Душанов законик и данашњи дани

У  белешкама књиге Листови на ветру из минулог века описао сам како смо 4. октобрa 1990. ја и  Уредник библиотеке Крајински књижевни круг знани песник Томислав Мијовић били код Преседника општине Књажевац ради штампања моје збирке песама Судњи час. Председник општине Књажевац Стојан Богдановић професор универзитета, и сам песник,  у то доба је државни посао  радио волонтерски, на ползу народу. У разговору  у вези штампања књиге нас  је подсетио на Душанов законик:

На градском  казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.

Скројио је план како ће књига  бити штампана. Спонзор ће бити

ХАИКУ-АЛБУМ / Милица Миленковић

(Мирослав Тодоровић: Шум и лахор, М. Тодоровић, Ниш, 2013)

    Између два пролећа рађају се, цветају, вену, шуме и дишу хаику стихови збирке Шум и лахор Мирослава Тодоровића. Једно је пролеће – пролеће радости: Радост је трешња/ коју засадих. Сада/ цветамо заједно, друго је Црно пролеће 1999. – својеврсни песнички (хаику) дневник писан ратне 1999. године, песников одговор на страдање невиних. Тако први део збирке обухвата временски период од четири годишња доба, а други свега

ХАЈДЕ СЕЛА ДА НАСЕЛИМО / Мирослав Тодоровић

Тодоровић у Коритњаку

Стигох у Коритњак  29. октобра, у давно напуштено село, без иједног житеља, а надомак Ниш(Т)а. У јесењој тишини жубори чесма једини сведок да је овде било живота:. Жубор воде/ У јесењој тишини / Прича пустог села. У селу Коритњак нема ниједног становника и то још од 2002. године. У Политици, 13. мај 2012. читам: „За 15 година нестаће још 1.200 села у Србији, а већ  је 1900 напуштено. У Србији данас има око 50.000 напуштених кућа на селу…“

 На плочи чесме слова: Овај водовод подигао је Централни хигијенски завод Београд

„Дан у запуштеном воћњаку“ / Мирослав Тодоровић

(О јабукама и нама)

Са јабуком на глави, М. Тодоровић (Фотодокументација З.)

Недељу дана сам се почетком септембра борио у старом воћњаку са незваним и
дивљим житељима. Виде нема домаћина па се уселили у воћњак: купина, коприва,
глог, брезе; буја народ шуме, грана се багрење. И храст је овде нашао станиште,
дивља трешња уз јабуку питому се привила. Самоникло руком ветра посејано буја
дрвеће а домаћа стабла се суше. Без бриге домаћина и воћњак нестаје

КАО ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА / Мирослав Тодоровић

Мишљеновац, 26. октобар 2013. Фотодокументација "Заветина"

ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

_________________________

Ниш, 26. 10. 2013.



После књижевне вечери дарујем своје књиге Шум и лахор, и Светиња пријатељима 
песницима (Р. З. Р.С и В..). Малобројна публика се разилази, учесници књ. вечери

СПИСАТЕЉИ И КЊИГЕ У НЕДОБА / Мирослав Тодоровић

M. Тодоровић

На клапни своје књиге „За горама“ писац Владимир Кирда Болхорвес је
штампао белешку:Нешто сасвим лично. Пише: „Извињавам се својим најближима,
супрузи, деци и унуцима, због тога што им, у њиховом рвању са поретком и нередом
свакодневице, и настојању да остваре мање и веће властите снове, не помажем онако
како то чине ваљани мужеви, очеви и дедови, него им (супрузи и деци деценијама,унуцима тек неколико година) загорчавам живот. Манијачка жеља да се реализујем као творац хеутеранизма, романсијер и песник, и да своје рукописе видим претворене у књиге, скромно моје (пензионерске) приходе преусмерава са кућног буџета на задоваљавање ексцентричних личних илузија.“

КЊИГА КОЈА КУПУЈЕ ЧИТАОЦЕ

ОБЗНАНА је особена књига. И њен творитељ је особен човек. Више(с-т)руки стваралац. Про-мислитељ. Шта је написао зна се*, чиме ће нас изненадити видећемо. Јер ево стигавши у златно доба живота досадашње животно и стваралачко искуство  дало му је елан да пером бодро сумира, да отвара сопствене ризнице сећања, васкрсава прошло и предочава властито виђење ствари и времена. И као код Пруста „неумитно пролажење  и нестајање света као да намах бива осујећено: оно што је у времену прохујало бива на свој начин враћено. Реч је, дакако, о субјективном доживљају васкрсавања минулог света.“ ** Такви су, углавном, Стојанови радови: песме, приче, мисли,

Писмо Вујице Бојовића

Мост на Пеку (Први, када се дилази из правца Београд-Пожаревац-Мишљеновац; снимак И. Лукић, лето 2013)

Писмо Вујице Бојовића песнику Мирославу Тодоровићу...

---

From: Vujica <vujica@sezampro.rs>
To: Miroslav Todorovic <mirtod2008@yahoo.com>
Sent: Friday, August 30, 2013 11:49 PM
Subject: Edikt

    Бре, Мирославе, ти си зналац, зато двоструки мученик, западне и источне стране Отечества нам. К`о С. Сремац (Вукадин и Ивкова слава). Побегнеш од једних мука, дочекају те друге! Што си написао за Ниш(та)вил, може се односити на већину градова у Србији. Ако се брда, шорови и падежи и разликују, суштина је иста: радимо, мислимо и понашамо се на исти начин. 

Хајдуцима не треба ни држава, ни улице, ни позориште, ни библиотека, ни црква, ни фабрика, њима треба само благо и крчмарице младе.

    Повест о нишкој библиотеци, 1874/1895, задужбини епископа Јеронима, је егзактно сведочанство и метафора културе у Србији. Паметни су раније написали, понављам стално: темељни проблем Србије је културолошке природе. Србија ће почети да напредује тек кад се утемељи на систему вредности, као култивисано друштво. Сваки ред који си написао то потврђује.

    Мирославе, дај се и ти мало на мерак. Не исправи све џомбе и глупости, не заустави толике отимачине.

    Срдачно те поздрављам,

    Вујица

___________ Мирко, уз поздрав из Ариља ево и овог текста* за твоја "Сазвежђа".

До следеће прилике, Твој Мирослав
        Реч је о тексту Д. Стојковића, видети више: http://zavetinein.wordpress.com/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B/

ИСТА ПРИЧА У ДВE РУКЕ

ИСТА ПРИЧА У ДВE  РУКЕ

Мирослав Тодоровић

СУДЊИ ЧАС

За њега се може рећи да је прави господин.  Сећам се када је госпођа Ксенија за песника Б. Р. казала: Прави господин, и да буде само у гаћама он је господин.  Увек.  Као да је говорила, и о Стојану. Вест да ће се Стојан кандидовати за председника општине је обрадовала, уморне од вазда истих  људи, Књажевчане.  И изабран је за председника општине Књажевац.

О њему су скоро сви говорили. Као председник имао је своје време када одлази у општину. Прошао, казивали су, Господин Стојан, предедник општине. Елегантан, висок и витак. Пише песме. Професор универзитета. Студирао у Паризу.  Када такав човек пише песме мора да је поезија озбиљна ствар.  И сам сам то истицао у одбрану своје поезије. 

У то време Томислав Мијовић, уредник часописа Развитак је покренуо едицију Крајински књижевни круг. Већ су  биле изашле две књиге

ЖИВОТ У ЗАГРЉАЈУ ЉУБАВИ И ПЕСМЕ

Над збирком песма Љубише Ђидића ЉУВЕНЕ

Жел. пруга испод Златног Расуденца. Звижд, с- и Србија. Фотодокументација "Заветина". Снимак Иван Лукић. 17.07.2013

Укоричене између две  песме, пролошке Све ћу поновити  и завршне  Кад дође час находе се  изабране  (1965 – 2012) и нове песме именоване као Љувене.  Скоро по столећа ткање од лирских трептаја душе уверљиво потврђују да је поезија честица која уздиже човеково биће  (Хазлит)  и да је  све што вреди забележити у живота  његова поезија. Прави песник бележи собом песму што памти, дочим песма у својој васколикости  чува од људског заборава све што  земаљском животу даје виши смисао. Отуда песник заветује Све ћу поновити...и твори стихове Поново ћу те истински љубити љубави. То поново остварује песмама које окупљене као Љувене представљају поему љубави и животу  чији универзални смисаони обухват  потврђује поезију и  као непрекидну свежину света (Матић).

Срце ове збирке Љубав (песникова) има и значење метафоре свеколиког дискурса. Јер, песниково осећање  није само обраћање жени, нити певање о љубави и свему што она доноси и односи, већ је, поезијом његовом казано  све вазнето у метафору и симбол који се обзнањује  у различитим мотивима  ове вечне теме.  И као што у песми „Тајне реке“  Облутак памти сву воду / у лепим облинама / још јечи  клисура / у којој се рубио тако и песник Ђидић са свешћу поезије ове теме памти -  испевава своју животну причу у загрљају љубави и песме. У њеном подтексту је магија говора о људском осећању и сећању, оном  о/сећању које песнику омогућује  да  напише (Тражећи стари капут) лирику густог ткања  у којој  суочавања са прошлим доводе да сазнања метафизичког. Само прави песник је кадар да то осећање изрази речима, да емоцију и слику  пренесе и читаоцу у којој и он може наћи  сопствени доживљај.

 Богат круг лирских значења  шире бројне песме ове збирке којима Ђидић песнички  исказује  доживљаје љубави. И не само љубави већ и виђеног које се  у песниковој свести оваплоћују у праве  драгуље. Мала  песничка студија Девојка из Ханџоуа саздана од лирских трептаја снажног доживљаја мотрења како, између осталих вештина „Једна мала из Ханџоуа / показује сва чудеса / дивљег језерског змаја / и претвара га у своју грацију....“ зрачи пуноћом артикулације субјективног  и  у стихове уобличеног збитија.

Тако и песник Ђидић пева о својим љубавима, стрепњама, „Са закопаном тајном“ отвара и чара своју (и твоју, читаоче)  химну љубави. И животу.  Пева природно, у тихом прочишћавању он изриче тему љубави песмом  која оживљава до/живљено. „Лето и пролеће господ сазда“ каже песник „заточен“ дивотом и пуноћом  доживљеног које се  објавило као песма у којој се находе  одјеци  ( И давно доба садашњости) од којих Ђидић саз/даје песму. И песме...

Синтагме, теме: дажд пролећи, света тишина, топли крик, осмех усне, поноћна јабука, лепи/м бол/ом, реч (од) руже, јабука, булка, срећна рана, шупље срце, свете речи, куполе и фреске, библијска јабука, земаљске победе... красе ову песничку тканицу и зраче топлином што памти...

Јер, без чега (да парафразирам И. Секулић) поезија не може то је живот и љубав, без чега живот и љубав не вреде, то је Поезија.

 Језик ове поезије је натопљен емоцијом, ритам и мелодиозност  указују да су  песме душе брушене  до/живљеним (и запамћеним) о/сећањем. Вазнео се песник у  „Недостижност“, испевао да: Постоје многе ствари у свету /  које нисам могао да разрешим / без твоје љубави...Искупљивао сам се / својим  крстом / али то није довољно / да се спасе свет.

Али је довољно да се испише права поезија која крепи, оплемењује, греје и потврђује да је мајка свих уметности. Поезија која је потребна човеку овог времена и поезији нашег, и свих,  времена.

Трешњевица, 18. јул 2013.   Мирослав Тодоровић

О БОГОВИМА И ЉУБАВИ / Мирослав Тодоровић

Овако изгледа железничка пруга Пожаревац- Кучево, деоница Мишљеновац на Пеку, данас, 70 година после своје изградње. Део пруге Париз--Београд-Кучево-Румунија-Одеса.-  Заветине, 2013, јун.

НА реверсу новчића од 2 € у Грчкој

Налази се слика бика

Са ружом у устима

И девојком на леђима

Прича каже да се Зевс заљубио у девојку Европу*

Али она за њега није хајала

Није готивила како  би то данас рекле 

У гордости девојачкој неку му ману налазила

Али Зевс се у бика преобрази

Са дивном ружом у устима јој приђе

Превари се девојка по имену Европа

Приђе бику да га помилује

(Радозналост је савлада)

Сигурно је из домаћинске куће била

Где се стока благом звала

Па је бика млада зајахала

Оно што је бик Зевс хтео

И потом је на Крит однео

 (Прича не казује како)

Где и данас можда тамо срећно

Читам ову песму са новчића од 2€

Који се искива у Грчкој

Док испијам узо

Мотрим Зевса у бика  преображеног

И девојку на његовим леђима

О томе овај запис

О Боговима и љубави 

О  чему још песма  људска

*

    Стара грчка митологија казује  да је Европа била Кадмусова сестра, а ћерка феничанског краља Агенора, чија је мајка Телфаса, што у преводу значи далеко бљештање. Друга традиција тврди да је Европа за оца имала Титиуса, познатог дива, који је по легенди био гоњен од врховног божанства стрелама и муњама. Пошто је Европа била веома лепа, завео ју је Зевс (Јупитер), који преображен у бика, уђе у једно стадо у близини. Он ласка млади, љуби јој ноге па се сагне, а она зачарана узјаше на његова леђа. У том моменту бик побегне са њом и скочи у море а затим плива до обале Крита. Овде поново узима свој пређашни лик, заведе је, а она му роди три сина: Миноса, Еака и Радаматеа, који су постали суци у паклу.

ГРЧКА СВЕСКА / Мирослав Тодоровић

(Мирослав из Трешњевице)

ГРЧКА СВЕСКА, 3

Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора. Има ли сиурније потврде за то да не постоји весело море?...

Е. Сиоран

Пејсаж-песма

ЖИВОТНА МРЕЖА

Из Б. исповести

ПРВИ пут када стигнеш овде

Мислиш прелепо  место

Испод планине на којој су негда живели Богови

Али када прође сезона

Све  умукне у љуштуру се своју увуче

И сјај утихне   море  се   умири

Место ко у забити селендра

Прекривена самоћом што  притиска

Дави са свих страна

И моје лице

Све је више налик лицу њихових жена

Наши мисле да сам њихова

Њихови кажу Она отуд

Водим групе на Планину и острва

Причам бајке о прошлости

Које наше све мање интересују

Ja кoja знам да се историја  справља као пита

Причам док они једу своје оскудне сендвиче

И овде се види да  носе своју муку

И незаитересовано зуре кроз прозор или

Гледају Богове у камену у шта не верују

Али верују  у исцелитељску моћ воде са

Извора Св. Петке у Темпима

Како само узимају воду

Да могу цео извор би понели

Древним причама додајем  и

Своју животну судбину

Јер ја сам она Дафни коју је Аполон хтео

Па ме је мајка у ловор претворила

(А он себи ловоров венац око главе сплео)

Ја сам богиња око мене су се богови  гложили

Ја сам

Ја 

Ја сам грамофонска плоча

Која се више не користи

У замци исте приче лети живим

А када сезона прође

Чамим  у мрежи

У коју сам Јорга свог мужа

Негда млада уловила

И чекам да нова сезона дође

Да исте приче

О Боговима њиховим  нашима казујем

А врховни Бог се у Евру објави

Па се са свима нама на данашњи начин забавља

Организује ратове, земљотресе, епидемије...

О томе нови мит

Понад већ хуји и причу туробну

За нову сезону потомству спрема

(2011)

Тражим човека

УЗАЛУДНИ ПОСЛОВИ

За М. Цвијетића

НА асталу испред таверне Талас у

Скала Фурки

Стоји фењер

Мотрим пламичак светли

У фењеру чујем куца срце малечко

Над пучином светлост распрскава

Прилази  стари Грк и вели

Узми овај фењер

Ја сам се тражећи човека уморио

Ново време не треба узалудне послове

Зато сам таверну отворио

Гледам Грка старог

Лечка збуњен

Али доиста беше то

Из Синопе Диоген

Настави ти да тражиш човека

И тражи га све док пишеш песме

Јер и писање песама  узалудан  је посао

Нико још није написао песму

Тако је од памтивека

Али ако ти Он помогне да

О томе напишеш песму
Наћи ћеш и  човека

1- 10 јун 2013.

***

КАО овај талас

И на хриди траг

Мисао стиха

Без реч

7. јун 2013.

Живот мој талас

 ПРУСТ

Али време

које је

време таме

човек

не види

(В.Г.Зебалд)

МИРОСЛАВ

1.

Чујем узвик свог живота

Из песме коју још увек сањаш

***

СЕДЕО је на хриди

И не знајући да је на

Окамењеном таласу свог живота

***
КАО овај талас

Што расу се на хриди

Тако и мој живот

У стихове

На пучини

Белине

ФРАГМЕНТ

КАО сидро на камену

Као стари чамац на обали

Док слушају море

Обалу запљускује

Дубине и даљине у томе чују

Као ја док мотрим море

И слушам своје године

Из песме незаписане

О томе

***
КАО талас

О хрид

У капљице што се распе

Остави траг

У песму свтлост

О божанству камена

И ватре

Перо моје ветром вајано  

8. 06. 2013.

(..............) 

Вечерњи пејсаж. (Све фотографије симио М.Т. Не могу се преузимати без дозволе!)