DEDA JE U PRAVU

субота, 15. октобар 2016.

ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић

Чекаћу


Чекаћу,
али се бојим нећеш ме пронаћи,
јер још не знам куда ме води пут,
хоћу ли у маглине Млечног Пута заћи,
или међу звезде владичице
камо не залази земаљски нико,
које не познаје ни заоблачни вихор.

Чекаћу,
но доспем ли до безваздушних простора,
до најстаријег вечности зрака,
иза сунчевих двора,
бојим се нећу ти дочути корака.

Чекаћу,
али сумњам да ћеш ме наћи
у свемиру огромном, —
беспутан је небески свод,
стазе његове познаје само гром
и облака понеког путник брод.

Чекаћу,
будем ли и у чаури златној
коју свилена буба вечности преде,
али се бојим хоће ли ти бити дато
доспети до светлости
пред којом и сунца бледе.


Чекаћу,

Само још не познајем васиону,
Не познајем њене међе,
И не могу ти сада рећи:
Дођи на звезду ову или ону,
На ово или на оно сазвежђе.


      = извор: Десанка Максимовић: ПАМТИЋУ СВЕ : Песме - Нолит Београд, 1988,  , 106 стр.; стр. 97-98
        -  Коме се то песникиња обраћа у позном добу свога живота? Хипотетичком неком бићу, или реалном, стварном? Или можда неком анђелу? Не; није то религијска песма, пре ови стихови вуку на љубавне стихове; на неку тајну љубав у позно доба, на нешто што само знају пескиња и бог. Постоје такве љубави, сачекају понекад на окукама живота, на оним "нашим линијама", само нашим. И ту тумачи, биографи, и сви други књижевни лешинари немају шта да траже. Такве се "љубави"  прекидају нагло, као што су се и појавиле, и селе на звезде и сазвежђа. Позно доба се окреће меланхолији, линији мањег отпора, мазохизму и страху да се испије чаша до дна, до последњег даха... (Из бележнице... 14. октобра 2016, око 03:10 ч. На нашој линији несанице )

недеља, 9. октобар 2016.

ХТЕО ДА СЕ ЖЕНИ СА ТРАНСВЕСТИТОМ

Сви знали за заљубљеног педофила из Врања  / Ј. Стојковић | 09. октобар 2016. 09:02 | После хапшења Ненада Стевановића (37) из Врања, снимљеног како љуби дете испред школе. Родитељи тврде да су Стевановића пријављивали. Ухапшени претио да ће се обрачунати са „тазбином“
НЕНАД Стевановић (37) радник рудника "Грот" у Кривој Феји, који је ухапшен због недозвољених полних радњи, након што су на друштвеним мрежама освануле фотографије како испред школе љуби ученицу седмог разреда, саслушан је јуче у Основном тужилаштву у Врању, након чега је судија за претходни поступак прихватио предлог тужиоца и одредио притвор до 30 дана. Како "Новости" сазнају, Стевановић се пред тужиоцем бранио заљубљеношћу и љубављу која је била узвраћена.
Иако су све надлежне институције, почев од школе, Центра за социјални рад преко полиције, ангажоване, родитељи девојчице ипак мисле да је требало раније реаговати, јер они већ месецима, како кажу, муче муку са овим педофилом, који је непосредно пре хапшења претио девојчици да ће јој побити породицу, због чега је она покушала да се отрује.
Врата скромног породичног дома у Врању отвара нам сићушна девојчица више налик дечаку, убрзо јој се на капији придружује и очајна мајка, која започиње причу о вишемесечној борби.
Брука се невиђена догодила, сви причају о нама, али мени је битно да ми је дете добро, за њега живимо и мучимо се и ја и муж. Старија сестра се удала са 15 година, а она је још детенце које ништа не зна и он је манијак који злоупотребљава њену наивност - започиње причу Верица Станисављевић.
Она каже да је обијала врата многих институција и да јој је жао што он није ухапшен још јула када су она и супруг пријавили нестанак девојчице.
Била је код тетке и кренула кући, испоставило се да се нашла са њим. Хтела је да се уда за њега. Полиција је вратила дете кући. На срећу између њих се ништа није догодило. Од тада сам водила дете код свих могућих лекара, психијатра и школског психолога

понедељак, 3. октобар 2016.

Држава, као некад, помаже "Просвети"?

НОВОСТИ САЗНАЈУ.Држава спречила крах "Просвете" Д. БОГУТОВИЋ | 03. октобар 2016. 13:17 | Коментара: 0.- Назире се крај дугогодишњем пропадању једне од најмоћнијих издавачких кућа у бившој Југославији. Дуговања од 215 милиона динара претворена у капитал
ПОСЛЕ неколико година грчевите борбе за опстанак, неуспешне и буразерске приватизације, која је касно поништена, подржављења и најаве нове продаје, "Просвети" се смеше мирнији и спокојнији дани. Извесна будућност за некада моћну издавачку кућу са традицијом од 72 године, дошло је у виду недавне одлуке Привредног суда у Београду којом је усвојен тзв. УППР. Прихваћен је понуђени план реорганизације фирме што се иначе веома ретко дешава.
У разговору за "Новости" Драган Миленковић, директор "Просвете", каже да је то право чудо јер је, колико је њему познато, то први случај да се УППР одобрава једној културној институцији.
- Показало се да је то једини и прави спас за нашу кућу. Притом, одлучујући је био закључак Владе према којем се наш дуг према државним фирмама у износу од 215 милиона динара претвара у капитал. Потраживања према приватним лицима мораћемо сами да исплатимо у року од годину и по дана.
С обзиром на то да "Просвета" годинама није плаћала уобичајене рачуне није никакво чудо што су достигли тако високе цифре. Највише се дугује Фонду за развој - 67 милиона, Министарству финансија 53 милиона (за порезе и доприносе на зараде), Пословном простору Стари град - 28 милиона (за кирију), Градској управи града Београда - 9,6 милиона (порез на имовину, грађевинско земљиште и таксе), Београдским електранама - 6 милиона, Фонду ПИО - 3,2 милиона, док дуг адвокатској канцеларији износи 1,5 милиона.
Готово ни динара није исплаћивано ни издавачима чије су књиге одавно промениле власника, па се тако морају намирити "Паидеиа" - 1,1 милион динара, "Младинска књига" - 725.000 динара, "Драганић" 517.000, као и "Елвод принт" - 633.000 (за штампарске услуге). Дуг ће бити враћен и сликарима и галеристима чија су дела одавно продата: Јовану Тодоровићу - 1,9 милиона, Томиславу Матотеку - 1,4 милион, Миодрагу Радовановићу 979.000 и Радославу Ђорђевићу - 612.000. На питање откуда новац за исплату поменутих дугова у укупном износу од 14 милиона динара, Миленковић одговара:
- Наша књижара "Јован Скерлић" на Копаонику процењена је на 15 милиона динара, ускоро ћемо обнародовати продају, а већ има неколико озбиљних кандидата. На папиру у нашем власништву је 240 квадрата на простору где је позориште "Бошко Буха" у строгом центру града

петак, 23. септембар 2016.

Претеча слатког је воће у меду, које је из Византије стигло у српску средњовековну кухињу...

Ниче музеј слатког у Краљеву! / Г. Ћировић | 23. септембар 2016. 14:33 | Краљевачка фамилија Цветић промовисала идеју о очувању традиционалне српске посластице. Креће од трешања, шумских јагода и рибизли, преко кајсија, бресака, шљива и дуња, па све до тегли од смокава, лубеница и поморанџи
СЛАТКО је добро укувано воће, неке врсте поврћа или латице ружа у шећерном раствору велике концентрације. Оно је прво послужење за почетак дана, а служи се и касније уз сваку кафу, узима се када у кући нема колача, али се пре свега служи гостима у знак добродошлице и гостопримства. Некада је даривано у специјалним приликама и било је веома цењено као поклон. Карактеристично је за грађанске куће у Србији све до средине 20. века, када се умеће кувања слатка преноси на село, где се данас кува више него у граду. 
Овако Краљевчанка Марина Лукић Цветић, историчар уметности и в. д. директора Завода за проучавање културног развоја и иницијаторка идеје да се у породичној кући Цветића у центру Краљева отвори музеј слатког, у само неколико реченица објашњава дефиницију и готово феномен традиционалне српске посластице.
- Претеча слатког је воће у меду, које је из Византије стигло у српску средњовековну кухињу. Открићем шећера и његовом производњом, започето је кување слатког на Медитерану. Осим Срба, на исти начин спремају га и Грци, Цинцари, Јевреји, Македонци и Бугари - прича госпођа Лукић Цветић. - Многи путописци који су у 19. веку прошли Србијом забележили су у градовима обавезно послужење слатким и водом. Тако је Ото Дубислав Пирх, приликом посете Србији 1829. записао да "у кући београдског трговца жена доноси ритопечког вина, воће, и слатко које овде веома добро праве".
Према њеним речима, књегиња Љубица је у Љубичеву, док је кнез Милош боравио у Крагујевцу, као "врховна домаћица" прела, месила и пекла хлеб и кувала слатко. А описујући српску славу, Феликс Канц је посебно нагласио да се у кући министра, професора, банкара, официра, адвоката и лекара

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

+ Мирку Стојићевићу


Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранџаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…

(Пролеће–лето, 1973, Кучево)

(Белатукадруз: ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА)