Странице
БЕЛИ ВЕО ПОЕЗИЈЕ
Translate
Претражи овај блог
DEDA JE U PRAVU
Девиза Сазвежђа З?
недеља, 16. октобар 2016.
„Спремте се спремте,“
Прва верзија песме Спремте се Четници снимљена 1924.
Пева: Васа Буквић
Пева: Васа Буквић
Вероватно сте сви чули за песму „Спремте се спремте,“ чије извођење је било неизбежно, нарочито деведесетих година прошлог века, на готово сваком слављу. Од верзије коју смо слушали, остала је само композиција, а речи су променили припадници и симпатизери четничког покрета из Другог светског рата, иако је оригинална верзија настала много раније и посвећена је једном од легендарних српских хероја, којег ћемо представити у овом броју.
Попут идеалиста, о којима смо до сада писали, овај српски патриота је био дискретни херој, натеран на рат, од раног детињства, а песму су му испевали поштоваоци, запањени његовом храброшћу и држањем. Прва верзија песме изашла је давне 1924. године, нажалост када је наш херој већ био мртав, али он није ни посегао за славом и историјом, него за слободом, па је зато ваљда, по правди добио и једно и друго.
Звао се Јован Стојковић. Рођен је 25. јануара 1878. године у месту Мартолци у Македонији, која је тада припадала Османском царству. Његова породица је, као и све тада, била сељачка, а као веома надареног дечака, отац га не уписује у турску школу, него тражећи хришћанске школе по Македонији, проналази бугарску гимназију у коју га уписују, у жељи да дечак добије хришћанско и словенско образовање.
Међутим, изгледа да су Срби и у Османском царству, били на последњем месту. Бугарски учитељ га у школу уписује под именом Иван Стојков, у жељи да га побугари, јер је то био период када је било јасно да ће Турци бити протерани, па су Бугари користили утицај и становништву мењали имена, где год да су имали прилику.
Звао се Јован Стојковић. Рођен је 25. јануара 1878. године у месту Мартолци у Македонији, која је тада припадала Османском царству. Његова породица је, као и све тада, била сељачка, а као веома надареног дечака, отац га не уписује у турску школу, него тражећи хришћанске школе по Македонији, проналази бугарску гимназију у коју га уписују, у жељи да дечак добије хришћанско и словенско образовање.
Међутим, изгледа да су Срби и у Османском царству, били на последњем месту. Бугарски учитељ га у школу уписује под именом Иван Стојков, у жељи да га побугари, јер је то био период када је било јасно да ће Турци бити протерани, па су Бугари користили утицај и становништву мењали имена, где год да су имали прилику.
Треба напоменути да су ову праксу, применили су такође и током Првог и Другог светског рата, када су тек рођену децу, али и целе породице, под претњом стрељања, одузимања имовине и слично, насилно проглашавали за Бугаре, скраћујући им презимена.
Но, вратимо се на нашег јунака, који је одбио школовање под другим именом, па га отац шаље у Србију на даље школовање. Међутим, један сељак није могао да приушти сину школовање у иностранству, него је тада постојало „Друштво Свети Сава“ које је отворено управо из потребе да помогне младићима из дијаспоре. Ако данашње стање упоредимо са тадашњим, лако ћемо схватити да је та Србија била много озбиљнија држава у поређењу са
Но, вратимо се на нашег јунака, који је одбио школовање под другим именом, па га отац шаље у Србију на даље школовање. Међутим, један сељак није могао да приушти сину школовање у иностранству, него је тада постојало „Друштво Свети Сава“ које је отворено управо из потребе да помогне младићима из дијаспоре. Ако данашње стање упоредимо са тадашњим, лако ћемо схватити да је та Србија била много озбиљнија држава у поређењу са
субота, 15. октобар 2016.
Смисао / М.М. Саичић
Смрти
се не бојим,
нити
кад ће доћи.
То
ме се не тиче.
Ал'
живот волим
свим
срцем својим!
Ту
, заиста нема никакве приче.
Ко
је на небу, а ко је овде?
Овде
ил горе, горе ил овде?
Све
је ту, где ти је срце.
Оно
животом једино туче,
ако
се љубав у њега увуче.
Отац
ил' мајка, сестра ил' брат?
Сусед
или друг или друга?
За
све њих нека нит космоса светли.
За
све њих нека љубав друга.
Само
за тебе једна те иста,
од
првог тренутка до сада.
Постојаност
њена мени говори
да
бесмртност није нада.
Ако
је живот волети страсно?
То
живот је био, а не парада!
И
смрт и вечност и овде и горе,
све
пред њом пада!
Краљица,
краљ, пешак ил' ловац?
Рухо
ил' рите, светло ил' тама?
Живео
ниси ако волео ниси...
Ни
слава ту не спада!
Не
бројим кораке, ни сате, ни дане.
Не
бринем да ли ће ново јутро да ми сване.
Не
бринем да ли ме неко воли
или да л' ће да ме воли?
Једино
што би могло да ме боли,
Да
живела јесам,
а да не умем да волим!
ММСаичић
___________________
= из писма ауторке (наше старе познанице и пријатељице, члана бивше редакције "Треће Србије") : "Драги пријатељу,
Читам,
читам, нешто разумем, нешто не разумем. Знам да је "нешто труло у држави
Данској", али се више не осврћем на правде и неправде. Све ми се чини да
је живот креација неких, мени, непознатих и далеких људи. Да је ово нека
опсена, нека варка, matrix.
Али,
мора да се живи. Мора да се живот изживи до краја. Где је тај крај? Какав је
пут до тамо?
Знам
да је посве сигурно, да ако себе не обрадујеш пожутелим, јесењим листом,
поцрвенелим јабукама из остарелих српских воћњака, врапцима у жбуњу, олињалим
градским мачкама...., од живота пуно не остаје. (.....) У
школи обележавамо 100 годишњцу пробоја Солунског фронта. У уводном делу причамо
деци како је Србија ушла у рат сиромашна, гладна, гола и боса.... Мука ме
хвата! И данас смо јадни, корумпирани, голи и боси. Докле, брате мој? Докле
ћемо да будемо јадни, мали и бедни? Да ли материјална беда подстиче духовну
беду или обрнуто?
Хтела
сам да ти кажем, али није било умесно, Шоле се борила за живот, потом
туга...скупила сам своје песме, на иницијативу мог пријатеља (....) и одлучила сам да их објавим. Онако, женске, љубавне, романтичне...лирика. Шаљем ти једну да прочиташ..... И
тако, пролазе дани...удах, издах, корак тамо, корак овамо, реч овде, реч
онде...
Поздрави
све исписане и неисписане речи, признате и непризнате писце, уметнике, све
неизбројане кораке и звезде. Спавај ми здраво, сном праведника. Направио си
задужбину од речи, за покољења.
Нежно,
додиром тамне ноћи,
твоја
другарица Мира
ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић
Чекаћу
Чекаћу,
али се бојим нећеш ме
пронаћи,
јер још не знам куда
ме води пут,
хоћу ли у маглине
Млечног Пута заћи,
или међу звезде
владичице
камо не залази земаљски
нико,
које не познаје ни
заоблачни вихор.
Чекаћу,
но доспем ли до
безваздушних простора,
до најстаријег вечности
зрака,
иза сунчевих двора,
бојим се нећу ти
дочути корака.
Чекаћу,
али сумњам да ћеш ме
наћи
у свемиру огромном, —
беспутан је небески свод,
стазе његове познаје само гром
и облака понеког путник брод.
Чекаћу,
будем ли и у чаури
златној
коју свилена буба вечности преде,
али се бојим хоће ли ти бити дато
доспети до светлости
пред којом и сунца бледе.
Чекаћу,
Само још не
познајем васиону,
Не познајем
њене међе,
И не могу ти
сада рећи:
Дођи на звезду
ову или ону,
На ово или на
оно сазвежђе.
= извор: Десанка Максимовић: ПАМТИЋУ СВЕ : Песме - Нолит Београд, 1988, , 106 стр.; стр. 97-98
- Коме се то песникиња обраћа у позном добу свога живота? Хипотетичком неком бићу, или реалном, стварном? Или можда неком анђелу? Не; није то религијска песма, пре ови стихови вуку на љубавне стихове; на неку тајну љубав у позно доба, на нешто што само знају пескиња и бог. Постоје такве љубави, сачекају понекад на окукама живота, на оним "нашим линијама", само нашим. И ту тумачи, биографи, и сви други књижевни лешинари немају шта да траже. Такве се "љубави" прекидају нагло, као што су се и појавиле, и селе на звезде и сазвежђа. Позно доба се окреће меланхолији, линији мањег отпора, мазохизму и страху да се испије чаша до дна, до последњег даха... (Из бележнице... 14. октобра 2016, око 03:10 ч. На нашој линији несанице )
Пријавите се на:
Постови (Atom)
ЛИНИЈА ПРСКАЊА
ЛИНИЈА ПРСКАЊА
+ Мирку Стојићевићу
Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранџаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…
(Пролеће–лето, 1973, Кучево)
(Белатукадруз: ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА)

