петак, 22. јул 2016.

Пронађене 104 нове егзопланете, од којих би четири могле бити настањиве

НАСА: Откривене 104 нове планете, четири можда настањиве  / Новости онлине | 20. јул 2016. 00:37 | Америчка свемирска станица НАСА објавила је у понедељак да су помоћу свемирског телескопа „Кеплер“ пронађене 104 нове егзопланете, од којих би четири могле бити настањиве
Америчка свемирска станица НАСА објавила је у понедељак да су помоћу свемирског телескопа „Кеплер“ пронађене 104 нове егзопланете, од којих би четири могле бити настањиве.
У наставку мисије К2, у којој су у мају ове године пронађене 1.284 планете ван Сунчевог система, помоћу „Кеплера“ је пронађено 197 нових „кандидата“ за планете, од којих је за 104 потврђено да то и јесу.
Тиме се број познатих егзопланета повећао на 2.429, од којих би на њих 25 могао постојати живот. Међу тих 104, четири које круже око звезде К2-72 су највероватније стеновите попут Земље и на њима је могућ живот.
К2-72 је звезда М категорије каквих је више од три четвртине тренутно познатих звезда, а налази се на удаљености од 181 светлосне године од нас у сазвежђу Водолије. Планете које круже око ње су пречником између 20 и 50 одсто веће од Земље, а њихова матична звезда је упола мања од Сунца и исијава упола мање светлости.
Живот на тим планетама је могућ из разлога што су изузетно близу К2-72, ближе него што је Меркур Сунцу, и налазе се у „настањивој зони“, пренео је портал „Кликс“.
Научници претпостављају да су две планете најближе К2-72 највероватније претопле да на њима постоји живот као на Земљи, док на друге две највероватније постоји текућа вода као на Земљи.
Година на планети К2-72ц, трећој од своје звезде, траје 15 дана на Земљи и она је за око 10 одсто топлија од Земље. На планети К2-72е година траје 24 земаљска дана, а она је за шест одсто хладнија од Земље.

(Извор: sputniknews.com)

недеља, 17. јул 2016.

"Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља"


СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМЖивотом платио што је био Дражин адвокат
Иван Миладиновић | 17. јул 2016. 17:16 | Коментара: 14. / Судбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страних радио-станица
У СТАРОМ Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству - "Историја је учитељица живота". Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, "превешће" на српски: "Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу"!
И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: "Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља".
Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново радно место чистачице у Централном комитету. И док се она знојила и прилагођавала новом задатку, чистећи и бришући све што се није допадало новом послодавцу, живот је текао даље.
У новом југословенском гротлу поново ће бити уписана јединица у дневник. Понављачи ће остати доследни у исписивању нових историјских страница. Хиљаде знаних и незнаних поделиће исту судбину, под ударом нових закона. У том тешком и дугом ланцу несрећа издваја се беочуг - судбина др Драгића Јоксимовића, адвоката и браниоца ђенерала Драже Михаиловића. Морао је да плати животом због свега неколико језгровитих реченица које су ишле у прилог оптуженом команданту Југословенске војске у отаџбини, без обзира на то што га је за браниоца поставио суд и Адвокатска комора.
МНОГИ чувени светски адвокати славу су стекли бранећи људе и злочине, које су и сами осуђивали. Правна наука у цивилизованом свету каже да се и најгорима или најнесрећнијима мора дати прилика за свестрану одбрану. Др Јоксимовић, уместо славе коју би му донела одбрана Драже Михаиловића, нашао се на удару комунистичког режима због неколико реченица које су биле и тачне и потребне, и које не би прећутао ниједан иоле частан бранилац.
После завршеног процеса и стрељања Драже Михаиловића, за њим су се кретале сенке агената, пратиле су сваку његову стопу и сваку реч. Он је то слутио, и био опрезан, не надајући се да ће му и посете најбољих пријатеља, током крсних слава и других верских празника, доћи слободе и главе.
Др Јоксимовић (први здесна) на суђењу Дражи
КАКВА ће судбина задесити Чичиног адвоката, могло се наслутити још у току суђења. Дан пре доношења пресуде Јосип Броз је, у Цетињу, на путу ка Јадран, на великом народном митингу изјавио:
- Њему је важна његова реакционарна идеологија, која се састоји у томе да народ није смио онда да се диже на оружје, јер га на то није позвала издајничка влада у Лондону. Он је тако поставио ствари. А затим: ако су партизани смјели да стварају своју војску, а зашто не би смио и Дража Михаиловић да ствара своју "Војску у Отаџбини", без обзира на то против кога он ратује, па ма ратовала и против сопственог народа? Он је, каже тај такозвани бранилац, имао право, јер је постојала такозвана законита Влада у Лондону. То је идеологија не само браниоца Јоксимовића, него и других Јоксимовића, који се крију под демократским плаштом. Овдје хоћу да кажем да то нису само људи као што је Јоксимовић, да се не ради само о људима његове боје, него да има људи и других боја, који се исто тако крију под плаштом демократије. ("Борба" 16. јул 1946)
Тај који се крио иза демократске маске, како је рекао маршал, био је други адвокат Ђоновић, такође Дражин бранилац, рођени Цетињанин, који је у родном месту уживао изузетно поштовање.
ПОВОД за ово јавно иступање новог господара Југославије био је један детаљ са суђења када је Јоксимовић тражио да свом штићенику постави неколико питања, на која бранилац има права по свима законима света. Председник суда је на то безобзирно одбрусио:
- Тужилац је окривљеном Михаиловићу довољно питања поставио!
То је значило да се обуставља свака даља интервенција, па и браниочева. Јоксимовић се нашао у чуду, остао је без речи и само раширио руке. Споменути други адвокат Ђоновић се тог тренутка у знаку протеста дигао и напустио судницу. Видећи да се нешто необјашњиво дешава, бранилачком столу пришао је амерички дописник United Press-а да пита о чему се ради. Новинар је избачен напоље, иако је у претходним извештајима и тужиоце и судије описивао у позитивном тону.
У сваком случају, Јоксимовићеви дани били су избројани.Тамо где диктатори упере прст, тамо се окрећу и стреле.
Шеснаестог јуна 1949. године пронела се кроз Београд вест да је др Драгић Јоксимовић ухапшен. Удба је у току дана банула у његов укућу, иза Новог гробља, и вршила претрес скоро до мрака, и одвела га.
У ОПТУЖНИЦИ ЈЕ ПИСАЛО:
"Др Драгић Јоксимовић, крајем 1948. г. па све до јуна 1949, у стану др Миливоја Иванковића, где је често одлазио ради слушања емисија страних радио-станица, и на другим местима, заједно с оптуженим Иванковићем, Савом Ђорђевићем и др Чедомиром Станковићем, у присуству других лица, узимао је учешћа у политичким разговорима, у којима је и лично тврдио да ће ускоро доћи до рата, који ће се завршити победом империјалистичких сила, да ће се постојеће државно уређење у нашој земљи ускоро изменити, да ће наша земља прићи империјалистичком блоку, да ће се на власт повратити бивше буржоаске странке, те је ради овога у заједници с оптуженим Иванковићем и Ђорђевићем, који су на себе преузели задатке да набаве статуте бивших буржоаских странака, приступио припремама за израду новог статута бивше Демократске странке".
На основу оваквог "доказног материјала" др Драгић Јоксимовић осуђен је "на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од три године, и на казну губитка грађанских права, одликовања и пензије у року од годину дана", што по неписаној комунистичкој пракси значило - во вјеки вјеков.
ПОСЛЕ пресуде, из Београда је пребачен у Белу Цркву, из Беле Цркве у Пожаревац, а из Пожаревца у Сремску Митровицу, у робијашницу која је називана и комунистичким универзитетом. Смештен у злогласну собу број осам... Некада давно, пре рата, у њој је био хрватски првак др Влачек Мачек, а по рату и др Драгољуб Јовановић. Он је у ту собу послат је директно из Титовог парламента. Соба је планирана за 12 осуђеника, а када је у њој чамио Јоксимовић, било их је 124.
У књизи "Титови казамати у Југославији", Милан Рајић пише:
"Када сам једном приликом у затвору срео Драгића Јоксимовића и честитао му на смелости и сјајној одбрани, скренувши му пажњу да није бранио само Дражу, него је бранио и част Србије и српског народа, рекао ми је:
- Да, да, бранећи Дражу пред очима ми је била стално Србија и српски народ. Инсценираним процесом хтели су комунисти да нас осенче и зато је било потребно да се чује глас истине, без обзира на жртве. За време суђења са неколико страна ми је скренута пажња да се не затрчавам и да не вешам ствари о највеће звоно... Комунисти су пред лицем целог човачанства извршили један тежак злочин, који ће им остати за сва времена као срамни жиг. Нисам хтео да им се уклоним с пута, а још мање да им се поклоним, па нека буде шта хоће, ја их се не бојим..."
ДРАЖИН адвокат је прошао кроз танталове муке, понижаван и вређан на сваком кораку, од злехудог оброка до тешког принудног рада. Стоички издржао све до 1. августа 1951, када се растао са овим грешним и безбрижним светом.
Између 16. јуна 1949, када је затворен, и 1. августа 1951, прошло је 775 дугих и паклених дана. Умро је 290 дана пре истека казне. Његови посмртни остаци нису предати удовици, са објашњењем да "његово мртво тело мора на гробљу митровачког затвора да одлежи остатак робије".
Неколико дана пошто је мртво тело "одлежало робију" остаци др Јоксимовића пренети су у његово родно село. Али по диктату власти, перјаник правде сахрањен је у породичној гробници, у најстрожој тајности, уз присуство удовице и двојице рођака. Сви други били су силом удаљени.
Адвокат Драгић Јоксимовић из млађих дана
СЛУЧАЈ НИЈЕ УСАМЉЕН
Случај, или судбина, др Драгића Јоксимовића није усамљен. Стотине најбољих судија и адвоката, хиљаде јавних радника и часних прегалаца, великих васпитача и домаћина, професора, научника и народних првака били су жртве прогона комунистичког режима.

АДВОКАТ И НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Драгић Јоксимовић рођен је у Бачини, мирном и питомом селу Поморавља, Срезу темнићком, у скромној и поштеној сељачкој породици, дана 18. јуна 1893. После гимназије У Београду завршава права почетком 1922. и докторира у Дрездену и у Франкфурту на Мајни. Једно време је био секретар Министарства финансија, а после адвокат у Београду.
Припадао је Демократској странци и био један од њених првака. Још као студент био је председник Студентског демократског клуба. Затим је биран за народног посланика као представник Демократске странке Среза темнићког.
У Народној скупштини и у Демократском посланичком клубу оставио је дубок траг.
Животом платио што је био Дражин адвокат

среда, 13. јул 2016.

Бобанова бара


Бобанова бара рај за душу / З. ГЛИГОРИЈЕВИЋ | 12. јул 2016. 15:00 | Ликовни уметник Бернард Љубас направио код Рековца праву малу оазу мира за себе и своје пријатеље

БЕРНАРД Љубас, пријатељима познатији као Бобан, од потпуно неприступачног предела на тромеђи села Сиљевице, Комарана и Крушевице направио је код Рековца прави рај на земљи. Када је пре десетак година на поклон добио 22 ара у пределу званом Црвена земља, најпре је посекао трску из језера, које се од ње није видело, потом је донео стару колибу и направио летњиковац. Језеро је порибио бабушком и шараном, а цео предео је улепшао камењем из околних река и Мораве и назвао га Бобанова бара.
- Колибу, стару више од 130 година, купио сам у Доброселици пре седам година - каже Љубас. - Када сам је претерао са пријатељима, Топлица Милетић, родом из Цикота, за недељу дана бесплатно је рестаурирао колибу чије су греде почеле да се распадају.
Док је он правио летњиковац, чистио језерце и улепшавао околину, живот је почео да буја. Настаниле су се животиње које никада нису обитавале на том простору. Јата ласта на језеру пију воду, чворци ноћу спавају на трсци, долазе чапље, појавила се и барска кока, која има и младунце, корњаче, вилини коњици, блиске...
* Бернард Љубас порибио језеро и дружи се са корњачама
- Ово место сам заволео још као дете. Долазио сам овде и растеривао дивље патке, јер ми је било интересантно да видим како лете. Тек сада видим колико лепоте има на овако малом простору - прича Љубас.
Због тога нема дана да не дође у своју оазу мира. Готово сваког дана сврати и понеки његов пријатељ да ужива у природним лепотама овог амбијента.

=преузето: Новости

недеља, 10. јул 2016.

„Анаконда 2016“


Амерички медији: У случају рата са Русијом војска НАТО-а ће бити уништена
Новости онлине | 09. јул 2016. 19:01 | Масовне војне вежбе које НАТО одржава у Пољској не узимају у обзир да би у условима стварне борбе војска Алијансе била уништена
Масовне војне вежбе које НАТО одржава у Пољској не узимају у обзир да би у условима стварне борбе војска Алијансе била уништена, наводи лист „Хафингтон пост“.
Почетком јуна у Пољској је почела војна вежба „Анаконда 2016“ током које је неколико стотина америчких, британских и пољских војника слетело у централни део земље да би разрадили поступке у случају рата са Русијом.
Међутим, у условима реалног сукоба војска НАТО-а била би у смртној замци, наводи лист.
„Зона искрцавања трупа налази се на само 290 километара од војне базе у Калињинграду, тј. надохват руских ракета намењених обарању авиона типа неспретног C-17, који мора да успори да би избацио падобранце. На земљи би лако наоружани војници постали лака мета за руске беспилотне летелице и тешку артиљерију“, наводи се у чланку.
Током вежби војска НАТО-а такође би требало да обезбеди копнени коридор према Литванији за америчке оклопне транспортере „страјкер“. У стварности, техника би била заробљена између базе у Калињинграду и Белорусије, савезника Русије, у тзв. „унакрсној ватри“, наглашава „Хафингтон пост“.
Лист наводи податке из извештаја истраживачког центра РАНД према којем војска НАТО-а не би могла чак ни да одступи и била би на месту уништена.
„Хафингтон пост“ такође наводи да би још једна препрека за војску Алијансе била и језичка баријера и културне разлике између војника различитих држава, што би ометало координацију дејстава
 = према писању Новости
   Из коментара уз овај чланак:
   Radoslav 09. јул 2016. 20:04 Koji monstrumi. Sta oni planiraju?
maniks 09. јул 2016. 20:49  Ne samo nato u Evropi nego bi bila unistena i Amerika. Kada se to desi u svetu ce zavladati mir. Sta kauboji zamisljaju da ubijaju Rusku decu i ostalo stanovnistvo a da njihova deca i ostali snimaju holivudske filmove i uzivaju u miru.

Dzingis Kan 09. јул 2016. 22:58 hahaha nek se posavetuju sa bonapartom i hitlerom

Dragojlo 09. јул 2016. 21:53 ako se to desi onda ratuju Bog i djavo!Zna se ko pobedjuje!

недеља, 3. јул 2016.

ОВЕ године, после пола деценије лоших појава у шумама Србије, буква нас је охрабрила - каже професор Милан Медаревић


Забрињавајуће: Шума више неће бити ни у Шумадији! Јелена Матијевић | 03. јул 2016. 22:02 |
Упозорење стручњака о стању зеленог појаса. Проблем од Срема до Копаоника. Неки делови без стабала
ПОЈАЧАНО сушење стабала које је узело маха после 2012. године, довело је шуме у Србији у катастрофално стање. Готово да нема врсте дрвећа које овај проблем није "начео", нити места у Србији где сушење шума није забележено. Од храста лужњака у Срему, до смрче на Копаонику. Осим тога, наше шуме су десетковали и летњи пожари и зимске ледене кише. Зато нам је свако здраво стабло драгоцено, а пошумљавање неопходно, нарочито у градским и приградским срединама.Овако за "Новости" стање зеленог појаса у Србији оцењује професор др Милан Медаревић, професор Катедре планирања и газдовања шумама Шумарског факултета у Београду. Он подсећа да је пошумљеност Србије око 29 одсто, што није ни трећина територије. Осим тога, како наглашава, стање у неким крајевима Војводине је критично!
- Под стаблима је само око седам одсто Војводине, а требало би да их буде барем двоструко веше - каже наш саговорник. - Посебно забрињавајуће је у неким крајевима Севернобачког, Средњобанатског и Севернобанатског округа у којима су праве шуме нестале. Штавише, у Банату и Бачкој има места која немају готово ниједно стабло.
И "слика" појасева зеленила и шума око већих градова Србије, по Медаревићевим речима, врло је шаренолика.
- На територији Београда има око 50.800 хектара шума, али је неопходно да се та површина повећа - наглашава професор. - Важећим Просторним планом Србије предвиђено је да се, до 2020. године, пошумљеност престонице повећа за 5.600 хектара. Тај план је, међутим, због многобројних околности - недостижан.
На истоку, југу и југозападу земље, како каже Медаревић, има и "светлих примера" где је пошумљеност и двоструко већа од српског просека, али и за те средине она није оптимална.
- У општини Бор, на пример, под шумама је више од 46 одсто територије - објашњава професор. - Али, за тај крај то није довољно, пре свега због индустрије по којој је овај град познат. Зато би шумовитост Бора и околине требало да буде барем 60 одсто. Слично је и у Златиборском округу. У том региону шумске површине требало би да се подигну на 70 са садашњих око 43 одсто. Разлог за то су велика потенцијална изворишта питке воде у овој регији, која би шуме најбоље заштитиле од разних штетних утицаја.
И у Пчињском округу, прича наш саговорник, шуме већ "заузимају" четрдесетак одсто територије, али би требало да се прошире барем за половину како би штитиле и оплемениле скроман састав земљишта.
- Просторним планом Србије из 2010. године, било је предвиђено да се током наредне деценије у Србији пошуми још 90.000 хектара - подсећа професор Медаревић. - Али са садашњом динамиком пошумљавања две до три хиљаде хектара годишње, тај план је тешко достижан. Осујетили су га пре свега шумски пожари током 2012. године, када је изгорело око 12.000 хектара шума, као и непрекидно сушење стабала. Само на Тари је, годину касније, посечено више од 27.500 метара кубних јеле и смрче, а у зиму 2014. у источној Србији лед и мраз су десетковали 56.000 хектара шума.
Проблем је, како каже професор, и у нашем односу према дрвећу и томе што смо заборавили колико је свако дрво благородно.
- Шума се радо сетимо и о њима размишљамо само у време летњих врућина - наглашава Медаревић. - Кад становништво трага за дашком свежине, обично се сети да је већ у приградским шумама температура од пет до шест степени нижа него на градском бетону. Чим прође лето заборави се и на дрвеће и на животну средину. А шума је, не заборавимо, најбољи и најјефтинији филтер за добијање питке воде, спречава клизишта и ерозије, смањује буку, ублажава климатске промене, тишином и одвојеношћу амбијента умирује и опушта... 
БУКВА ОХРАБРИЛА
ОВЕ године, после пола деценије лоших појава у шумама Србије, буква нас је охрабрила - каже професор Милан Медаревић.
- Наиме, овог лета, забележен је енорман урод семена букве. И то морамо да искористимо. Део посла свакако ће одрадити природа, наравно и наша струка, али посебно сугеришемо власницима приватних букових шума да ову прилику не пропусте за планско подмлађивање стабала.
Карикатура Горана Дивца

КОЈИ ЈЕ ЗНАЧАЈ ЗЕЛЕНИЛА
* ШУМЕ спречавају настајања бујица, а сливна подручја обрасла шумом имају од 30 до 50 одсто ниже водостаје
* ХЕКТАР високих шума ствара три тоне кисеоника
* ЧАК 68 тона чађи и прашине може да прими хектар букове шуме
*l СТАБЛО дивљег кестена, старо око 30 година, годишње задржава 120 килограма прашине и 80 килограма аеросола
* ХЕКТАР клеке у атмосферу годишње емитује око 30 килограма бактерицида, што је довољно за дезинфекцију мањег града. 
   = извор: Новости

субота, 2. јул 2016.

РАЈЕВСКИ је сахрањен у манастиру у Ђунису


Почело снимање филма о пуковнику Рајевском. М. А. К. | 01. јул 2016. 23:08 | Радња филма "Вода" прати војевање и страдање пуковника Николаја Николајевича Рајевског у српско-турском рату
НА крају "Ане Карењине" Толстој свог разочараног јунака, грофа Вронског, шаље на фронт, у тусрко-српски рат. Пуковнкик Николај Николајевич Рајевски, који је џину из Јасне пољане био инспирација за лик љубавника најпознатије прељубнице светске литературе, погинуо је управо у том боју у Горњем Адровцу код Алексинца, 1876. године. Поводом обележавања 140 година од његове смрти, у среду је у просторијама Завичајног музеја у Алексинцу почело снимање играно-документарног филма "Вода". Режију потписује Горан Ерчевић, а улогу Рајевског поверио је Дејану Тончићу, глумцу из Народног позоришта у Крушевцу. Као наратор, о животу овог руског племића, који су обележили несрећна љубав и херојска погибија, приповедаће Миленко Павлов. Како "Новостима" открива Милош Паовић (испред алексиначког позоришта копродуцент пројекта), филм у већем делу прати догађаје са ратишта и страдање Рајевског, али са освртом на све оно што је обележило његов живот у Русији. О свим чињеницама консултовани су и руски и српски историчари, а главни консултант био је професор Зоран Станојевић, који се код нас највише бавио периодом који је Рајевски провео у Србији.
У филму, чије ће снимање бити настављено у манастиру у Ђунису, у Горњем Адровцу, Котору и околини Крушевца, играће и Војин Ћетковић. Њему је поверен лик руског генерала Чернајева, док ћемо Бранислава Трифуновића гледати као нашег познатог лекара Владана Ђорђевића. Тома Труфуновић добио је улогу свештеника који је у Ђунису сахранио Рајевског. Неке од улога играју и глумци Алексиначког аматерског позоришта, који се први пут појављују на филму. Поједине сцене снимаће се на локацијама на Криму, у Санкт Петербургу, на Шаргану, манастиру Свети Роман код Ђуниса и на територији општине Алексинац.
Планирано је да премијера буде организована у Алексинцу у септембру ове године, на дан погибије Рајевског, који је као војник учествовао и у бици код Ташкента. Био је и мисионар Свесловенског савеза (за Балкан и Србију), носилац руских одликовања, али и Таковског крста. На месту погибије његова мајка финансирала је подизање цркве, сазидане 1903. године, која је данас у овом крају позната као Руска црква.
СРЦЕ У СРБИЈИ
РАЈЕВСКИ је сахрањен у манастиру у Ђунису, али су његови посмртни остаци потом паробродом пребачени у Русију. Тело је потом сахрањено у Русији, док му је срце остало у Србији.