СЛАТКО је добро укувано воће, неке врсте поврћа или латице ружа у шећерном раствору велике концентрације. Оно је прво послужење за почетак дана, а служи се и касније уз сваку кафу, узима се када у кући нема колача, али се пре свега служи гостима у знак добродошлице и гостопримства. Некада је даривано у специјалним приликама и било је веома цењено као поклон. Карактеристично је за грађанске куће у Србији све до средине 20. века, када се умеће кувања слатка преноси на село, где се данас кува више него у граду. 
Овако Краљевчанка Марина Лукић Цветић, историчар уметности и в. д. директора Завода за проучавање културног развоја и иницијаторка идеје да се у породичној кући Цветића у центру Краљева отвори музеј слатког, у само неколико реченица објашњава дефиницију и готово феномен традиционалне српске посластице.
- Претеча слатког је воће у меду, које је из Византије стигло у српску средњовековну кухињу. Открићем шећера и његовом производњом, започето је кување слатког на Медитерану. Осим Срба, на исти начин спремају га и Грци, Цинцари, Јевреји, Македонци и Бугари - прича госпођа Лукић Цветић. - Многи путописци који су у 19. веку прошли Србијом забележили су у градовима обавезно послужење слатким и водом. Тако је Ото Дубислав Пирх, приликом посете Србији 1829. записао да "у кући београдског трговца жена доноси ритопечког вина, воће, и слатко које овде веома добро праве".
Према њеним речима, књегиња Љубица је у Љубичеву, док је кнез Милош боравио у Крагујевцу, као "врховна домаћица" прела, месила и пекла хлеб и кувала слатко. А описујући српску славу, Феликс Канц је посебно нагласио да се у кући министра, професора, банкара, официра, адвоката и лекара