Тзв. МОГУЋЕ и НЕМОГУЋЕ линије "Заветина"

недеља, 17. новембар 2013.

ХАЈДЕ СЕЛА ДА НАСЕЛИМО / Мирослав Тодоровић



Тодоровић у Коритњаку



Стигох у Коритњак  29. октобра, у давно напуштено село, без иједног житеља, а надомак Ниш(Т)а. У јесењој тишини жубори чесма једини сведок да је овде било живота:. Жубор воде/ У јесењој тишини / Прича пустог села. У селу Коритњак нема ниједног становника и то још од 2002. године. У Политици, 13. мај 2012. читам: „За 15 година нестаће још 1.200 села у Србији, а већ  је 1900 напуштено. У Србији данас има око 50.000 напуштених кућа на селу…
 На плочи чесме слова: Овај водовод подигао је Централни хигијенски завод Београд
Из кредита за јавне радове Министарства грађевина Уз сарадњу народа села Коритњака 1936. год. Чуј, народа, а сада све у корову. Ко да овде никада ничега није било. Само вода жубори,  грмови шипурка пламте. Плаво небо нада мном, планина преда мном. Коритњак село којег одавно нема. Гете каже да је све што је  прошло симбол. Коритњак је симбол за угашена села.  Испразнила их  је негдашња  индустријализација која је обећавала срећну будућност. Радићемо колико можемо, имати колико треба. Комунизам! Накриви капу, уживај, ово је заједничко. Бежи из села. Учи да не радиш. Нису хтели сељаци у град, у фабрике:
Видео сам многе фабричке раднике и раднице, многе којима је то тешко. Видео једне страшне очи. Не, за њих није фабрика, Сељак индустријски радник по психологији остаје сељак. Све њих нешто вуче горе у брда...“ Тако је 1962. писао песник Раде Томић.
У овој синтагми страшне очи  је семенка велике теме о  удесу српског сељака и села. Виделе су те страшне, уплашене, очи већ тада обећану „срећну будућност“. Пуста села, глухоту и безнађе, зарасле стазе и богазе, аветну тишину и судбинску метафизику. Да све јесте да не би било, или је људском уму дато до све/т   види из свог кратковеког бивства...
 Шта се десило са сељаком, на силу: „Градски човек, специјално наш, обезљућује се наглим преласком из села у град, наши грaдови су јучерашња села, нигде то не иде брже и шокантније него у земљи која је до пре сто година извозила само свиње и која грађанско друштво није ни имала, такорећи. Треба га зато тек оживети, оно тек настаје. Наш човек мора да прође фазу грађанина, човека у папучама пред телевизором, са колима због којих гладује и убија, са бесмисленим, лажним стилским намештајем, са пакетима услуга за кружна путовања, о викендима у село из кога је безглаво побегао, са децом која уче балете, и језике, и клавире...Том човеку, таквом, треба помоћи, ако га волиш. А он се може волети, ипак... (Политика, 30. окт. 2009. У поводу књиге записа „Залажем се за лаж“, З. Радмиловић)
Најмање три милиона Срба је најурено, сјурено са имања  у – немање. Из пашњака и воћњака – у двособне и трособне станове на Новом Београду. То је једно од најсуровијих етничких чишћења...”
O тамањењу српског села оставио је роман Младен Марков „Истеривање бога”, писао Иван Ивановић „Аризани”, Добрило Ненадић написа „Кишу”, али Ариљци се наљутише јер они су бољи, лепши и поштенији него у књизи. „Учени” избацише програмски из лектире „Прву бразду” Милована Глишића, тема сеоског живота и села поста табу тема…Ретко ко пише о селу. Пише Владимир Јагличић у приповеткама за које критика  не хаје:
 „А на селу се тешко оженити. Србија пропада услед многобројних сеоба, али највише од колективног исељења женске деце са села. Чим девојка намирише јесење блато, стајско ћубриво и свакодневни зној – бежи главом без обзира. Неће се никад удати, родиће у граду и ванбрачно, само да не пође за сељака.“ 
У пустом Коритњаку на пропланку мотрим чудо. Сјакти лимузина,  седи човек на камену,  мотри планинске пејзаже. Ја се изненадих, он зачуди. Из овог  је краја, у Холандији зарадио пензију. Дође овде да одмори душу. Каже да је у свету срео многе богате земљаке, али  нису били срећни, сви су жалили што су отишли. Када би се овде радило као тамо, када би овде као у Холандији свака стопа земље била обрађена?  Да они ово имају хранили би Европу.  Али, коме рећи?  Његови исписници који су остали штрајкују оседели не могу да оду у пензију. Зову да дође Вучић, ко да је Вучић соко тица свуда да стигне. Чекају  бољитак годинама, још не виде да од чекања вајде нема. Заборавили народну да „лењ дупе не рани“. Ишло се у погрешном правцу. Стигли до дувара, даље не може.  Ваља се вратити тамо где се скренуло.  Знано је да колико времена треба да у природи нешто нестане толико и још више треба да се врати. Неће бити лако.
“Будућност Србије је у пољоприврдеди”, каза наш Председник.  Само да  на томе не остане.  Шлајпик је одавно празан, у  салашима ни мишева више нема.  Нема села, све у ковраг зараста. Залуд доводе из света да кажу оно што стари Гаврило, домаћин из  Трешњевице, од свог оца  зна.   Све то сличи оној причи  како је тобож нека баба када су је одвели да гледа Шекспиров комад казала  како то одавно зна. Они кажу како треба да користимо своје ресурсе, потенцијале, капацитете, како нема јефтиних кредита.  Кажу да треба да оживимо села, да улажемо у пољоприврду. Кажу и оду.  Сакс, Кан и остали. Тобож ће својом памећу нама  помоћи. То што они казују је у нашим пословицама: У се и у своје кљусе. Дуг зао друг. Тешко лонцу који чека запршку из селаИ тако до рујне зоре. Треба населити села. Како? Онако како смо их негда раселили. Милом, или силом. На много начина. Може да се преузме неки модел од држава у којима је то давно уређено.
Што пре то боље, док не буде касно.  Ускоро   неће имати ко да  у казан народне кухиње ишта  тури. Од немања  горег јада нема. Зар Србија земља на брдовитом Балкану да има гладних? Остали смо без фабрика. Шта ће бити од градова без фабрика? Музеји бетонских кутија. Резервати гладних. Ваља се латити мотике.  Вратити тамо одакле су очеви  пошли у срећнију будућност. Јер, нема хлеба без мотике. То ће нам неки од светских  зналаца убрзо казати. И зато хајде села да населимо.  Док не буде касно...
О томе размишљам као повратаник у родну Трешњевицу уз мисао Милоша Црњанског: Човек путује по свету да би нашао шта треба, а враћа се кући да то нађе.

1 коментар:

  1. Сви смо ми израсли из сељачког опанка, као руски писци из Гогољевог шињела. Невоља је што су наши стари умрли патећи за селом, а ми то село више не доживљавамо као своје. У граду смо рођени, ту смо научили све што знамо о животу. Али хлеб не рађа на асфалту и у дилеми смо као Буриданов магарац: умрећемо, а нећемо моћи да се одлучимо шта да чинимо. Ако се томе дода наша "српска памет" да имања на селу нисмо разделили наследницима, па је све и наше и ничије, већина од нас нема више ништа, ни у селу, ни у граду. Имамо само осећај да су нам порасле магареће уши.

    ОдговориИзбриши