Претеча слатког је воће у меду, које је из Византије стигло у српску средњовековну кухињу...

Ниче музеј слатког у Краљеву! / Г. Ћировић | 23. септембар 2016. 14:33 | Краљевачка фамилија Цветић промовисала идеју о очувању традиционалне српске посластице. Креће од трешања, шумских јагода и рибизли, преко кајсија, бресака, шљива и дуња, па све до тегли од смокава, лубеница и поморанџи

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Владимир Лабат Ровњев: Срби у Војводини најзад имају своје знамење
• 
  У Риту најбоље рађа слога

• Приједор: Нови кнез, најмлађи до сада
• Дух Мајевице у Руњанима
• Вуков писар добија музеј

СЛАТКО је добро укувано воће, неке врсте поврћа или латице ружа у шећерном раствору велике концентрације. Оно је прво послужење за почетак дана, а служи се и касније уз сваку кафу, узима се када у кући нема колача, али се пре свега служи гостима у знак добродошлице и гостопримства. Некада је даривано у специјалним приликама и било је веома цењено као поклон. Карактеристично је за грађанске куће у Србији све до средине 20. века, када се умеће кувања слатка преноси на село, где се данас кува више него у граду. 

Овако Краљевчанка Марина Лукић Цветић, историчар уметности и в. д. директора Завода за проучавање културног развоја и иницијаторка идеје да се у породичној кући Цветића у центру Краљева отвори музеј слатког, у само неколико реченица објашњава дефиницију и готово феномен традиционалне српске посластице.

- Претеча слатког је воће у меду, које је из Византије стигло у српску средњовековну кухињу. Открићем шећера и његовом производњом, започето је кување слатког на Медитерану. Осим Срба, на исти начин спремају га и Грци, Цинцари, Јевреји, Македонци и Бугари - прича госпођа Лукић Цветић. - Многи путописци који су у 19. веку прошли Србијом забележили су у градовима обавезно послужење слатким и водом. Тако је Ото Дубислав Пирх, приликом посете Србији 1829. записао да "у кући београдског трговца жена доноси ритопечког вина, воће, и слатко које овде веома добро праве".

Према њеним речима, књегиња Љубица је у Љубичеву, док је кнез Милош боравио у Крагујевцу, као "врховна домаћица" прела, месила и пекла хлеб и кувала слатко. А описујући српску славу, Феликс Канц је посебно нагласио да се у кући министра, професора, банкара, официра, адвоката и лекара

ЈЕРЕВАНСКО ПРОРОЧАНСТВО / Брана Димитријевић

Београд: Нова Европа, 20012. - 240 стр.: 21 цм. (Путописи)

ПРОЛОГ

За који, до јуче, нисам веровао да

треба да буде писан.

Београд, децембра 1998. године.

Постоји народ европејскији од свих европских; старији од међа и химера самог континента. Често на ивицама туђих империја, потуран Азији, њеним правилима, пљусковима, пустошењима и жарком сунцу. Народ самосвојаца, личним задацима, личним својим благостањима опчињених. Народ градова, од вајкада; занатлија, интелектуалаца, администратора и нарочито трговаца. Народ атентатора, у овом веку. Расут широм планете, али без дијаспоре своје књижевне, и свог Чеслава Милоша, у најмањем. На ивицама и данас, иако независан; у ритама.

По крви не припадам том народу, давно Урарту, данас Јермена, ни по језику. А ипак ме је у једном трену нешто одвукло у Јереван, последњу њихову престоницу; ни сада не знам тачно шта... Можда, читање свеопште наше европске судбине унапред или унатрашке; гонетања и одгонетања. Уз плитак изговор да ширим свој редак занат, да је и томе време дошло.

Има доказа и да су наредне странице настајале постепено, од боравка до боравка; и поглавља. Имена су неизмењена, и збивања. Потоња само „физиолошки" искривљена менталним склопом онога који пише, заблудама те врсте скоро неизбежним.

Беху у праву они који ме подстицаху,* говорећи да је крајем овог нашег века стварност од сваког измишљања, сваке комбинаторике, луђа, апсурднија; да то стварности даје право на неизменљивост, у било којој књижевној форми, у путопису, чак.

Не друга Европа Милошева већ она сама.

________________

* Попут Србе Игњатовића, који је као уредник часописа „Савременик" почео да објављује од 1995. године поглавља овог путописа, што је и доказ да су наредне странице настајале постепено, да ме кључни предосећаји нису аарали; што је наравно само и само моја ствар.

   =  извор: наведен горе, испод корица. стр.  9 - 10. Књига је посвећена "1700 годишњици хришћанства многострадалног јерменског народа".  - Да би ова књига уопште била одштампана, треба захвалити  Проф. др Драгану Белоици и Проф. др Обраду Зелићу, редовних професора београдског Универзитета и почасни доктори јереванског Медицинског факултета, и Јерменска заједница Србије.  Сам аутор, професор универзитета, и декан Стоматолошког факултета у Београду, налазио је времена уи за истраживање култрурне историје. "Заветине" су му, својевремено, међу првима, доделиле књижевну награду "Дрво живота" за једну од монографија о једном од истакнутих лекара Србије (чији су рукописи бачени, али их је неко нашао и предао  САНу) и ратном српском санитету... На жалост, овај врстан човек и редак књижевник напустио је овај свет релативно превремено. Видети више: >>>>>>>>>> 

>>>>>>>>>>

Пише – Зорица Пелеш / ДАНАС ЈЕ ГОДИШЊИ ПОМЕН проф. др Браниславу–Брани Димитријевићу У ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ, У БЕОГРАДУ, У 12 САТИ. / Уз тај помен објављујемо прошлогодишњи текст.
…
Умро је ЧОВЕК!
И то не било који човек, већ ЛЕГЕНДА ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ,проф.др Бранислав – Брана Димитријевић.
Био је мој највећи пријатељ, мој духовни брат, мој учитељ са којим сам делила многе и радости и туге. Сасвим нечујно угасила се, али само за трен, ова најблиставија звезда из сазвежђа Секције историје медицине Српског лекарског друштва, јер како рече свети владика Николај Велимировић:
„АЛИ МЕТЕРОИ ЗАСВЕТЛЕ ПА СЕ УГАСЕ
А ПРАВЕ ЗВЕЗДЕ И КАД ЗАЂУ
СКЛАЊАЈУ СЕ САМО ОД НАШИХ ОЧИЈУ,
НО НЕ ПРЕСТАЈУ ДА СВЕТЛЕ НА ДРУГОМ МЕСТУ…“
Др Брана, кога сам ја звала мој Бранче, родио се 27.новембра 1939.године у Београду. Био је доктор медицине и магистар стомоталошких наука. Био је редован професор максилофацијалне хирургије на Стоматолошком факултету у Београду. Не знам да ли је вештије баратао са скалпелом руци, кад је унесрећенима оперисао лица и вилице или кад је својим оштрим књижевним пером, попут најоштрије бритве секао све што је било труло на страницама не само историје српске медицине већ и у разним животним приликама. А своју сјајну вештину пера показао је и кроз низ својих романа , драма и телевизијских сценарија.  

„Možete li zamisliti Evropu danas s Jugoslavijom kao ključnim igračem među narodima? Ja mogu. Jugoslavija je u stvari bila jedan od najvećih kulturnih i društvenih eksperimenata u istoriji...

Američki politikolog Fil Batler je za napisao kolumnu u kojoj tvrdi da su razaranje i raspad Jugoslavije bili deo šireg plana NATO saveza. Namera je bila da se oslabe geopolitički protivnici zapadnog bloka u regijama Trećeg sveta i da se progutaju zdrave ekonomije naroda ovih prostora.

„Nikome ne treba think tank da otkrije zašto je predsednik Bil Klinton oklevao da posreduje u Bosni. Klinton je u stvari nastavljao politiku svoga prethodnika, Džordža Buša starijeg, kojoj je cilj bio da destabilizuje jugoslavenski socijalistički uspeh. Sada znamo da su kod nas tajno obučeni pobunjenici odigrali ključnu ulogu u fragmentiranju regije preko organizacije poznate kao Atlantska brigada, koja se borila u ratu na Kosovu na strani Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a brojala je oko 400 naoružanih boraca, kao što piše „Christian Science Monitor“ 1999.

Sažetak njegove analize je preneo italijanski Globalist.

„Možete li zamisliti Evropu danas s Jugoslavijom kao ključnim igračem među narodima? Ja mogu. Jugoslavija je u stvari bila jedan od najvećih kulturnih i društvenih eksperimenata u istoriji. Osnovana na području sukoba nekadašnjeg Austro-ugarskog i Osmanskog carstva, Jugoslavija je sjedinila obe kulture na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog, koji je nakon golemih osvajanja asimilirao narode. Eksperiment, ako ga mogu tako nazvati, trajao je nešto više od pola veka. Idealan iz razloga što su u jednoj državi živeli svi južnoslavenski narodi. Stvaranje Jugoslavije je delomično bio i geostrateški potez Britanije i Francuske, kako bi se usporila ili blokirala Nemačka“, piše Batler.

Prema njegovim rečima odredbe tzv. „Krfske deklaracije“ su udarile temelje ustavnoj monarhiji koja se ni po čemu nije razlikovala od Engleske.

„Prava i pravo glasa, te poštivanje temeljnih principa Ilirskog pokreta su bili obećavajući aspekti rane Jugoslavije. Ali, tada je kralj Aleksandar ukinuo ustav i izbore, ali je zajednički život etničkih i kulturnih skupina je i dalje davao nadu za budućnost