![]() |
| Београд: Нова Европа, 20012. - 240 стр.: 21 цм. (Путописи) |
ПРОЛОГ
Постоји народ европејскији од свих европских; старији од међа и химера самог континента. Често на ивицама туђих империја, потуран Азији, њеним правилима, пљусковима, пустошењима и жарком сунцу. Народ самосвојаца, личним задацима, личним својим благостањима опчињених. Народ градова, од вајкада; занатлија, интелектуалаца, администратора и нарочито трговаца. Народ атентатора, у овом веку. Расут широм планете, али без дијаспоре своје књижевне, и свог Чеслава Милоша, у најмањем. На ивицама и данас, иако независан; у ритама.
По крви не припадам том народу, давно Урарту, данас Јермена, ни по језику. А ипак ме је у једном трену нешто одвукло у Јереван, последњу њихову престоницу; ни сада не знам тачно шта... Можда, читање свеопште наше европске судбине унапред или унатрашке; гонетања и одгонетања. Уз плитак изговор да ширим свој редак занат, да је и томе време дошло.
Има доказа и да су наредне странице настајале постепено, од боравка до боравка; и поглавља. Имена су неизмењена, и збивања. Потоња само „физиолошки" искривљена менталним склопом онога који пише, заблудама те врсте скоро неизбежним.
Беху у праву они који ме подстицаху,* говорећи да је крајем овог нашег века стварност од сваког измишљања, сваке комбинаторике, луђа, апсурднија; да то стварности даје право на неизменљивост, у било којој књижевној форми, у путопису, чак.
Не друга Европа Милошева већ она сама.
Пише – Зорица Пелеш / ДАНАС ЈЕ ГОДИШЊИ ПОМЕН проф. др Браниславу–Брани Димитријевићу У ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ, У БЕОГРАДУ, У 12 САТИ. / Уз тај помен објављујемо прошлогодишњи текст.
…
Умро је ЧОВЕК!
И то не било који човек, већ ЛЕГЕНДА ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ,проф.др Бранислав – Брана Димитријевић.
Био је мој највећи пријатељ, мој духовни брат, мој учитељ са којим сам делила многе и радости и туге. Сасвим нечујно угасила се, али само за трен, ова најблиставија звезда из сазвежђа Секције историје медицине Српског лекарског друштва, јер како рече свети владика Николај Велимировић:
„АЛИ МЕТЕРОИ ЗАСВЕТЛЕ ПА СЕ УГАСЕ
А ПРАВЕ ЗВЕЗДЕ И КАД ЗАЂУ
СКЛАЊАЈУ СЕ САМО ОД НАШИХ ОЧИЈУ,
НО НЕ ПРЕСТАЈУ ДА СВЕТЛЕ НА ДРУГОМ МЕСТУ…“
Др Брана, кога сам ја звала мој Бранче, родио се 27.новембра 1939.године у Београду. Био је доктор медицине и магистар стомоталошких наука. Био је редован професор максилофацијалне хирургије на Стоматолошком факултету у Београду. Не знам да ли је вештије баратао са скалпелом руци, кад је унесрећенима оперисао лица и вилице или кад је својим оштрим књижевним пером, попут најоштрије бритве секао све што је било труло на страницама не само историје српске медицине већ и у разним животним приликама. А своју сјајну вештину пера показао је и кроз низ својих романа , драма и телевизијских сценарија.
