али је лепа. Споља гладац...Не мирише, не трули, неће је
ни црв, ни оса, ништа...Као да је пластична. Сада задоцнело опомињу да се треба
спасавати од хемије, треба органска храна, стајњак... Јер, хемија у храни је узроковала
и нове болести. Али кога за то брига? Ти пуцаш од муке, њима пуца прслук за твоју
бригу. Село пусто, све сишло у поље, до пута, варошком животу се тобож примакло.
У брдима мирише зрело воће које нико не скупља. Нигде живе душе. Село се тули. У
„Политици“, 13. мај 2012. пише: „За 15 година нестаће још 1.200 села у Србији, а већ је
1600 напуштено.“ Србија је све више пуста земља. Напуштено 1.600 села. (В. Н. 14.
јул 2013). Пусто и глуво, има баба, нема деда, ђеца се по свету разишла.
Чујем: гракће гавран, на главу ми слеће кос, сеница с астала мрве односи. Већ пети
дан нико да прође, немам код кога да одем, нити има ко да ми дође.
Сретнем 10 септембра, у цик зоре, човека с ловачком пушком. Ја се изненадих
он зачуди. -Има ли зечева? Нема, сатре све хемија...Све мање је и птица. Нема сврака,
креја... Пита: Откуд ја овде? Вратио се тако, као и ја, понеки пензионер, не задржи се,
оде. Видимо се на Дивљаци, и у Ариљу. Не препознајемо се, него већ оседели после
десетлећа упознајемо. Како нам је знамо, али о томе не причамо, него се лажући и
хвалећи тешимо.
 Негде у јулу заустави ме у Ариљу старица. - Не познајеш ме ? - пита зачуђено.
А ја се сетим како je Црњански уочи повратка у домовину рекао: - Страшно ми је
да се вратим у Београд после толико година. Најтужније ми је што ћу видети све
оне некада лепе жене - сада бабе. Старица, моја ђачка симпатија. Вукао је за кике,
негда. Како ли тек ја изгледам у њеним очима? И моји исписници повратници исто
замишљени. Где си био, где младост оставио те сада свој животић матор овде давиш. И
да хоћеш нешто да урадиш немаш с ким. Свуда задоцнили, доцно прогледали. Немаш
више у селу коме, ако имаш, да платиш нешто да се уради. Њиве зарастају у коров,
шума се враћа на своје раније поседе. Тамо где смо негда сејали сада је шума, где смо
брали кукуруз сада скупљамо печурке. Док и њих хемија не затре.
 Падају ми на ум речи Поглавице Сиетла: „ Шта снађе земљу - снађе и њену децу.
Пљује ли човек на земљу - пљује на себе самога. Земља не припада човеку - човек
припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу
сједињена. Све је повезано. Није човјек творац разбоја живота, већ је само влакно у
њему. Што учини са разбојем - чини са собом...“
 Вратио сам се да, под старе дане, копам, пишем, тешим како писац емигрира у
самоћу, како је „књижевност најдубља приватна ствар живота“. А од живота ни трага.
У селу поготову, о градовима да не казујем. Пишем о томе, кварим артију. Отписује ми
песник Винко Шелога:
„Да је живот земљоделаца лак и леп, села се не би празнила, остајала пуста. Речи
село, сељак, су погрдне, сељаци презрен друштвени слој.
Кад поумиру ови који су се родили на селу, који нису напуштали село, а то ће се
неминовно десити, ко ће обрађивати земљу у Србији? Кинези?“
Не треба бити Митар Тарабић из Кремана па видети на шта ће ово изаћи и шта ће
нас све још снаћи. Хоће ли нас бити за под шљиву, када су нам се и шљиве осушиле.У
Библији Пророк Озеј каже: „Страда народ мој, јер је без знања!..“ А због чега ми
сироти нестајемо, зар је наше незнање толико силна ала која нас гута?

Нема коментара:

Постави коментар