МУЧЕНЕ ДУШЕ / Мирослав Тодоровић

                                               

Моје склониште - М. Т. (2014, зимско пролеће)

После књижевне вечери у Алексинцу и слова о сјајној песничкој књизи Цврчак у децембру, 18. марта,
Братислава Р. Милановића мој градски живот, и бављење узалудним послом, књижевним  радом се привремено оконча.  Цврчак у децембру  у марту је симболиком указао и на положај песника  у овом времену. Поготову нашем где се много тога своди на опа-цупа философију.  Каква култура? Мани се доконих послова? Треба  од нечега живети, ваља радити.  

Политка 26. марта  пише о Суноврату културе у Крагујевцу. Помиње се у тексту Черчилов одговор како је он када су му у време Другог светског рата  предлагали да од средстава за културу део преусмере на одбрану казао: „А шта ћемо онда да бранимо?“ Можда је рекао: „Чиме ћемо онда да се бранимо?“ То је упамћено за вјеки. А ми? Па ми смо ми и не треба се чудити. Онај шваба што је казао да на помен култура вади пиштољ је изгледа кореном наше горе лист.  Мани културу, него када пева Ана Бекута у Ниш?

Спремам се да идем у Завичај, у другу стварност, у реалност времена и живота... 19. марта  стиже позив. Јавља се Душка Врховец. Уважена поетеса позива на Светски дан поезије у Београду. Одговарам да идем у Завичај. Она мисли на зов завичаја. Не схвата муку градског живота са пензијицом која је све тања. Једе је инфлација, цене...

Пише Душка „Драги Мирославе, не знам твоје координате јер си поетски путник непрестано, али овом приликом желим да те обавестим о једном догађају и, истовремено, да те позовем да нам се придружиш, ако ти је то могуће. Наиме, 21. марта, у петак, у 17 сати, на Ташмајдану, код споменика Десанки Максимовић, обележавамо Светски дан поезије. Учествују наши песници, без обзира у којем су књижевном Удружењу. Свако чита по једну песму и публици поклања једну књигу. Дакле, ако си тог дана у Београду или можеш бити, позивамо те. Програм водимо Душко Новаковић и ја. Биће песника и из других градова. Нажалост, то ти је већ познато, Удружење нема могућности да финансира долазак, али моје је да те са састринском и поетском сродношћу обавестим и да те од срца позовем. Свако добро, брате песниче. Душка.“

Благодарим, јављам да идем у Завичај.

„Било би ми драго да си и у петак са нама, али зов завичаја је најјачи. Надајмо се некој скорој и доброј прилици.

Драга Поетесо, и "зов завичаја" и мука сеоског живота на који сам принуђен.

Душка: „Све сам то у Политици читала... Такви смо какви смо, а сходно томе и живот нам је такав. Наша вољена Србија је далеко од онога што би требало да буде, а нама, оваквима, остаје једино да се уздамо у Бога и у срећу, и да учинимо што сами можемо. Како рече владика Николај, да узидамо свако своју циглу... Свако добро, теби и твојима, драги Мирославе.“

И затарабих свој књижевни дућан преписком са песникињом.  У село стижем на први дан пролећа. Пролеће поранило само ја вазда у сопственом животу доцним. Зима без снега, није на добро, ако не уједе, онда репом ошине. Све се разлистало. Раћа ме теши да нисам закаснио. Београђани још нису стигли, каже. Мисли на оне Трешњевичане што су у стоном граду.  Лако је њима, велим, они имају београдски додатак. Позивам се на речи Председника да је наша  будућност у пољопривреди.  Због тог сам све забаталио, дућан књижевни затарабио, и ево ме на пољопривреди.

Биће боље, казивао је Милош пре двадесет година, и отишао у Канаду.  Још се не враћа.

Стижу у своје малињаке  негда деца сада старци пензионери.  Где си био где дангубио? На Дивљаци разне марке половних аутомобила, увезли их из Европе да окончају на излоканим путевима свој живот као и ови старци што  наивно, као ја, верују да је будућност у пољопривреди.  Наша није, а нова кафић и фејсбук генерација паметније, и брже,  од  нас мисли...   

Морамо малину прскати, копати, сагињати се  земљи клањати.  А хемија у свему. Од хемије трава оснажила као да је руно не може да се копа. Појавиле се нове траве, јаке, немош им ништа.  Сада ће нам дати јачу хемију и тако све док земљу потпуно упропастимо. Појавили се и неки чудни двоглави инсекти. Бубе. Једу све живо, нико не зна какво је то чудо.  Хемија једну врсту уништава друго ствара. Нема више креја, сврака, све мање је зечева...  

        Све то нама, та опака хемија,  пада на главу, каже Миркан. Слива се у реку, испа-рава и озго нас шкропи. Бог зна на шта ће ово изаћи и шта ће нас све снаћи. Још не знамо да је ђаво давно однео шалу. Хоћеш матор у село, мислиш да нешто спасеш...    

Верујеш у оно што  Б. Д. писа „Рецепт да се победи криза је – повратак у села. Уколико имате неку цркавицу коју сте скупили и држите по паразитским банкама, вадите то што пре, пре цунамија који стиже, да вам се не би поново десило да ваша девизна уштеђевина постане нова стара девизна штедња.“
         Али, нико и не слути да ће и малини узети данак. Јер само се она гаји, и све се махом ради снагом које је све мање, о памети да се и не збори. Повезује се, орезује, прска, окопава, плеви, хемијом одржава.  Квадрис, пехар, акорд, козак, абастате... водом разблажуј, и земљи, и себе труј, само да се вајди, до динара дође. А када за по столећа уђемо у европску биће нам ваљда боље.

„Ђаво ми кожу дере“, каже Мирко, некдашњи стручњак за моторе, сада малинар почетник. Држи се начела, али доцно,  како радиш тако вајдиш... Набављамо матори и алатке. 28 марта купим у Ариљу лопату. Наша 200 дин.  из Словеније 600. Ни њиховој знак EU, у зеленом кругу, латинично, ваљда је интелигентније тако, а још је, пише, еколошка лопата! Из ЕУ нам стиже ђубриво: из Мађарске, Аустрије, Русије, по први пут из Италије стиже и кокошје, у гранулама. Да се човек крсти.  На џаку петао, па ти дође да од чуда и сам за-куку-ричеш.

Полако нас уводе у своју ступицу европски  махери.  Кажем, да ћемо ми кукати за својим али  ће бити касно. Њима дато да нам и ђубре продају, да и кокошке за њих раде, а намо да рмбамо и надамо да  ће нас за своју трпезу примити. Деценијама исто, малине у гајбицама, њима сировина од које на стотину артикала праве. Па ђесу те наше учене главе?  Ништа нисмо научили из историје. Батргамао се, давно покторили. 

О томе размишљам у мом малом малињаку и спремам да књигу о малинарима завршим премда знам да никоме више до књиге није стало. Никога  не интересује туђа мука,  ни мучене душе малинарске.

И да буде горе него што јесте почеше кише. Лије не престаје. У сумрак 26. марта  поче снег. На ТВ извештај о снегом прекривеним селима ивањичког краја. Поломљени малињаци и воћњаци. Стоји старац у снегом затрпаном малињаку. Без гласа  јеца, немоћан шири руке. Каже, пао  снег кад му време није.  Има 75 љета, ово никада није било.

Ни слутио нисам да ћу и ја  сутра, када осване, исто тако стајати у мом малом малињаку. Веје, већ се бели, снег прекрио траву, бели се зелени рукопис траве, задржао влажан снег на гранама, све ломи.  Јутро 17 априла мотрим све је прекривено белим покровом. И тишином. Из сивила гракће гавран. Све се бели, под белим црни. „Белино, црни разговору“ јави ми се стих Т. Мијовића. У малињаку снегом поломљене родне гранчице тужно висе са стабљика. Смрзле откинуте леже у снегу. Отресам снег са стабљика, као да живне стабљика ослобођена терета, мукло јекне  снег који падне.  Дознајем да су људи свуноћ дежурали у малињацима, отресали снег, али, како стићи, како спасити, на једној страни отресаш, друга се под снегом ломи. Да си  соко тица стићи не можеш, мотриш немоћан и сада знаш да понад свега стоји нека сила. Има Нешто, не знамо шта је, а то зовемо Бог, казивала је баба Радунка.

Вести јављају да су у ивањичком крају уништени малињаци:

Очај Снег десетковао малињаке у околини Ивањице

Малинари плачу. Пропала је година за људе који живе од малина…

Опрезнији, осигурали малињаке од града, ко је могао помислити на снег. Као да нисмо све невоље искусили, као да не знамо шта је сеоски живот, као да не знамо да је „Село осуђено на смрт, а осуда му, чак, није ни саопштена. Она је донесена прећутно, остало је препуштено времену. Решено је негде, да се на сељаке не обраћа пажња. И они су занемели, укочили се, у очекивању најгорег. Све што су били, све у шта су веровали, све им је узалудно.“ (М. Данојлић, Ослободиоци и издајници, „Филип Вишњић“, Београд 1997.)
        О томе размишљам док ветар хуји понад гора а из магле гракће гавран, чујем глас:

„Угледајте се на птице небеске: оне нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; и Отац ваш Небески храни их ...“

_______ Из  писма аутора:

Драги МирКО, стигао сам у "цивилизацију" из непогода које су ме пратиле сво време међу мојим горама. И не престају...Као Јова библијског небо  је давило све што се тамо налази. О томе сам пишући једну свеску упропастио... У Ниш- та остајем колко лечка да се опоравим, и приберем, за поновни одлазак у село. Уз овај текст срдачни поздрави са жељом да те нађу у добру, Твој МирОСлав из Трешњевице