Странице
БЕЛИ ВЕО ПОЕЗИЈЕ
Translate
Претражи овај блог
DEDA JE U PRAVU
Девиза Сазвежђа З?
понедељак, 26. децембар 2016.
Ова села и куће им дођу успут, из Немачке, Француске и других западноевропских држава, када се враћају према отаџбини. Кажу да им је довољно да имају свој дом, да се одморе пре него што наставље ка Турској
Странцима кућа и њива за 2.000 евра В. Ћирић | 26. децембар 2016. 22:00 | Села на издисају у пиротском крају, дуж источне трасе Коридора 10, меркају Турци, Бугари, Французи... За мале паре дом са пристојном окућницом и обрадивом земљом. Издвоје једну до две месечне плате и ето им имања
Мајкл Михаел (десно) у селу Чиниглавци, где је купио кућу Село Војнеговац
КУЋЕ у запуштеним селима и селима на издисају у пиротском крају, нарочито у онима која су ближе источном краку Коридора 10, све су занимљивије за странце. За неколико хиљада евра може се купити кућа са пристојном окућницом и девичански чистом земљом која се деценијама не обрађује.То је још пре шест година показао Мајкл Михаел (41), из Француске, пореклом са Гвинеје, када је пазарио стару кућу у Чиниглавцима. Не може се рећи да влада јагма међу странцима за дотрајалим зградама, али је од тада продато неколико кућа у селима попут Чиниглаваца, а последњи пазар је обављен у селу Срећковац, с десне стране Коридора 10, тачно преко пута Чиниглаваца, где су пазариле две турске породице.
Међу онима које интересују старе куће су и Бугари, нарочито они чији су преци из ових крајева.
- Ова села и куће им дођу успут, из Немачке, Француске и других западноевропских држава, када се враћају према отаџбини. Кажу да им је довољно да имају свој дом, да се одморе пре него што наставље ка Турској. Кућа се заиста може купити за новац који њима не представља никакав проблем. Издвоје једну до две месечне плате и ето им имања. Наше село је “запрвило” када је пре шест година дошао Мајкл Михаел, из Француске, и купио једну стару кућу. Истини за вољу, од тада се није вратио, али редовно плаћа све рачуне: струја, вода, порез и остало. Рекао ми је кад је отишао да ће овде да се бави производњом здраве хране. После њега овде је долазио његов отац који с времена на време обилази имање - каже Раде Динић, из села Чиниглавци.
У селу Чиниглавци већина кућа је на продају
Света Јонић, из Срећковца, каже да су наша села на издисају, да нема људи и да није пензионера који се ипак после радног века враћају на очевину, до сада би потпуно опустела.
- Село без људи одумире. Боље је да има народа, макар био и из иностранства, него да нема живе душе. Наша земља је чиста и незагађена. Не верујем да ће ове две породице из Турске да се баве пољопривредом, али ако има људи биће боље и нама - каже Јонић.
Поменута села су дуж трасе Коридора 10. Има пуно старих и напуштених кућа, јер се након смрти власника потомци углавном виде само на оставинској расправи и тада се по правилу закрве.
Цену имања последњих година мало је подигла експропријација, а пре тога неколико хектара њива и кућа могли су се пазарити у врх главе за 2.000 евра, док је у планинским селима још јефтиније.
САМО ДА НЕ БУДЕ КАО У КОМШИЛУКУ
Тренд куповине старих кућа по селима ближе главним саобраћајницама виђен је и пре пет-шест година у суседној Бугарској, где су пазарили Немци, Аустријанци, Руси... Све се брзо завршило јер су многи новопечени власници у адаптацију кућа и опремање уложили поприличан новац, да би затекли праву пустош када би се после неколико месеци, нарочито током лета, вратили на одмор. Углавном неидентификовани лопови би похарали све што се може покрасти: од намештаја, преко инсталација, до технике.
Уметност "задња рупа на свирали"
ПОЛЕМИКЕ БАС културни ас! & Миломир Краговић, књижевник и новинар | 24. децембар 2016. 16:30 | Коментара: 2. /Тужна прича око књижевне награде добија неочекивани обрт: полувековну традицију спасава компанија БАС, која уплаћује 200.000 динара и чува образ великог песника Милана Ракића
МАЛО је фалило да се најстарија српска књижевна награда "Милан Ракић" окити афером. Држава је, једноставно, рекла да нема пара, а сирото Удружење књижевника Србије једва да може да плати штампање плакете за добитника.
Овај инцидент у култури, како оцењује председник Удружења књижевника Радомир Андрић, актуелизује бројна питања: од тога да је уметност "задња рупа на свирали", до немања озбиљног плана шта то Србија хоће у овој креативној, запуштеној области.
Тужна прича око књижевне награде добија неочекивани обрт: полувековну традицију спасава компанија БАС, која уплаћује 200.000 динара и чува образ великог песника Милана Ракића. Оно што није схватила Комисија Министарства, укапирало је руководство Београдске аутобуске станице. И није тражило никакав публицитет. Напротив!
Тешко је разумети да Комисија (Тамара Митровић, Зоран Мркаљ, Зоран Ракић, Петар Матовић и Ласло Блашковић) није могла да "штрпне" бар 100.000 за финансирање књижевне награде која доиста, за разлику од многих других које наносе штету култури, доприноси књижевном стваралаштву.
Колико су уметници на цени, показује и податак да на стотине врло угледних прегалаца - писаца, музичара, сликара, преводилаца - не могу да овере своје здравствене књижице, јер им Београд и локална самоуправа нису уплатили доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање. Више од бруке!
На другој страни, те исте самосталне уметнике, а њих је близу 2.000, јуре порезници јер нису измирили своја дуговања која укупно износе око сто милиона динара. Некима су већ покуцали и немилосрдни извршитељи који ће, на име дуга, да им пописују радне столове, компјутере, кревете и друге ствари, упркос чињеници да нису криви због таквог стања.
Многим пропалим предузећима држава годинама отписује разноразне дугове. Логично је да буде доследна и тако поступи и према самосталним креаторима.
Много је нерашћишћених рачуна у култури. Знам да нови министар Владан Вукосављевић нема чаробни штапић, али сам убеђен да има пара за основне ствари: да се подрже капитални пројекти и да се заслужним ствараоцима омогући да могу да се лече као сав нормални свет.
Миломир Краговић, књижевник и новинар
БАС културни ас!
Миломир Краговић
МАЛО је фалило да се најстарија српска књижевна награда "Милан Ракић" окити афером. Држава је, једноставно, рекла да нема пара, а сирото Удружење књижевника Србије једва да може да плати штампање плакете за добитника.
Овај инцидент у култури, како оцењује председник Удружења књижевника Радомир Андрић, актуелизује бројна питања: од тога да је уметност "задња рупа на свирали", до немања озбиљног плана шта то Србија хоће у овој креативној, запуштеној области.
Тужна прича око књижевне награде добија неочекивани обрт: полувековну традицију спасава компанија БАС, која уплаћује 200.000 динара и чува образ великог песника Милана Ракића. Оно што није схватила Комисија Министарства, укапирало је руководство Београдске аутобуске станице. И није тражило никакав публицитет. Напротив!
Тешко је разумети да Комисија (Тамара Митровић, Зоран Мркаљ, Зоран Ракић, Петар Матовић и Ласло Блашковић) није могла да "штрпне" бар 100.000 за финансирање књижевне награде која доиста, за разлику од многих других које наносе штету култури, доприноси књижевном стваралаштву.
Колико су уметници на цени, показује и податак да на стотине врло угледних прегалаца - писаца, музичара, сликара, преводилаца - не могу да овере своје здравствене књижице, јер им Београд и локална самоуправа нису уплатили доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање. Више од бруке!
На другој страни, те исте самосталне уметнике, а њих је близу 2.000, јуре порезници јер нису измирили своја дуговања која укупно износе око сто милиона динара. Некима су већ покуцали и немилосрдни извршитељи који ће, на име дуга, да им пописују радне столове, компјутере, кревете и друге ствари, упркос чињеници да нису криви због таквог стања.
Многим пропалим предузећима држава годинама отписује разноразне дугове. Логично је да буде доследна и тако поступи и према самосталним креаторима.
Много је нерашћишћених рачуна у култури. Знам да нови министар Владан Вукосављевић нема чаробни штапић, али сам убеђен да има пара за основне ствари: да се подрже капитални пројекти и да се заслужним ствараоцима омогући да могу да се лече као сав нормални свет.
Миломир Краговић, књижевник и новинар
БАС културни ас!
субота, 24. децембар 2016.
Јединствена књига Шона Ашера “Музеј преписке”...
Писма као временске капсуле Марина Мирковић | 23. децембар 2016. 22:12 | Јединствена књига Шона Ашера “Музеј преписке”, са кореспонденцијом која садржи пикантерије из живота многих славних личности
ДВАНАЕСТОГОДИШЊАК (како сам у писму тврди, а у ствари у том тренутку четрнаестогодишњак) са Кубе Фидел Кастро, упутио је крајем 1940. писмо које почиње речима: “Добри мој пријатељу Рузвелте”! Фидел који је “у радију чуо” да ће Рузвелт бити председник САД још један “период”, замолио је свог “америчког пријатеља” да му у писму пошаље једну новчаницу од десет долара зелених америчких, јер такву није никад видео те би је радо имао, и чувао. И још му је понудио да му покаже највеће “минас” (руднике) гвожђа на Куби, уколико Рузвелт жели гвожђе да прави бродове!
Овај истински бисер, само је једно од тачно 125 “личних писама која би требало да припадају свима” - како и гласи поднаслов изузетне књиге “Музеј преписке”, коју је код нас објавила “Геопоетика”.
Аутор Шон Ашер, који је ове несвакидашње, јединствене документе сакупио и приредио током четворогодишњег рада, најпре их је пласирао на веб-сајту, а огромна његова популарност довела је до претакања овог сјајног штива у “физички облик” тј. књигу.
Безброј је сјајних примера, али изабраћу прегршт из тог изобиља не бих ли вам заголицао машту, обраћа се Ашер читаоцу у предговору.
- Ту је писмо Мика Џегера Ендију Ворхолу које садржи изванредно лежеран опис дизајна за омот албума групе “Ролингстонси”; руком написана порука краљице Елизабете Друге америчком председнику Ајзенхауеру коју прати и Госпојин рецепт за шкотске палачинке; изврсно вешт одговор ослобођеног роба упућен старом власнику због кога ће многи сијати од задовољства
петак, 23. децембар 2016.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
ЛИНИЈА ПРСКАЊА
ЛИНИЈА ПРСКАЊА
+ Мирку Стојићевићу
Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранџаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…
(Пролеће–лето, 1973, Кучево)
(Белатукадруз: ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА)