DEDA JE U PRAVU

четвртак, 4. септембар 2014.

КОЈИ ЈЕ ОВО ГРАД? / Мирослав Тодоровић




Села око града су празна, у граду живот све оскуднији...
Вратио сам се после више месеци из села у град. Покушај да као малинар „оживим“ село, да помоген себи и пољопривреди  је омело небо. Киша, град, ладноћа...  „небеска завера“ је све упропастила. Небо је ове године таманило оно што откупљивачи нису могли. Сада усамљен и замишљен   ходам улицама. Срећем  групе људи,  иду негде а лица посивела. Замишљена.  И сви иду ка центру у којем је стално гужва.  Центар је и уређен, али што даље од центра  све је

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

+ Мирку Стојићевићу


Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранџаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…

(Пролеће–лето, 1973, Кучево)

(Белатукадруз: ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА)