КЊИГА КОЈА КУПУЈЕ ЧИТАОЦЕ

ОБЗНАНА је особена књига. И њен творитељ је особен човек. Више(с-т)руки стваралац. Про-мислитељ. Шта је написао зна се*, чиме ће нас изненадити видећемо. Јер ево стигавши у златно доба живота досадашње животно и стваралачко искуство  дало му је елан да пером бодро сумира, да отвара сопствене ризнице сећања, васкрсава прошло и предочава властито виђење ствари и времена. И као код Пруста „неумитно пролажење  и нестајање света као да намах бива осујећено: оно што је у времену прохујало бива на свој начин враћено. Реч је, дакако, о субјективном доживљају васкрсавања минулог света.“ ** Такви су, углавном, Стојанови радови: песме, приче, мисли,
роман...

Сада када улазимо у дигиталну галаксију, и дигитално стање духа,  када све/т/ тражи нову свест и друкчији вид ствари овај полифони стваралац  се без оклевања  укључио у њене токове.  Свет је постао „глобално село“ а нови начин комуникације  је умрежио људе диљем света. Благодарећи томе „налазе се“ заборављени, рађа нови вид пријатељства, „путује светом“ а да се притом нигде не иде. Али, нада овим лебди сумња и упит да ли смо то ми умрежени или нас је у ову мрежу  виша сила заточила   и сада нас свевидеће  око мотри и слуша.

И списатељ Стојан мотри, крепко  варницама  духа  пали ватру речи која обасјава и наше приче. Гномским исказима, својевсрсним духовним жаокама и  куршумима, предочава  особеност властитог виђења, доживљаја,  света. Пише из живота – из дубинског Ја. У томе Ја се препознаје и читаоц, отуда одзиви.

Његова поетика има жичку мисаоног дискурса са разуђеним садржајима прожетим иронијско-сатиричним струјањима. Да би обзнанио ову несвакидашњу књигу било је потребно да објави песничке књиге*** , математичке као и књигу сентенци „Трунке“. Стигао је до ове књиге. До  своје Обзнане.

У његовој поезији има дистих који опомиње:

будале мисле да је то лако

али видите шта је стојан богдановић

написао...

Створио је личну књигу за коју су му елан дале до сада труковане књиге у Гутенберговом руху, док су ову и својим умом пријатељи ↔ читаоци, на свој начин – одзивима, подстицали. Фејсбук и дигитална  техника је омогућила групни стваралачки портрет. Књига је стигла до читаоца, читаоци су ушли у књигу и постали коаутори. Њихове  одзиве на његове максиме је прихватио као своје. „Посвојио“ и постојанио.  Схватио је да су му читаоци иницирани његовим теКстом проширили причу. Удахнули у њ  и свој дух. Њему је преостало да све што пасује  угради у своју грађевину уз помоћ свеколике своје интелигенције.

      Неке границе, као писац, Стојан Богдановић  је померио, много тога гурнуо у страну, а опет овде  све почива на математичкој правилности и строгости, небеском принципу будуће једности, на Речи која нас, око своје ватре, окупља.  Бродски каже: „На крају крајева, то што се улаже у књигу – био то роман, филозофски трактат, збирка песама, биографија или трилер – јесте, најзад, једини човеков живот, добар лош, али увек коначан. Онај ко је изјавио да је филозофирање вежбање за умирање, био је у праву, јер док пише нико не постаје млађи...“

Али Стојан негира Бродског, он пишући постаје све млађи. Таква је његова мисао, песма, прича коју из бунара сећања износи пред читаоца.

И писац ових редова је инициран сликом четворогодишњег Стојана  на фејсбуку написао причу.

(Професор Стојан Богдановић већ у зрелом животном добу поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи дечачић, гледа у фотоапарат. Стојан исписује легенду: У порти цркве Св. Николај, Велико Боњинце, 1948.

Мирослав из Трешњевице у Ариљу види да дечачић није у порти,  иза је тараба порте, види се звоник. Јесен, сивило, а можда је и зима на измаку.

На другој фотографији дечачић, удешен за сликање, стоји на столици. Мотри крупним очима у око фотоапарата.

Хоће ли птичица излетети? 

Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?

Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, мотри  на екрану компјутера, себе дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове... фотографија је разгрнула завесу и све оживела.

Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, помисли професор и писац.

С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.

У сну професор  писац Стојан Богдановић се врати у прошлост. Мотри осмехнута лица, празник је, хоће да га сликају.

Чује се нека  ларма, и  он се буди као онај дечачић  што стоји на столици.  Бунован још не поима  шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо схвата да то није сан. )*

___________________________________

*

Моју сумњу у истинитост ове приче препуштам читаоцима. Да ли се догодила или ће се догодити? Којим ће путем после овог збитија поћи  Стојан?... Лично мислим да ће се  посветити писању.

Данас када се физика све више утапа у метафизику када је контемплација сна и психијатрија све више мистика  случај је чудан. То потврђује, још увек,  мистерија случаја  шездесетогодишњег Руса Глигорија који се пробудио као петнаестогодишњак.  Ничег се није сећао. Пустињак и мистик са Кавказа Фјодор Булгаков је овај случај  описао. Данас је Глигорије познати психијатар и хипнотизер. Случај  младог Ирца Ирвина који се  пробудио као старац је  описан у часопису Бритиш медикал журнал... )

_______________

Дописивали су ову књигу читаоци и вољом писца остали у књизи. Опасна је ова књига  јер у свом лавиринту задржава читаоца. А у књизи ниђе знака за Излаз. Све је као у оној бајци о пећини у коју воде сви трагови, а ниједан не води из ње. Онај што је то видео, мислио је да се спасао...

Богдановић чита поезију, седе др Зоран Момчиловић, др Стана Смиљковић, Тодоровић

2.

Обзнана је тематски разуђена. Она обзнањује особеност Богдановићевог виђења света. Свега. Слика је и прилика  ауторова. Књига= Стојан, и све више Стојан, пријатељи и читаоци. Необична књига. Вашар духа. Чега све на њему нема? Од духовних поскочица, доскочица, којекаквих зезанција, да разгале и насмеју,  до суморних мисли о  овом и оном свету. Оне су зачињене хуморно иронијом, подстичу да и сам нешто кажеш, да се огласиш, замислиш. И размислиш док још можеш и смеш.

 А „ Он може да уђе у сваку главу, / У паметну, луду, веселу.../ А ја, ето, ни у своју не могу!“

Овој књизи не треба рецензент, критичар поготову, да у мноштву књига  читаоцу укаже на ову. Да му да компас и шифру: Сезаме, отвори се! Ова је књига  је оно што тражимо и без компаса. Бродски каже, а њему се, као и писцу Стојану може веровати:

„Критичарима се не може веровати јер,    њихова казаљка произвољно шета. Оно што је за једне север, за друге је југ (тачније Јужна Америка); исто се догађа, са још већом произвољношћу, са истоком и западом. Са рецензентима постоје (минимум) три врсте проблема:

а) он може бити занатлија и исти игнорант као што смо ми

б) може бити изузетно пристрасан према одређеној врсти писања  или може радити за одређене издаваче

ц) ако је даровит, претвориће своју рецензију у посебну уметничку форму – за то је потврда Хорхе Луис Борхес – и ви можете завршити тако што ћете радије читати приказе него саме књиге...“

То ова књига зна, она је кормилар, ветар и једра, она  води читаоца кроз „тамни вилајет“ с компасом  животних  мисли са којима живот  има виши смисао.

Из Обзнане сам за своју књигу „Листове на ветру“ узимао понеку максиму. Онако како су у ранијим временима у селима домаћице узимале из суседних кућа жар да би заложиле ватру. Тако сам и ја, Мирослав из Трешњевице,  писца Обзнане „заточио“ у своју књигу -  сваштару. Има такву књигу,   с тим именом, и  Милован Данојлић. „Сваштара“. Колико сам је само пута прочитао. И ова књига је њена својта. Обзнана – Сваштара. Ваља је читати прелиставати све док  не постане купусара. Онда је књига срећна...

3.

Објављују се у Богдановићу знани и незнани. Од Сократа, Ремизова, Хармса...Булкагова, Леца... деде Николе... Чују се у његовом гласу читаоци, слуте у душевном одзиву гласови сећања отвара и ствара животна и духовна биографија о чијем настајању и трајању казује ова књига. Она гледа на Стојанов начин. Мотри искоса, види право. У центар...

И зато, читаоче, уозбиљи се, а затим унеозбиљи. И слушај, читај, обзнану.

Казује она и о политици и политичарима. И ту врсту искуства овај  писац има.На путу до Обзнане  у прошлом веку је  свратио и у биртију звану Политика (4).  Видео је  да су српски политичари људи посебног соја. Да лажу мислећи да говоре истину то је дијагностиковано као синдром поремећеног мишљења. Има међу њима оних  из којих зине нека ала која би до ожмикура ( а то је 13 предак) све пропуштено узела и прогутала. Отуда толике лопине, отуда и по томе памтим Тихомира Јовића и његову „максиму“ влас мас.Али када је Стојан видео каква политика  то каљуга,  како...., Пандорина кутија,  вратио се себи, математици, поезији.  О колико су и када политичари паметни записао Тек када зглајзају.

У његовом песничком опусу, поред низа антологијских песма,  се издваја песма с именом „Браво Никола“, а ја могу да после свега речем Браво Стојане! Јер стојанио си пером како доликује на ползу речи, књизи, читаоцима. И зато  не стој, Стојане, пиши све док не постанеш човек песма*...

4.

Овај се текст може насловити  и као Књига испод црте. Јер  је збир, синтеза. Све је сабрано у мисао,  пуцањ. Песма треба да има (с)мисао, каже стихом Стојан. У овој се роје мисли.  Афоризми. Хуморни. Сатирични. Духовити, али испод те духовите маске налазе се и други слојеви.  („И „Маска има своје лице“). Треба је читати. „Читати се може на много начина,  и зато човек треба да има много памети да би могао добро да чита“ Гистав Флобер (1812 -1880). Свако ко прочита ову књигу имаће осећање те памети.  Ова не држи само читочеву пажњу она читаоца не пушта из својих  одаја. Волео бих да сам  је написао, али како нисам, ништа ми другo не  преостаје  него да будем њен издавач.

Уз текст о њој иде и арапска пословица:

Рај на земљи налази се на грудима жене, на леђима коња и на страницама књига.

Ја сам свој рај нашао на страницама ове књиге.

   

Е, тека, и довека...                                                                                                                                 

Трешњевица, септембар 2013.                                                                  Мирослав Тодоровић

 ____________________

    Напомене:  

** И. Тартаља: Циклус романа о роману још ненаписаном, ЛМс, мај, 2010. стр. 861.

*** Биг Бен (Београд, 1977)

одлазим а остаје нејасно (Крушевац- Књажевац, 1990)

зна се  (Ниш, 1991)

црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш, 2004)

господар (Ниш, 2004)

човек песма* (Врање, 2007)

Бдења и буђења (Коауторска, Сврљиг –Књажевац, 2010)

Трунке (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 2011)

О ДА (Апостроф, Књажевац, 2013)

(4)

1990. Г  Стјан Богдановић тада председник општине Књажевац је био на Изборној листи за Народног посланика (Демократска странка ?).  Сада мислим да су и тада Избори намештани. Шта власт све није чинила да Стојан не буде изабран ? Ангажован је и месни свештеник да са активисттима иде по селима, да агитује. Ширен је глас како Стојан напуста Књажевац и да нема сврхе да он буде изабран. СПС је свог кандидата представио на плакатима поред Председника Србије Слободана Милошевића. Код житеља, у то време, када је пропаганда воздигла  Милошевића до неба, као спаситеља ово је имало и те како великог значаја за ток и резултат избора. И поред тога су стрепели да њихов кандидата лекар (? )неће проћи. Из Беле Паланке где сам тада радио интересовао сам се за изборе. Питао.

Пропали избори - каже ми пријатељ.
Како ?  - питам.
Стојан није изабран. Шушка се, да су избори организовани. Покрадени.

Пропала Србија, народ - помислио сам и убрзо  и сам напустио Књажевац.  

*

      У Књажевцу на промоцији Стојанове књиге човек песма  7. дец 2007. у Дому културе имао сам утисак да се  скупила цела варош. Дошли су да виде, поздраве и чују свог Стојана. Препуна сала, стајало  се  у ходнику, на степеништу.  Не знам да ли сам тада рекао Стојану, или сам помислио, да би га и сада изабрали за свог председника када би се кандидовао. 

       О његовој поезји, о њему као човеку тада су говорили: Ректор нишког универзитета поф. др Радослав Бубањ, деканица учитељског факултета проф. др Стана Смиљковић, проф.др  Зоран Момчиловић,  Радомир Виденовић Равид, књижевник,  Мирослав Тодоровић, песник, Обрен Ристић, песник, Небојша Ђорђевић, песник, Милијан Срејић, песник и ини. Остала су ми у сећању радосна лица публике, то њихово осећање да су у другој стварности, у стварности поезије Стојана Богданвића, као и мени драги суграђани  ( И сам и сам био житељ Књажевца...)  а поготову проф. филозоф  Вита чији је ђак Стојан био. Поносио се својим ђаком премда у годинама, младићки  радовао сусрету и књижевној вечери...