Србија између чекића и наковња, српа и камена самца, између редова и слика

Песник Винко Шелога (алиас Вујица Бојовић) послао нам је ових дана неколико фотографија, којима нису потребни коментари, само легенда: Дан у завичају, Прибојска Голеша, 17. август 2015.

..

..

..

..

..Србија је лепа земља, то пише између редова ових фотографија; када бих се нашао на оној шумској речици на горњој слици, макар на два дана, претворио бих се у ту ведру дечицу - унуке колеге Бојовића, макар на кратко. Али колико познајемо своју земљу, западну Србију, источну Србију, јужну и Северну?
Ако је већ писцима осведоченог талента тешко да седну и покушају да напишу нешто о неком прекрасном кутку своје младости, шта онда обичан човек да каже? Да узме фотоапарат и - шкљоца?... боље ишта него ништа...
Канцер је опасна и подмукла болест, али и скромност некима често дође главе....На Калемегдану постоји "Сува чесма"  Мехмед паше Соколовића, годинама сам одлазио изјутра у шетњу тамо. До Дефтердарове капије и Барутане, па после поред Саве. И јутрос сам тамо одвео у шетњу моју жену, која једва хода, али хода, кад гле - прорадила чесма испод дуда. Не она Соколовићева, већ једна друга до ње... Србија није оно што о њој мисле, то је друга и друјчија земља, нарочито она брђанска, непокорива и инокосна...