DEDA JE U PRAVU

понедељак, 28. септембар 2015.

ДВЕ ПЕСМЕ / Милица Краљ


СИНЏИРАЦ


срмајли мараме, седефни обоци,  од бисерја мрежа
ђузе јемерлије, мисирско повесмо—златна равнотежа

златали ђечерме, пафте перишани, ситна трепетљика
под орловим крилом коласте аздије— срментрепке слика

џамајлије ковче, шарени зубуни, сићушне окљице
по недолет пољу под облак се вију—рушпе препелице

  
УНУТРАШЊИ ЗАПИС 

Јер
Ковиље пред птичјим кљуновима се просу
Сунце згасну: унатрашке лете зебе и сове
Магла испушта  уходине  ноћне гласе
Јер
Сплетеним невенцветом не дотакнув росу
Некрштено мртво чедашце незборив зове
И вражак с рошчићима згрушану крв пасе
Јер
Пределом промилеле зелентравчице
Налегне опрезно хитра ножица јеленка
Са испуштене се снизи везиљине жице

Обноћ гредући узгредна одбегла сенка

             = извор: из периодике, Шумадијске метафоре, 2015, Младеновац, стр. 113-114.  - блок "Савремена српска поезија Црне Горе (приредио Бећир Вуковић" 


понедељак, 21. септембар 2015.

Витезови остали заувек у свесци успомена

Један од последњих боема Београда, сликар, писац и страствени риболовац Саво Јокић, преселио се у вечност. Последњи пут је имао изложбу у Рафаиловићима прошле године 
Писао је искључиво - оловком. Рукописе су после сређивали пријатељи. Можда ће неко од њих штампати Савове портрете великих боема
ОТИШАО је у легенду један од последњих боема Београда, писац и сликар по милости Божијој, а рибар по сопственој вољи. Саво Јокић, чији је снажни баритон одјекивао деценијама у култним београдским кафанама, али и конобама уз дебело море, тихо се искрао из овог намргођеног света, којем није био склон последњих година, и упутио на своју звезду.
Годину је увек делио напола. Познојесење, зимске и ранопролећне дане проводио је у Београду, преостали део године на мору. У Паштровићима, које је одавно својатао и сматрао их другим завичајем. Последњи пут је, врућег лета прошле године, говорио за "Новости", у Рафаиловићима, где је имао изложбу на - отвореном. Оригиналну, какво је било и све друго што је радио немирни алас између Дунава до мора сињега.
Изложба на отвореном, нажалост, последња. На шеталишту уз саму плажу. Јединствено представљање једног од последњих боема Београда, сликара, писца и рибара Сава Јокића. Оригинално, као и све што је чинио времешни алас који је волео људе.
- Галерије у ово време, када сваки слободни тренутак човек треба да проводи вани, убијају. Тесне су и помало загушљиве, до њих треба доћи, и то обично чине само ретки заљубљеници у сликарство. Овде су моји радови пред очима најширег аудиторијума, сви их опажају, куде и хвале. Неки застају дуже и разгледају, питају за цену, неки се онако у пролазу "упознају" с оним што сам радио - записали смо тада Јокићеве речи.
А на сликама су били стари градови који су срасли уз плаветнило морско, али и древни манастири. "Паштровски пегаз", "Борба јараца", "Звоно", "Бајо Пивљанин брани језеро", само су неке од слика које је последњи пут излагао.
ПРОШЛОСТ
Писао је искључиво - оловком. Рукописе су после сређивали пријатељи. Можда ће неко од њих штампати Савове портрете великих боема.
- Свака част компјутерима, дигиталним камерама, мобилним чудима, и проналазачима... Све то помаже младима, а мени и те како одмаже. Руши ми интиму, моју љубав према стиху, реченици, боји и платну... - рекао је у последњем разговору, за "Новости", Саво Јокић.


Витезови остали заувек у свесци успомена | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 14. септембар 2015.

Миломир Краговић: Треш и доњи веш



НЕКО је већ уздахнуо: како су хендикепирани данашњи двадесетогодишњаци јер не знају ко је Арсен Дедић и не слушају његову ванвременску музику. Ко да слуша шансоњера у време буке и беса. На сцени су фолкери са глупим текстовима и азијатском музиком.
Из наших живота одлазе, све брже, ретке ренесансне личности. Људи енциклопедије. Данас, нажалост, нису на цени тихи аутентични ствараоци, јер су јавност окупирали они бахати, без биографија, фалсификатори, имитатори, они који свакодневно дрече у узаврелој политичкој арени.
Када је Оља Бећковић недавно искрено рекла да књиге са треш садржајем не би требало продавати у књижарама поред српских класика - потпуно се слажем - скочили су и прозвани и они други који добро пливају у овом живом блату сурове свакодневице.
Јер - ружно је лепо, истина је лаж, ненормално је нормално, празно је пуно, ноћ је дан, поштени су будале, писмени су неписмени, успешни су они који су у ријалити програмима, а добре девојке показују своје набилдоване гузе, јер је то диплома за један звездан живот.
Најбољи хирурзи су у тесним и претрпаним операционим салама. Немају времена да трче по телевизијским емисијама.
Талентовани писци се муче с речима. Пишу споро и сумњичаво. Ни њих нема у оваквој јавности.
Професори држе часове, архитекте смишљају нове пројекте, сликари сликају, спортисти вежбају, истраживачи истражују, рудари копају, сточари музу краве, пензионери јуре снижења по самопослугама.
Ко нам то соли памет од јутра до сутра?
Највише политичари, од месне заједнице до самог врха, и таблоидни мешетари који нуде прљаве гаће само да освану у тиражном "жутаћу" или у гледаној телевизијској емисији.
Фамозни рејтинзи, и политички и маркетиншки, хране се скандалима и помијама!
Деценијама смо у ванредном стању. Као да је сваки дан последњи. А можда и јесте.




Миломир Краговић: Треш и доњи веш | Култура | Novosti.rs

среда, 2. септембар 2015.

Крупан недостатак "демократије на српски начин", је недовољна уставна регулатива са зако- нским рупама као кратерима на Марсу

Избеглице из Хрватске нуде мигрантима своју имовину

Кућа Дмитровићевих у Глини (Из породичносг албума Дмитровића)
Вршац – Посматрајући свакодневну реку избеглица, сетио сам се „Олује” и колоне прогоњених у којој сам био и ја. То ме је подстакло да овим невољницима јавно понудим своју имовину – две куће и два хектара ораница, на бесплатно коришћење у трајању од најмање пет година. Толико ми преостаје до пензије, када планирам да се вратим у родни крај, у коме нисам био од 1995. године. О овоме сам обавестио и „Веритас”, али планирам да се обратим и међународним хуманитарним организацијама. Штета је да људи пате, а имовина пропада.
Ово су речи дипломираног економисте Владимира Дмитровића, Вршчанина од 1995. године, коме је од више земљака, чија је имовина у Хрватској такође незаштићена, стигло уверавање да ће слично учинити са својим кућама и њивама. Дмитровићеве куће су званично процењене на 55.000 евра, а усељавање избеглица са Блиског и Средњег истока представљало би вишеструку корист.
ПИШЕ Јовица Даниловић

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

slavko l. | 02/09/2015 08:38
Pa ne dolaze izbeglice da kopaju njive i čuvaju ovce tamo negde u Nigdegori! Oni idu za Nemačku da se uhlebe na socialni pomoči od 560 EURA mesečno po osobi uz dečje doklade, davanja za velike familije i letne vanredne pomoči. Uz to ide i besplatan socialan stan, besplatan doktor i besplatan vrtič za decu. Možda i neki polovni Audi. A šta vi nudite? Motiku?
Милан В. Старман | 02/09/2015 09:03
Поред духовитости, овај потез може имати лош завршетак. Крупан недоста-
так "демократије на српски начин", је недовољна уставна регулатива са зако-
нским рупама као кратерима на Марсу. Или народски речено наши уставотво-
рци су направили Устав по принципу: "Мож да бидне ал не мора да значи" па
тако неко, или неке афежејке, црне удовице или феминистичке фурије, блис-
ке медијима, су већ понудиле неке парцеле у недовољно насељеним крајеви-
ма Србије што би у нормалном законодавству биле крупна повреда устава јер
по повељи УН, земља* је својина народа који на њој живи што би тербало да
значи да постоји уставна заштита од изгона или противправног одузимања зе-
мље по било којој основи. На жалост, сведоци смо да чак и Нар. скупштини
долази до повреде устава од стр. неких партиских лидера који се отворено ну-
де интересима страног фактора-без последица...!?
неко ко је изван странака | 02/09/2015 09:04
Славкец,нудимо оно што је наше коме ми хоћемо....То су тековине демокрације,не?

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

+ Мирку Стојићевићу


Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранџаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…

(Пролеће–лето, 1973, Кучево)

(Белатукадруз: ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА)