УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 17. фебруар 2014.

Зашто млади и образовани беже из Србије? / Мирослав Тодоровић




Зашто млади и образовани беже из Србије? Зато што су млади и паметни. Тако написа  и афористичар. Одлазе. Празни се Србија, ускоро ће и градови. Насељавају Срби трбухом за крухом све на земаљском шару. Европа, Азија, Северна Америка, Средња и Јужна, Африка, Аустралија, Океанија… Политика од 29. дец. 2013. пише да је процењено бројно стање  наших у белом свету 4. 331.500 (!).
“Од 1992. године када је СФРЈ  дезинтегрисана, до 2012, прекоокеанске земље  су издале  преко 150.000 усељеничких виза грађанима Србије и Црне Горе. Једну половину овог броја су апсорбовале САД, а приближно четвртину Канада и Аустралија….” Одлазе, не хају више  за обећања, јер боље сутра је давно прошло. Ко се још сећа стихова А. Шантића: Остајте овдје!... Сунце туђег неба /Неће вас гријат кô што ово грије -/ Грки су тамо залогаји хљеба / Гдје свога нема и гдје брата није... (1896).
Шта би било са Србијом да није дознака из иностранства. Само лане 2013. су послали 3.3 милијарди долара. Тај новац  су послали својима, уложили у градњу кућа, дакле у потрошњу. Шта је Србија радила, колико   зарадила то није тема овог текста. 
Када је, и како, почело одлажење у туђину?
У роману „На Дрини ћуприја" Андрић пише  како су „Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један и у сваки сепет по један дечак…" Истргнути од родитеља као Истргнути од родитеља као десетогодишњици, дечаци су одвођени у Цариград, где су кроз специјалне методе васпитавања претварани у јаничаре... У наше народно предање ушли су на велика врата као сејачи страве и ужаса. Особито били су сурови према живљу из крајева из којих су као дечаци „уловљени". „Нема", вели народ, „горег Турчина од потурице“. Тај страшан „данак у крви“ је праћен  сузама и лелеком мајки. Шта све нису чинили да спасу децу, крили, обогаљивали...Клели, никад да се не заборави...Било негда, на списе пала прашина заборава... Данас на ТВ су најгледаније турске серије.
Политика, 4 март 2012. пише о одушевљењу  Београђана  који су дочекали глумце серије Сулејман. „Таласи емоција, одушевљење, радост народних маса“.
Сулејман Величанствени  им сваке вечери улази у домове  „и шири славу свог сараја, своје ђорде, свог харема, своје вере...Његов живот и прикљученија одушевљава. Да ли због тога што се у српски етнички код, уз петсто  година робовања, трајно усадило уз пусто турско...  
Од тада, а можда још раније, овај простор је људски расадник. Негда су отимали ђецу, одводили, хранили, васпитавали...

Нема више отимања, данас одлазе одрасли људи и жене, школовани, да тамо, под туђим  небом свију гнездо, да снаже другу земљу...Одлазе (Беже!) с песмом, радују се родитељи, музика  прати одлазнике. Од пустог турског овај простор се празни. Исељавања, сеобе, политичка, економска, избеглице, „одлив мозгова“...Србија све празнија  јер је земља у последњих 10 година остала без 300.000 становника...

Новине су јавиле:

Шокантни подаци: Недостаје чак 500.000 људи. Градови у Србији ће постати старачки домови.

Према прошлогодишњем попису становништва (и нашем прорачуну), више од 1.200 села у Србији је у нестајању. Пуста села. А село је кичма нације. Искривила се кичма, згрбила, села пуста.
Закоровљена. Сећам се како су у Трешњевици негда крчили шуму, њиве правили, од шуме отимали.  Данас су шуме њиве  појеле. Тамо где је мој отац жито сејао, ја данас печурке берем. Шта ће бити?  Каже мој земљак сељак зналац:  Овде ће да живи друга раса, црњи од Цигана. Ко зна? Mени не да мира пророштво старца Гаврила: „Србију ће распарчати, странци ће нам управљати а народ неће имати ни за хлеб и воду! Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају.“ Песник, академик, Љубомир Симовић пева:

Доћи ће време да из мишје рупе
промолиш нос, оњушиш месо и супу,
да на клупу попењеш гладно дупе,
а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.

Чим је академик, зна, јамачно.  шта ће бити.
      Можда ће се све променити када уђемо у Европску унију? Песник Д. Новаковић прича како Јапанци већ граде куће под морем  јер немају  земље. Вели да је Европа сва асфалтирана, ускоро неће имати где да сеју. И још каже да је будућност у земљи.  Можда ће, када уђемо у ЕУ,  Европа доћи да оживи наша села? Да ору, сеју... Хајде да им издамо на пола...
Читам књигу „Лакоћа нестајања“ Драгана Драгојловића у пустом селу Трешњевици, чекам да снег окопни, па да, под старе дане, сав шкрипав, позно заорем прву бразду у мом малињаку...Сети се, читаоче, некдашње лектире: „Прва бразда“, Милован Глишић.
 И из овог села има житеља који су у Америци, Аустралији, по Европи... Свуда се расуо  и просуо народ српски....И сам сам негда печалио у Африци, вратио се, па су ми зарађено заробили као „стару штедњу“...
У књизи „Лакоћа нестајања“ пише  мој земљак,  песник Драган, негда амбасадор у Аустралији о нашим људима Под Јужним крстом  и  непрестаној борби за опстанак и за одржавање подношљивог социјалног статуса у потпуно новој  друштвеној средини и култури...У тој борби они су принуђени да прихватају послове које нису очекивали, па су тако лекари, инжењери, архитекте постајали таксисти, келнери, физички радници, девојке и жене  које су завршиле медицину могле су да се само надају само месту медицинске сестре, неговатељице или чистачице у болници...
 О томе, ова књига прича од живота отета. Има наших  који су успели, има  знаних писаца, сликара, научника. Бројни писци из света су чланови Удружења књижевника Србије...
Читам, слушам како хуји ветар понад гора, чујем и у том хују  болну мелодију пустих села у којем самота бије док се на  ТВ екранима странке гложе, око све тање погаче отимају, а не виде да у наћвару нема више брашна, да су воденице одавно стале, а њиве више нико и не оре...










Нема коментара:

Постави коментар