DEDA JE U PRAVU

недеља, 27. новембар 2022.

БЕЛИ СМЕР СЕВЕРНИХ ВОДА

 




КОНАЧАН ОБЛИК


СВЕ се слива у КОНАЧАН облик,

дрво, обале, рукописи,

сећања, несећање, изгубљено и нађено.

Снови светли и радосни и они нејасни, мутни, узнемирујући.

Наша лица, наш поглед. изглед.

Наше ћутање бескрајно...

 


 

 

Бели смер суштине... успомена,свега

 


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ти, дрво


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 ја - дрво  


ја, са круном на глави!!

    Тек сам јутрос то видео, схватио, пет-шест година касније!

     То око моје главе није индијанско перје, већ ореол крошње дрвета

То си ти сликала!


 Сви добијамо са временом

коначан облик!


Не брини због тога!

Душа и карактер не могу,

не могу!

да се нашминкају.


Препознаћу те по коначном облику, већ сам те препознао, међу милијардама  и билионима душа,

не брини,

не бој се!


Ма шта да се догоди!

Чак и да се никад више не сретнемо

(на овом свету)!...


.............

Нема коментара:

Постави коментар

Непристојне, бруталне, неумесне, увредљиве коментаре бришемо...

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

+ Мирку Стојићевићу


Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранџаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…

(Пролеће–лето, 1973, Кучево)

(Белатукадруз: ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА)