УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 25. новембар 2013.

ХАИКУ-АЛБУМ / Милица Миленковић



Јужна Србија, источно подножје Радана, Ображда, месна црква, снимак Мирјане Соколовић, новембар 2013, фотодокументација "Заветина", потребна сагласност за преузимање фотоса!!


(Мирослав Тодоровић: Шум и лахор, М. Тодоровић, Ниш, 2013)


    Између два пролећа рађају се, цветају, вену, шуме и дишу хаику стихови збирке Шум и лахор Мирослава Тодоровића. Једно је пролеће – пролеће радости: Радост је трешња/ коју засадих. Сада/ цветамо заједно, друго је Црно пролеће 1999. – својеврсни песнички (хаику) дневник писан ратне 1999. године, песников одговор на страдање невиних. Тако први део збирке обухвата временски период од четири годишња доба, а други свега четири месеци. Песник датира овај други циклус хаику песама: ПИСАНО – до/ЖИВЉЕНО од 24. марта до 10. јуна 1999, чиме јасно указује на апелативну форму и сачињава један несвакидашњи поетски дневник. Позиција песника је тако померена из стања припадања природи (први циклус) у улогу посматрача (други циклус) који заједно са птицама излеће из гнезда (симбол дома): Вапај сирене/ Ваздушна опасност:/ из крошње јато птица, и остаје нем, пуст, беспомоћан сред згаришта: Сред згаришта куће/ гологлав човек./ Нем, све док петлови не најаве неко ново буђење, док њихова песма свитања не замени сирене: На з/гаришту куће/ у цик праскозорја/ кукуриче петао. Овом последњом хаику песмом завршени су један круг страдања и један круг прошлости.
   Хронолошки посматрано први циклус долази након црног пролећа. Први циклус је оно праскозорје, васкрсење човека и природе које најављује пој петла. Оваква кружна структура хаику збирке Шум и лахор указује на њен дуалитет: затвореност унутар саме књиге чиме песник постиже уједначеност певања и једнакост на плану композиције (што књигу чини естетски вредном и функционалном) и отвореност исте према читаоцу који унутар задате поетске кружнице оживљава слике које је Тодоровић својим језичким стилом и песничким талентом пренео са платна природе на странице једне изузетне збирке. Зато ова збирка подсећа на албум са фотографијама из природе, хаику-албум, у којем усликани тренуци поново бивају оживљени у свести читаоца, али тако да тамо изазову смиреност или катарзу: једно од два осећања која нас враћају алфа стању ума, искону, прапочетку.
      Мирослав Тодоровић својим чулима опажа језик природе, а потом песничким сензибилитетом попут блица фото-апарата осветљава слику коју тај језик твори било да се налази у завичајним планинама, породичној авлији или на мору: то је оно његово песничко перо које светли над лавиринтом белине,[1] јер све је бело док светлост унутрашњег блица не обоји путеве природе, док попут Аријадниног калема не усмери песника правим путем. Оним путем који је уствари пут трагања за самим собом и својим положајем у свету и природи. Чини се да песник уместо штапа (И штап се радује/ мом поласку у шуму./ Он родном месту.) када крене на ходочашће у природу, носи са собом перо које се радује повратку матици, песми коју ће онамо наћи. Песми која живи у шуму лишћа, цветању биљака, говору и тишини трава, бојама лептира и маслачка, ветровој игри, таласу и пени мора... На песнику је да ту песму осветли већ поменутим унутрашњим блицем, да у наизглед бесконачно истим покретима и звуцима природе открије скривено значење, метафору, симбол и поруку, и да их дарује читаоцу: ономе који је кадар да из једне песничке књиге сажетих слика ишчита више од написаног, да прође траговима једног ходочасника и великог поштоваоца природе. Ти трагови јасно су видљиви у линеарном надовезивању хаику песама: некада је песнику довољна једна песма да прикаже оно што је заокупило његову пажњу или у чему је нашао израз своје душе, а некада по неколико хаикуа чине варијације на исту тему, на исти трзај природе и утисак који је остао попут печата у песниковој души. Управо тада изгледа као да је трагајући за Суштином, Тодоровић неколико пута притисао дугме фото-апарата па у свакој слици направљеној у свега неколико секунди (фотографисаној речима из неколико различитих углова) пронашао по део те Суштине, по један пршљен стуба и да, тек тако поређане и надовезане, сумиране и у корелацији једна са другом, дају онај кичмени стуб који држи Универзум (спољашњи и унутрашњи) на месту.
   Простор у којем се лирски субјекат креће, простор је природе у ширем значењу, али он бива сужен са општег топоса на топос завичаја, родног села, дворишта и на крају куће која је у Црном пролећу комплементарна птичјем гнезду и означава све домове жртава бомбардовања, домове који су постали згаришта, али који ће бити обновљени новим рађањем најављеним појем петла. Са општег топоса, Тодоровић уме да пређе на конкретне топониме и да их једнако универзално прикаже као делове Космоса: Рзав (На обали Рзава/ слушам жубор -/ поезију с небом), Власина (Суво цвеће са Власине/ призва сећање -/ лето и висине), Нишава, Сићево (Међ бојама Сићева/ звезди се/ Рамонда сербика), Коритњак, али и на оне топосе који једнако представљају путеве у време колико у простор: сеоски пут (Сеоски пут./ Ветар витла прашину и/ Сене бивших путника), или пак на сопствену унутрашњост као унутрашњи универзум (микрокосмос): Склупчам се/ у се завучем ал/ невреме се не смирује. Невреме мора да остави какву рушевину након чега долази смирење, из те рушевине, из смрти нечега мора да дође васкрсење, рођење нечег новог (Сломљена олујом/ грана трешње у траву/ пала расцвала се.) – овом песниковом идејом инициран је мит природе у коме је вечито обнављање један вид креације. У том идејном сегменту збирке, изузетне су оне хаику песме које подсећају на Настасијевићеве стихове из песме Љиљани: Сама згажена биљка/ златан отвара цвет/ из ожиљка. У двема хаику песмама са истим мотивима пања и младице, Тодоровић јасно указује на однос између мртвог и онога што се рађа, јер рађање оживљава оно Ништа из којег је све постало:

Из трулог пања                                    Из трулог пања
расте младица.                                    расте младица.
                          Потомак из претка.                              Оживео и пањ.

   Сваким васкрсењем природе настаје један нови почетак који оживљава свој крају, нема рођења ако се тиме није ма у чему умрло. Почетак је тада суштински што и крај, све буде у свему, и ни краја ни почетка.[2]
    Лирски субјекат ове збирке користи мотиве из природе како би приказао своје душевно стање и своје емоције. Све што постоји у природи само је категорија великог броја огледала (или једног поломљеног?) која се састављају у целину онда када се из свих могућих углова услика одраз. Сваки покрет природе одјек је у песничкој свести, онај одјек који је повратна информација Апсолута на фреквенције човековог ума. Одјек који казује интимну причу једне душе иза које стоји прошлост, како индивидуална тако и колективна, а коју мами белина садашњости да у њеној круни свије своје боје и своја шарена крила попут лептира из једне од песама: На белу круницу/ слетео лептир./ Шарени се цвет. Тако свет добија боје човекове унутрашње драме, драме која стоји између радости и туге, гласног завијања сирена, цвркута птица и тишине немих. Драме која између таласа и стене постаје пена у мору вечности:

                            Талас и стење.                           Засја на трен стење.
                            Расу се писмо пучине                Распрши се талас.
                            у пену светлости.                    Пена о томе.

   Онако како је жртва рата Понела у склониште/ цео свој живот./ Албум са сликама, тако песник Мирослав Тодоровић дарује читаоца једним својим албумом, са хаику-фотографијама истргнутим из великог албума живота, поклања му низ слика над којима може да се наднесе и о којима може да размишља као о сопственим искуствима општења са природом. Сваки је хаику у овој збирци водено огледало над којим и сам песник медитира: Над водом/ гледам у свој лик./ Зачуђен и он ме гледа.
    У Шуму и лахору свака хаику песма је вода на чијој површини стоје обриси слика из природе, али испод које се крије дубина песничке мисли вечно окренуте добру као једином могућем принципу, ономе који рађањем и вечним обнављањем пркоси злу и црним пролећима.


[1] Једна хаику песма из збирке Шум и лахор гласи: Моје перо/ Над лавиринтом белине/ Светли васколико.
[2] Момчило Настасијевић.

      ________ М. Миленковић први пут публикује у "Заветинама" (нап. уредника)

Нема коментара:

Постави коментар