Заиста, ове речи нису посвећене теби,
Баксузу, туго неизмерна, животе без смисла,
Госпођо козолика, девојче кварно, прерадознало,
већ двема генерацијама мутавих пловака
које одгајисмо моји синови и ја. Ове апсурдне 2025.
Мутаве пловке су обрстеле наше двориште, коприве, винову лозу, смокве, све што су могле да дохвате, зелено и сочно. Претекле су јесен и неописиве дане бабљег лета,и вежбају своја крила, можда полете на северни пол без повратка?
На језера далека-далека, која не могу да заборавим.
Нека, нека полете! Победиле су јесен,и сушу, баријере
и неизмерну тугу спржене земље, моје земље.
Глад мутавих патака, московки, је бескрајна, нека...
Нека их поведе тамо где нисам стигао ја - до координата легенде и Хипербореје...
Око Велике Госпође, у Кучеву.
Бела ТУКАДРУЗ
Нема коментара:
Постави коментар
Непристојне, бруталне, неумесне, увредљиве коментаре бришемо...